Volim svet koji se lako briše
jer sam opako umoran
od neizmenljivosti ovog
i činjenice da je sve
duže od mene.
Dok dani postaju sve kraći
palim se kao ulično svetlo
na daljinu
poput lepote žene
u nekim godinama.
Ipak jutra su još svetla
što me raduje.
Da li je moguće da neko
još misli na nas
prosipajući iz bisaga
brašno i bisere?
Ali što da ne?
Onom ko nas je stvorio
po svom obličju
nije u interesu da nestanemo
tek tako
jer čime smo povezani
sa ovim svetom
osim verovanjem u razložne
početke stvari?
To što loše spavam
možda je samo posledica
shvatanja da se muškarci i žene uvek na neki način
rastaju.
I onda nađu nekog
da bi poverovali nanovo u ljubav
neizvesnosti.
Нема коментара:
Постави коментар