Vidim u gradu
sve više mladih ali
i starijih ljudi
u žutim nepropusnim
vetrovkama
jure tamo i amo
da bi odneli hranu
nekim lezilebovićima
ili da ne grešim dušu
invalidima sa lovom.
Vidim da crkavaju od posla
i mislim kako oni zavise
od hrane za druge
od tuđeg užitka
od tuđih svečanosti
od tuđih gastro prohteva
od tuđih apetita
od tuđih dragih trenutaka.
Od milja sam počeo da ih zovem
Isusovcima novog doba.
Jednim sam pitao jednog
koliko su bogati
tipovi koje naručuju specijalitete
iz restorana umesto da odu i lično
ih kupe.
Nećeš verovati, rekao mi je,
najviše na narudžbine
troši gradska sirotinja.
Krov im prokišnjava na nekoj
ubogoj limenoj baraci
ali naruče kad imaju para
najskuplju hranu
iz najboljeg restorana
i ne štede. Nimalo.
Ne žele da se osećaju neuspešnima
i bezvrednima.
Hoće da im život izgleda što bolje.
Izlazeći iz šoping mola
u prolazu sam opažao samo
likove koji izgledaju neočekivano
za svoje godine
sa jakim mišicama u šezdesetim
sa tetoviranim vratovima u sedamdesetoj
sa uskim majicama i trbušnjacima
sa uskim pantalonama
i plavim mršavim ženama
koje vode na rok koncerte
njihove davne mladosti.
Svi ljudi su isti
pomislih
i ja sam isti
samo su lutke u izlozima
iskrenije od nas
i kad nemaju noge
i kad nemaju kosu
i kad su samo plastični skelet
one ne očekuju ništa što
već nije lažno.
Нема коментара:
Постави коментар