M.TODOROV: SNOVI, POLITIKA I DUHOVITOST U RADOVIMA MILENKA MIHAJLOVIĆA

Milenko Mihajlović je, prema sopstvenom priznanju, slikar karikaturista.

I odista teško je razlučiti gde prestaje Milenkov dobro ciljani crtež a gde počinje kolorit izuvijanog sveta na vetru nestrpljenja današnjice, u njegovim uljima na platnu.

Stoga bi se, bezmalo celokupno, likovno stvaranje Milenka Mihajlovića moglo ogrnuti rečenicom da je ono odgovor potisnutog čoveka na dominaciju redovnosti i mahnite istorije u kojoj vlada prisila prihvaćenosti i, usled toga, paraliza slobodnog pogleda na svet i život.

Upravo zbog takvog umenikovog stava, polazna linija života od crteža preko zaprljane karikature do slika rađenih u ulju; sve to deluje kao da je načinjeno u srcu apsurda i u strahu od zabrana (kojih je bilo) te predstavljaju destilat surovog sveta koji potiskuje sve drugo osim nadmoćne radosti i pritiska do krajnjih granica razgovorne izdržljivosti. Umetnik je u svojevrsnoj čežnji za otpornošću, primoran na bekstvo u individualizam iracionalnog duha ili hiperrealizam blizak alkoholnim snovima.

Mihajlovićevi crteži su bili hardkor u produkciji srpske karikature a njihova filozofija apsolutne, lascivne i nadarene ironije deluje nepokolebljivo i kontinuirano i danas. Baš kad smo pomislili da je kraj karikaturama sa rečima, Mihajlović se na bizaran načim, krajnje duhovito, vratio tom postupku. Međutim, Mihajlović ne stvara iznova stari, truli svet nego pokušava da ga obezliči do traume. Malo toga, ako ne i sve, nema istinsku vrednost u ovako postavljenom redu stvari. Zato sve to valja izokrenuti kao prljavu čarapu i baciti u kantu za civilizacijsko đubre.

U ovakvom postupku nije neočekivano, ponavljam, da se između karikatura i slika u tehnici ulje na platnou čitaju kao paralele.

Međutim, Milenkov crtački rukopis prolazi vremenom kroz niz promena što se najbolje uočava na slikama u ulju, koje prodiru u ljudsku svest i izazivaju nova uzbuđenja.

Ništa nije kako jeste jer svet je raznolik čak i u tradicionalnom motivu Hilandara, u kome prevagu ne odnosi lični religiozni doživljaj nego pozitivan mentalni stav sa stisnutom pesnicom u kojoj se mrvi vreme prošlo, sadašnje i buduće. Prava istorija, poručuje, Mihajlović pripada svima, a najvećma večnosti i nedosegnutoj svetosti. Zbog toga se erodirani svet na Milenkovim crtežima širi, pokušavajući uzalud da stvori privid normalnosti. Mihajlović pritom izbegava lake kategorizavije. Međutim, neurotičan crtež nalik kriku i ćovek u čijem skeletu je krst kao opminjući simbol - ostaje uvek na svim i u svim njegovim delima.

Mihajlović je među likovnim umetnicima odvažni surfer na talasima boemske fantastike i, kako reče Breton, izuzetnom lešu apstraktnog ekspresionizma. Njegov crtež želi da se tuče sa svima koji se slažu, a ne bune. Njegova dela nemaju barijera i u njima je haos veseli prostor u vremenu uludo potrošenog sveta. Da li je kasno?Nije.
Za umetnost nije kasno. Nikada.