RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (24)

 

Male priče /24/

Ratko DANGUBIĆ

1. 
   

Poslednji gost

Te večeri svi su došli kod Andreja. Niko nije znao zašto ih je pozvao, a on je sedeo u fotelji i posmatrao prijatelje kako se svađaju oko muzike, hrane i uspomena.

„Kao nekada“, rekao je tiho.

Svi su se nasmejali, ali je smeh ubrzo utihnuo. Andrej je znao da mu se život polako završava. Ipak, nije želeo oproštaj u tišini. Želeo je da poslednje veče bude puno ljudi, glasova i priča. Pred zoru, kada su svi otišli, ostao je sam. Na stolu je pronašao čašu koju je neko zaboravio.

Podigao ju je i šapnuo: „Vredi živeti zbog ovakvih večeri.“

2. 

Stari prijatelji

Milan i Viktor nisu razgovarali skoro dvadeset godina. Jedan pogrešan komentar pretvorio je njihovo prijateljstvo u neprijateljstvo. Kada su se sreli na sahrani zajedničkog prijatelja, prvo su samo klimnuli glavom jedan drugom. Kasnije su stajali pored istog stola.

„Sećaš li se kada smo pobegli sa časa da bismo gledali utakmicu?“ upita Milan.

Viktor se nasmeja.

„Sećam se. Ti si dobio jedinicu, a ja sam rekao da si bolestan.“

Obojica su se prvi put posle mnogo godina glasno nasmejala.

Tog dana nisu rešili sve svoje stare probleme. Ali su zajedno otišli na kafu. Nekad je za novi početak dovoljna jedna uspomena.

3. 

Devojka sa crvenim šeširom

Na zabavi se pojavila nepoznata devojka sa velikim crvenim šeširom. Niko nije znao ko ju je pozvao. Plesala je sa svima, pričala čudne priče i smejala se kao da se poznaju godinama. Jedino je Petar ćutao.

„Zašto ne plešeš?“ upitala ga je.

„Ne znam.“

„Onda je vreme da naučiš.“

Pružila mu je ruku. Do kraja večeri Petar je zaboravio na svoje probleme. Kada se ujutru probudio, crveni šešir je još bio na stolici. Devojke više nije bilo. Nikada nije saznao ko je bila. Ali je od tog dana počeo češće da govori „da“ životu.

4. 

Pismo koje je kasnilo

Ana je godinama čuvala jedno pismo. Nikada nije imala hrabrosti da ga pošalje. U njemu je pisalo samo:

„Oprosti mi. Nedostaješ mi.“

Jednog jutra saznala je da je čovek kome je pismo namenjeno umro. Sedela je dugo kraj prozora i držala kovertu u rukama. A onda je shvatila da pismo više nije namenjeno njemu. Namenjeno je njoj.

Otvorila je novi list papira i napisala nekoliko rečenica ljudima koje je volela. Ovoga puta nije čekala.

5. 

Stan pun ljudi

U malom stanu bilo je toliko ljudi da se jedva moglo proći između stolica. Neko je pevao, neko plakao, neko pričao viceve. U kuhinji se raspravljalo o politici, u hodniku o ljubavi, a u dnevnoj sobi o tome ko je kome nekada šta rekao. Domaćin je sve posmatrao i smeškao se.

„Čudni smo mi ljudi“, pomislio je. „Najviše govorimo jedni drugima tek kada shvatimo koliko je malo vremena ostalo.“

Te noći niko nije želeo da ode. Kada su se vrata najzad zatvorila, stan je izgledao ogroman i prazan. Ali tišina više nije bila ista. U njoj su ostali njihovi glasovi.

6. 

Majčina fotografija

Na staroj fotografiji majka je imala dvadeset godina. Nosila je jednostavnu haljinu i smejala se pravo u kameru. Sin je godinama mislio da poznaje njenu priču.

Tek kada je pronašao njene stare dnevnike, shvatio je koliko malo zna. Bila je mlada. Imala je snove, strahove, ljubavi i greške. Nije bila samo njegova majka. Bila je osoba sa sopstvenim životom. Te večeri dugo je gledao fotografiju.

„Voleo bih da sam te tada poznavao“, rekao je.

A zatim je fotografiju stavio na najvidljivije mesto u sobi.

7. 

Posle svega

Kada je sve bilo gotovo, ostali su samo tanjiri, prazne čaše i nekoliko stolica. Jedan čovek je počeo da skuplja stvai sa stola. Drugi je otvorio prozor. Treći je pustio muziku.

Neko je rekao:

„Hajde da ne završavamo veče.“

Ponovo su se pojavili smeh i razgovor. Napolju je svitalo. Svi su znali da ništa više neće biti isto. Neko će otići, neko će ostati, a neke će uspomene zauvek živeti samo u njihovim pričama. Ali tog jutra niko nije govorio o kraju. Govorili su o sutra.