MILAN TODOROV: KONOBAR

Postoji taj stari konobar

malo poguren

grupan gorštak

kome u mojoj omiljenoj

kafani na obali

daju da radi samo jutarnju

smenu

jer tada nema previše ljudi.

Često nema nikoga.

Samo on.

Juče ga vidim u večernjoj.
Pitam ga otkud on.

Ne radim kaže za ostale

samo za svoju familiju.

Dva krupnooka unuka

i žena teška lomna u kukovima.

On ih služi

ne naplaćuje

klanja se kad ustaju

i prati ih do sivih kola

kojima odlaze kućama.

Sutradan

gledam ga

ne izgleda kao pre

to je čovek koji zna

da je lično sve

i da izvan ličnog

konobarisanja pisanja

ispovedanja sramoćenja

pričanja o seksu

o tajnim željama

o dodirivanju nogama žene ispod stola

o načinima preživljavanja

i puzanja u svoju noćnu pećinu

nema ničega.

MILAN TODOROV: FAN

 

Nekoliko puta

kada je otišla u kafanski toalet

hteo je da je napusti i šmugne.

Ipak, imala je dobre noge

i rekla da joj ponovo prija vino.

To ga je zaustavilo.

Nije nameravao da ima išta

sa njom.

Upoznali su se na književnoj večeri.

Te večeri si inače pune neke nejasne

erotizacije.

On je čitao neke samo njemu

drage pesme

a ona je sedeći u publici

u crnom

sa prekrštenim nogama

takođe u crnim čarapama

netremice gledala u njega.

Vratila se ubrzo za kafanski sto.

Popijemo ovo i idemo, rekao je.

Važi.

Kad su izašli uhvatila ga je pod ruku.

Pusti, rekao je.

Nije ga pustila.

Zatim u autobusu koji vozi

ka periferiji

uhvatila ga je za ud.

Pusti, videće neko.

Kad ga je pustila

odjednom ga je upitala

Šta misliš koliko ćeš živeti?

Nije znao odgovor.

Autobus je stao na njenoj stanici.

Izašla je.

Videćemo se.

Više se nikad nisu videli.

MILAN TODOROV: POPLAVA

Još dok su lagano, sa već ugašenim dnevnim svetlima na automobilu, prilazili mestu u šumi, mestu koje je ona zvala „naše mesto“ primetili su veliki beli kombi u neposrednoj blizini.

„Da napravimo još jedan krug“, predložio je.

„Ne znam. Videće nas neko. Ovo je ipak mali grad.“

Zastali su i čekali.

Ona se malo povila unazad, u tamu kabine. Ipak sunce je ove jeseni jako i čovek i žena koji su sada izašli iz belog kombija mogli su da im, uostalom, kao i oni njima razaznaju lica.

Izgledalo je kao da i par iz belog automobila čeka da oni odu.

„Daj mi cigaretu“, zamolila ga je.

Nije voleo kad žena puši. Ne zna zašto. On je pušač, umereni, kako je verovao sa namerom da uskoro, a to uskoro se produžavalo unedogled, prestane.

Pružio joj je cigaretu koju je prethodno pripalio na električnom upaljaču automobila.

Čulo se kako dolazi neki kamion.

Čovek i žena su ušli u bela kola izagrlili se.
Vozač kamiona je malo zastao, pogledao u jedna pa u druga kola, nasmejao se i dodao gas. Bio je to kamion šumske uprave, kako je pisalo na njegovim stranicama i izvlačio je debla iz šume pored reke.

„Uskoro će sve ovo da bude poplavljeno“, rekao je Matiji.

Da, tako se zvala njegova tajna partnerka. Muško ime.

„Otac je žeeleo da budem muško, čak je i ime unapred odredio a kad sam se rodila tvrdoglavi Dalmatinac nije hteo da menja ništa. Bila sam njegov sin. I sada sam možda njegov sin koji ga posećuje u gerontološkom centru u Novom Vinodolskom.“
Imala je odista nešto muško u licu, možda malo duži i oštriji nos, zatim držanje i hod.

To ga je uzbuđivalo.

Ponekad se pitao da li je to kod njega neki davno zatrti poremećaj, to da voli žene koje liče na svoje očeve.

Kako bilo da bilo Matija je bila ono što je tražio i našao. Bila je pred razvodom, kao i on. Ipak su se dogovorili da njihovu vezu drže u tajnosti. Dokle? Nisu ni oni znali.

Ona je saada polako pušila. Primetio je da ipak nije mirna. Povremeni tik oko očiju je odavao njenu uznemirenost.

„Oni su“, reče da je smiri, „verovatno isti kao i mi.“

„Ne razumem.“

„Možda previše obraćamo pažnju na njih. Uostalom, ko su oni? I šta hoće na“, sada je upotrebio njen izraz, „na našem mestu“.

„Nije zabranjeno“, rekla je zamišljeno.

„Nije, ali ipak nije u redu. Nikako nije u redu.“

Tiha nenametljiva svirka sada je dopirala iz belog kombija.

„Ovo počinje da mi se sviđa“, rekla je Matija.

„Meni se tu ništa ne sviđa.“

„Naravno, ti bi da obaviš posao i da odemo, zar ne?“

„Ti znaš da je nikad ne brzam. Bar mislim da nikad ne brzam. Sad sam možda malo uzbuđen zbog ove neobične situacije a možda i zbog ove sulude klime. Javili su da reka raste pedeset santimetara na sat.“

„Pa šta onda?“

„Sva ova debla koje je oluja prošlog leta pokosila poplava će da odnese.“

„Naše mesto će, nadam se ostati?“
On je ćutao.

Beli kombi se tresao ravnomerno, ne baš u taktu muzike, ali prilično snažno.

Ona je završila cigaru i stavila opušak u pepeljaru.

„Rekao sam ti da to ne radiš.“

„Zašto? Čega se plašiš?“

„Jednostavno, ne volim opuške u kabini.“

„Zašto?“

„Ovo je kuća, razumeš. Ovaj auto je kuća.“

„Pa?“

„Volim čistu kuću, kao što i ti voliš svoju čistu kuću.“

Kad je to izgovorio osetio je da je, možda, otišao predaleko.

„Rekao si da u kući spavaš na podu, jer ne želiš da spavaš sa tvojom Jasminom na bračnom krevetu.“

„Da, pa šta?“

„I to je čista kuća?“
„Jeste.“

„Najbolje je da pođemo.“

Beli kombi je prestao da se drmusa.

„Čekaj, oni su gotovi.“

Prineo je prste slepoočnicama. Bolela ga je glava.

Beli kobmi je trenutak docnije lagano prolazio pored njih.

Matija ga je zagrlila.

Onda su i oni pošli tragom njihovih guma u mekom blatu pored reke.

MILAN TODOROV: POSLEDNJI PARADAJZ ILI BROD KOJI ODLAZI

 

Kad ti nije baš dobro

kad si nesrećan

kao sada

bez nade u sutra

pomisli da uvek postoje

drugi ljudi

ljudi koji nešto očekuju

od budućnosti.

Prelaziš most

u susret ti idu mladić

u usko krojenom crnom odelu

i devojka u beloj dugoj haljini

za venčanje

sa buketom divljeg cveća u ruci.

Idu odlučnim koracima

iako je kiša tek prestala

i duva jak vetar

koji devojci mrsi plavu kosu

do dupeta.

Na reci pak privezan za kej

ponton rečne policije

i čamci za spasavanje očajnika

koji skaču sa mosta.

Prelaziš most

i misliš najbolje je kad si sam

sa sobom

bez straha za sve što se

drugima događa

ili će se događati

jer budućnost je nepravedna.

Znaš da je to sebično

ali mali

sasvim mali

primeri stvarnog života

poput kupovine poslednjeg sitnog

ovogodišnjeg paradajza

na obližnjoj pijaci

i povratak na most

sa koga vidiš teretni brod

kako se

u daljini

takođe sitan

giba na vodi veselo

kao rečna patka

odlazeći,

sada su

tvoj lek.

MILAN TODOROV: KRAĐA

 

Ponekad izmenim koju reč

sa likom iz obezbeđenja

u velikoj robnoj kući.

Pitam ga šta ima novo.

Sleže ramenima.

Kažem da njegov posao

mora da je prilično dosadan

Malo nas ima kaže a zatim

kao da se setio nečega

juče se dogodila krađa

u Tifaniju.

Kako, šta je ukrao?

Obavezan muški rod.

Svilene ženske gaćice.

Mladić.

Tako smatra prodavačica.

Gaćice su bile skupe.

Dvanaest hiljada dinara.

Zamisli, kaže, kakvo telo

treba da ima devojka za te gaćice.

I odlazi lako hramljući.

Siguran sam da zamišlja ta tela

u prolazu.

Dvanaest sati hodanja.

Do kasno u noć.

Oseća hladnoću ranih 

šezdesetih

trenje između onoga što

vidi i onoga što ne sme da vidi.

Poznata stvar.

MILAN TODOROV: MARLJIVA ČISTAČICA

 

Žena koja briše podove

u velikom šoping molu

prilazi mu sa ogromnom tablom

od krpe i pene

dok sedi na fotelji u hodniku.

Prilazi polako kao nekakva crna guja 

ne ostavlja ništa za sobom.

On diže noge

cipele su koliko maločas odmašćene.

Crna guja je ipak nezadovoljna.

Traži da ustane

da bi pokupila otpatke ispod fotelje.

On nevoljno ustaje.

Ona čisti.

Ljudi koji prolaze su zaljubljeni

neki naravno glume.

Devojke su prestale da pupe

na čas.

Starice hodaju na prstima

da ne probude stare grehe.

Crna žena čisti pod

koji je besprekorno čist.

Vreme stoji.

Tako je dobro biti

deo sveta u prolazu

mladi parovi

misliš dok preskačeš

male lokve srebrne boje

koje podrhtavaju

da bi zauvek nestale

poput lica

poput očiju koje kresnu

u prolazu

pa ne čekajući

odlaze drugim očima.

MILAN TODOROV: SUBOTA VEČE

Hladna kiša dobuje po večernjem

putu kojim se vraćaš kući.

U kolima je prijatno toplo

muzika

žena pored

Kažeš joj da spava

ti ćeš voziti celu noć

bez cilja

lepo zavaljen u sedište

sa mekim svetlom komandne

table

jer znaš da cilj više ne postoji.

Postoji samo ta čežnja

za novim

predelima

čistinom punom lišća

poljima punim snage

i svetlosti

koja izmiče

a onda

ta slučajna šetačica

zaklanja dugačke noge

u crnim uskim pantalonama

žutim kišobranom

od pljuska

tvojih točkova

i ti usporavaš

što inače ne činiš

ali usporavaš

ove večeri

ne znajući zašto.

Misliš o njoj.

Mahnula ti je.

Ko je?

Kuda hita?

Ko je čeka?

Jer subotnje veče

je veče neobavezne

prevare.

MILAN TODOROV: DOBA JESENI

Već danima osećam peckanje

u desnoj nozi kad vozim kola.

To je više kao neki iznenadni

ubod koji svrbi.

Pregledao sam nogu oko gležnjeva

na njoj se zaista nalazila

tanka crvena opekotina.

Jutros opet.

Vozio sam rano i na izlazu na

glavni put sa sporednog

pored groblja skoro me je

pokupio neustrašivi vozač

Hitne pomoći.

Da stvar bude zanimljivija

jurio je besumočno

i cerio mi se u prolazu

a vraćao se iz bolnice a ne u nju.

ABS kočnice

Bog ih blagoslovio

sprečile su proklizavanje na kiši.

Opet me je pecnuo desni gležanj.

Izašao sam

otvorio sva vrata

pažljivo pregledao prostor oko

kočnice.

U mrtvom uglu kočoperio se

krupni pauk

i vrebao me ponovo.

Tip se gostio mojom krvlju.

Pokušao sam da ga likvidiram

kako to kaže policija

koja ubija

ali on se hitro sakrio

ispod nekih tapaciranih okvira.

Nastavio sam da vozim

i sve vreme tresao nogom

da pokidam mrežu

paučine koja me okiva

dok mi vreme izmiče

a tek je doba samo jedne

obične jeseni...

 

MILAN TODOROV: SRAMNA ZADOVOLJSTVA

 

Prošlo je mnogo vremena

od kako nisam pročitao

nijednu knjigu.

Odlazim redovno u biblioteku

makar jednom mesečno

uzmem tri ili četiri knjige

po sopstvenom izboru

donesm ih kući

stavim na komodu

koja stoji iza stola

na kome pišem.

Ne otvaram nijednu knjigu.

Posle mesec dana

iz biblioteke mi šalju opomenu

da je rok pozajmice istekao.

Uzimam knjige koje su

sve vreme bile iza mene

sedam u kola i

vraćam ih u ruke bibliotekara.

Pošto sam prethodno naručio

nove knjige

vraćam se kući sa punim naramkom

dobrih naslova.

Stavljam ih na stočić

iza leđa.

Srećan sam.

Uključujem stonu mlečnu lampu

zatim sedam za sto

i samo pišem.

Nikad ne bih mogao da napišem

ni jedan redak

da te dobre knjige

nisu iza mene.

Kad sam to poverio

jednom penzionisanom

profesoru književnosti

on je rekao da je to velika sramota.

Knjige treba konzumirati

rekao je.

Odgovorio sam da ih volim.

Kako, kad ih ne čitate?

To vam je kao sa tajnim ljubavima

rekoh.

Volite neku ženu

tako da niko ne zna

možda ni ona

jer u stvarnosti

nemate ništa sa njom.

Profesor sedi za stolom

pije kafu sa mlekom

i nezadovoljno trese golom glavom

Ne pričajte više to nikome

molim vas.

Sramota je.

Ta mala nečasna zadovoljstva

neće vam spasiti život.

Možda je u pravu.

Sutra vraćam nepročitane knjige

i uzimam nešto novo

obećavajući sebi da ću

birti nežan sa njima.

MILAN TODOROV: POLOVINA MUŠKARCA

 

Sećam se svog prvog pića. Bilo je to u završnom razredu gimnazije. Drug sa kojim nisam delio bogznašta stalno se vrzmo oko klupe u kojoj sam sedeo sa najlepšom devojkom u školi, Marijetom Novoselac. Obletao je oko nje i krilom uspaljenig leptira malo malo pa bi dohvatio i mene.

Marijeta je pušila tajno, za vreme odmora. Ponekad bi se zavukla u neki ugao sa momcima i tamo pušila praveći velike bezobrazne kolutove kad bih im se približavao.

Drug iz obližnjeg sremskog sela doneo je poslednjeg zvaničnog dana dvolitarsku staklenu flašu nekog jakog vina, ili mi se tada činilo da je jako, i mi smo ga, svo troje pili iz flaše, ispod skamije, naizust.

Nisam imao skoro nikakvog iskustva sa alkoholom i zagrcnuo bih se pri natezanju.

Marijana se smejala i u pauzi ispijanja zatezala žabice na najlon čarapama. Imala je debele lepe butine. Bar su onda takve bile u modi, činilo mi se.

Pila je barabar sa momkom iz sela.

Pravio sam se pijan i malo malo pa sam je hvatao za te butine, tiho, kradom.

Profesor nije došao na čas, ali svi smo bili napeti pred zaključivanje ocena i nismo mrdali iz učionice.

Primetio sam da se drug koji je doneo vino mršti kad god bih se zagrcnuo i pao na Marijetine butine.

„Ne znaš ni da piješ“, rekao je. „Kad piješ iz boce moraš da ostaviš mali otvor na grliću da bi vazduh koji uvlačiš bio nadoknađen vazduhom koji ulazi u bocu.“

Povukao sam novi gutrljaj sa delimično prilepljenim usnama na otvoru boce.

Radilo je.

Marijeta se smejala, ali nije se opuštala.

Otišla je na neki fakultet i posle se nismo viđali godinama.

Doduše, jednom sam je video u zagrljaju sa nekim starijim prilično uštirkanim likom i to je bilo sve.

Mnogo vekova kasnije u nekoj karverovskoj zimskoj nesanicci razmenjivali smo poruke posredstvom neke društvene mreže.

Pozvao sam je da dođe na moje književno veče. Mislio sam na nju isključivo kao na stari dobru drugaricu. Nikakve erotske fantazije odavno nije bilo.

„Ne mogu“, rekla je.

„Štaa je sa onim našim drugarom sa kojim smo cugali prvo vino?“

„Mislim da je umro.“

„Nešto si depresivna…“

„Umorna sam od poniženja.“

„Ne mogu da verujem. Ko tebe može da ponizi?“

„Ja.“

„Kako sad to?“

„Nisam više ona Marijeta iz tvojih snova.“

„Kako mogu da pomognem?“

„Nikako. Loše mi je zbig toga.“

„Zbog mene?“

„Zbog tebe.“

„Ne razumem.“

„Bila sam stidljiva.“

„Ti, sa onim kratkim suknjicama?“

„Da. Zar nisi znao?“

„Ja sam samo hteo…“

„Znam. Kao i svi pre i posle tebe.“

„Ali bio sam smotan.“

„Sad je kasno. Srce svakom zamire u neko doba.“

„Molim te da me ne shvatiš pogrešno. Koliko ih je bilo u tvom životu lepotice, jer bila si vrhunska lepotica našeg doba.“

„Ne seri.“

„Neću.“

„Bolje otvori flašu vina i nagni direktno iz nje. Ne zaboravi da ostaviš mesto za vazduh. Sve što uzimaš mora da ima mogućnost da se puni. Znaš onu foru?“

„Znam“.

Uzeo sam bocu. Sedeo sam za pisaćom mašinom marke Remtor de luxe, jer volim tako da pišem, i natezao iz flaše svileni Silvanac, ostavljajući otvor na grliću da uđe u nju sve što svojevremeno nije ušlo.

U neko doba, iza ponoći, stigla mi je poruka od Marijete.

„Bilo ih je tri i po. Eto. Samo za tebe.“

Ona polovina, pomislih… Ko je polovina nečega?

MILAN TODOROV: KIŠA ŽENA I GOLUBOVI

Dovoljna je jedna

duža kišna noć

pa da ponovo oživi

mrka trava i da

drveće vrati lišće

na svoje posustale grane.

Dovoljna je jedna noć

zlatne kiše

i sve će se vratiti

tamo gde je trebalo

da bude i kako je trebalo

da izgleda

tvoja skrivena želja

žuto i ljubičasto

zeleni tepih

belog flanelskog cveća

mir plavog

koje bujno teče

kao rasuta kosa daleke žene

u otvorenom prozoru

automobila

u kasno jutro ali

dovoljno duboko da se

u baricama asfalta već

kupaju gradski golubovi.

MILAN TODOROV: USPOMENE NA MOJU MAJKU

 1.

U drami "Kuninsko leto" izvođenoj na sceni Srpskog narodnog pozorišta u sezoni 1984/85 mojoj mami, koja je gledala moju predstavu prvi i jedini put, nije se dopala rečenica:
"Bože, zašto su kurve lepe". 

Meni se, pak, i danas dopada ta rečenica.

MILAN TODOROV: ČOVEK KOJI JE MRZEO DA UBIJA

 

Ne, nije reč o pacifisti koji behu preterano ambiciozni i hiroviti. Upoznao je jednu u ranim studentskim danima i oženio se njome.

Ali ovo nije priča o braku.

Reč je o muvama.

Muva, naravno, ima raznih. Sitnih, takozvanih mušica. Onda, krupnih zelenih zvanih mrtvačice, Jednu takvu je video u ustima svoje babe.

Baba je živela na selu. Držali su ovce i krave. Seća se da im je kuća zbog toga uvek bila puna muva. Kad bi za vreme školskog raspusta odlazio kod dede i babe gadio se da pije mleko. Vraćao bi se kući mršavii nego što je bio kada je dolazio.

Baba je iznenada umrla. U stvari, to sa iznenadnim smrtima je prilično nejasna stvar. Sasvim je izvesno da je bila već dugo bolesna, ali nije smela to nikome da kaže. Deda je bio krupan, mrzovoljan čovek sa jakim šakama. Na desnoj ruci nedostajao mu je kažiprst. Dok je krunio kukuruz gurnuo je šaku dublje u ždrelo krupačice.

Kad je baba umrla deda ju je stavio u drveni sanduk, jedan od dva koja su čuvali na tavanu za ne daj bože, a sanduk popeo na kuhinjski sto. Zatim je zapalio sveću ispod ikone na zidu i legao na provaljeni otoman pored stola sa mrtvom babom. Zaboravio je da babi veže pregaču oko vilice i ona je, tako je bar on video, širom otvorenih usta vikala upomoć, ali se ništa nije čulo. Samo je jedna muva, zelena, sa velikim buljavim očima kružila oko babinom voštanog lica i povremeno joj se zavlačila u usta.

Ljudi bi dolazili da izjave saučešće. Deda je ustajao sa otomana, polako i psovao ih što ga uznemiravaju. Niko mu to, u takvom trenutku, nije uzimao za zlo.

Dečak se užasnuo, ali posle kada je odrastao i kada mu se prizpr muve koja se uvlači u babina usta ponekad pojavljivao u snu, shvatio je da mora da postoji neka paralelna strana smrti u koju se uvlači neki oblik života da bi se njome hranio.

Nije on to baš sasvim jasno definisao, ali je naslućivao da se nikad ništa ne završava sa nama.

Kad je deda umro, nedugo, tek šest meseci posle babe, opet se pojavila ona muva. Doduše dedi su vezali vilicu i muva nije mogla da uđe u njegova usta, ali majka je ugledavši je dohvatila belu umrljanu plastičnu muholovku i sve vreme do sahrane pokušavala njome da ubije muvu. Bio je to beznadežan napor. Muva je uvek izmicala. Verovatno je onim svojim krupnim isturenim očima mogla da vidi svaki i najmanji grč na maminom licu pre zamaha muvopičem.

Seljani su ulazili u kujnu sa mrtvacem kroz ista ona vrata kroz koja je ušla i muva.

Izjavljivali bi saučešće. zatim izlazili na dvorište i često zbijali šale iz samo njima znanog razloga.

Dečaku se činilo da je poseta muve ipak bila časnija.

Ona je došla da bi uzela nešto od tela koje će uskoro postati trulež. Ona se hranila nestankom.

Seljani su se hranili lažnim uverenjem da oni lično nikada neće umreti. Zbog toga su zbijali šale. Da oteraju strah od sopstvene smrti.

Izašao je u hodnik. Hodnik ili ganak, kako su ga zvali bio je dug, poprečnom linijom kuće postavljen i gledao je na zadnje dvorište u kome je bilo bunjište sa kokoškama i tor sa ovcama i štala sa sada samo jednom kravom.

Sve će to morati da zakolju, mislio je.

I opet će tu biti muva.

Seljani će se otimati o jeftino meso.

Sunce je nemislosrdno pržilo kroz široka hodnička stakla.

U situacijama kada nije znao šta bi sa sobom brojao je do trideset i tri. Ne zna zašto. Čuo je da je Isus umro u trideset i trećoj. Onda je brojao unazad. Kao da je mogao da oživi Isusa Hrista. Ali, pomisli, on je zauvek živ i zauvek mrtav. To ga je malo smirilo.

Jato muva bilo je slepljeno za žute trake koje su visile svuda unaokolo hodničkih prozora. More mrtvih muva.

…

Prošlo je od tada mnogo godina i došao je rat.

Dečak je postao reporter lokalnog radija pre tog rata i pravio je male reportaže o gradskim prizorima.

Onda su ga poslali na ratište.
Bio je veoma izražajan u reportažama.

Njegova žena mu je rekla da je bolje da se ubije.

„Šta mi predlažeš umesto toga“, pitao je.

„Tuži ih.“

„Koga?“

„One koji te šalju u rat.“

„Znam, ali ja ću biti samo psomatrač. Objektivni posmatrač.“

„Prevarili su te i opet će te prevariti.“

„Neću nikoga ubiti.“

„A šta ako budeš morao. Ti ili oni?“

„Neću morati.“

„Kako smo slepi!“

Sutradan rano ujutro, dok je žena spavala, spakovao je najnužnije stvari i sišao dole do službenih kola u kojima ga je čekao stari isluženi vozač Pišta. Ubacio je veliku platnenu vreću u kola i vratio se u stan.
Žena je spavala zadignute spavićice.

Imala je lepe uske bokove. Te bokove ja najviše voleo na ženi.

Polako se izvukao iz sobe krećući se unatraške.

„Uključi radio“, rekao je vozaču.

Ovaj ga je ćutke uključio.

Emitovali su patriotske pesme iz Prvog svetskog rata.

„Marširala marširala kralja Petra garda“

i slično.

„Ugasi“, rekao je.

Vozač je poslušno ugasio.

Kad su stigli u selo blizu frontovske linije javio se komesaru čete.

Ovaj je bio natečen od pića i mrzovoljan.

Ispred njegove kancelarije bili su slični likovi koji su tražili tapije na kuće i zemlju koju će osvojiti.

„Tebe su, dakle, poslali?“ konstatovao je kapetan.

„Mene. Što?“

„Toliko oni nas vrednuju. Šalju nam pripravnike.“

Samo je slegnuo ramenima.

„Nema veze. Ostarićeš. Ovde. Ja sam ti dobar.“

Poveo ga je preko neke livade.

„Sa druge strane su oni. Vidiš njihovu spuštenu rampu i one vreće peska. Pucaj po njima.“

Hteo je da kaže da ne može, da mu savest to ne dozvoljava kad mu je metak sa one, druge strane prozviždao pored uha.

Polegli su a zatim pretrčali livadu i došli do vojnika koji je pušio cigaru u zaklonu od vreća sa peskom na čijem vrhu se gnezdio avionski mitraljez sa nekoliko metara dugih velikih metaka u šanžeru.

Kapetan je nešto rekao vojniku. Ovaj se povukao u stranu.
Zatim je rekao mladom novinaru:

„Čim ugledaš siluetu na drumu, pucaš. Jasno?“

„Ne znam da pucam.“

„Svaki čovek mora da nauči da puca.“

S druge strane su opet zapucali.

„Majku im jebem krvavu“, rekao je kapetan i zapucao iz avionskog puškomitraljeza.

Onda je oružje prepustio njemu.

„Pucaj!“

„Ne mogu.“

„Pucaj ili ću te ja ubiti.“

Nešto se zanjihalo na drugoj strani.

„Da li si spreman?“, urlao je kapetan.

„Mislim da jesam.“

„Pa pucaj, Bog te ne jebo!“

Neka zelena zunzara mrtvačica zazujala je oko njegovih otvorenih usta.

„Dobro je“, rekao je kapetan. „Idemo.“

Onda se okrenuo, ispustio cigaretu.

„Znao sam“, rekao je.“Jebem ti krv da ti jebem!“