ОГЛЕДИ О ПРОЗАМА МИЛАНА ТОДОРОВА
Милутин Ж. Павлов
СИТНИ ДЕТАЉИ
ТОТАЛНОГ ЖИВОТА
Животно описани детаљи, истргнути из минулог времена, помало
егоцентрични, употпуњују слику сналажења на животним окретницама и у сатима када
нам се чини да календарски дотрајавамо, опет, варљиво утешни себи самима.
Хуморна и горко осмехнута интонација могућних ситуација, разговорно разјашњава
како „мале ствари одлучују о нашим животима“ у новелама Милана Тодорова. (КАСНИ
ЖИВОТИ МУШКАРАЦА, Лом – Београд, 2022).
Фино описане наше, олако непредвидиве, омаме с непојамним кривинама о
које се спотичемо, и изнова закрпљеним надањем корачамо даље ка замишљеним
авантурама. Речју, гумирана машта егзистенције у трзају сатне секундаре.
Прошлост нам говори колико животно каснимо заокупљени сутрашњим даном
када изнова схватамо да „будућност је туђина“. Отуда Тодоров, како сам каже, пише
„причу на рушевинама старе“ преживљене догодовштине. Сва та приповедна лица
заређана у двадесетдве новеле беже из усамљености у још вртложнију осаму, заборав
се враћа по своје успомене, размишљајући о жељама, јер: „жеља се везује за живот,
лепоту, гипкост и наду“ за спомен када си у ноћима месечеве свиле био вичан опажају
где сенка вољене илити вољеног, мамном чежњом беше витка, невина и танка како би
лаконски казао Милош Црњански затечен на рубу олујно острашћене чежње. Дођу,
тако неки дани, и све се, једноставно, улије у ту казаност Милана Тодорова како „свако
од нас већином живи од свог непостојања“. Непостојање је увек негде другде ма
колико да варљиво опстаје и у нама самима. Да, уловљени снимак минулог сна се
догодио, и остао скривен теби самом, да те заварава, ма колико ти жудња страсна
била да ти се епизода изнова догоди. Неприлика ретко нагази на прилику, готово
никако. Приповедно писац дочарава читаоцу, упоредно, „оно што сме да се види и оно
што не сме“, вагајући апотекарски прецизно, довољно да се и сам нађеш у
куплерајском колориту Сезанових слика када те књига поклопи ненеданим сном.
Како се снаћи изван себе самог, и колико те, уопште, има у другима, када се
немаш довољно ни у себи самом. „Живот је груб и не плаче за нама као ми за њим“,
весело и опако опомиње писац, без покајања. Прича „Конзерва“, у самом средишту
књиге, разјашњава целину пишчевог приповедног чарања, и јесте носећа греда ових,
кућно податних интимних новела. „Све нас спутава. Свашта нешто“ у голој истини да
препливамо реку нашег живота, упркос смутно обртним вировима. Како год пливали,
из потопне реке никуд... Лека против смрти нема, али разговорних утеха има као у
новели „Две жене“ које свакодневно одлазе на гробље да мислима уходе упокојене
мужеве, јер без сумње и осећања ни живота нам нема.
Тодоров уме фотографски да пише профилно и анфас, тако да тотал препушта
читаоцу. Свет опстаје у сликама, али исто тако у њима и нестаје, а љубав везује и
развезује језик наших успомена у сећању. Сећања утехом обнављају чарану
привременост, јер без озарених мисли „усамљеност у тмини уме да буде тешка“. Има у
овим новелама мноштво сазнајних дана у чијим подневним пасусима можеш мерити и
сопствену сенку, успутно се ослобађајући од „наметљивих мисли“. Страст је велика
казаљка на сату – истовремена као и мала пред којом указно застаје смрт. Велике
приче и једноставно увеличани романи су расејани по белосветским гробљима, ми их
ту и тамо васкрсавамо вољом маште која ни сама не зна куда би када нам се олако
снађе у мислима.
Колоко нам је мисао демон и ухода, не знам поуздано, али нечим се мораш
лечити и тешити у животу, у чијој џунгли ниси самотни шетач чију сенку фотографише
писац.
ГРОТЕСКНИ ЕХО У КОМЕНДИЈИ САДАШЊЕГ ВРЕМЕНА
Над картонском кутијом, која као да је испала из камиона Фелинијевог филма
котрља се пун месечев круг. Небески свод врти се као рингишпил у средишту Новог
Сада. Из кутије у уникатном гласу новинара као наратора, у чијим сећањима верглају и
гласови садашњег времена, излећу мољци реченично усложених утвара. У тој кутији
коју нам распаковано шири новинар умножено се гомилају кукавички разјуначене
песме чије рефрене у реплицирању (анти)јуначног романа као да нема ко да чује.
Вешти стрмоглавац неоавангарде Поп Д. Ђурђев изложио нам је у једној од својих
књига (осликану песму), трновито гнездо гавранске галаксије у пуној орбити са
плаветно офарбаним Глобусом као кукавичјим јајетом са слутном птицом и та његова
приказа кореспондира хуморним безобразлуком сатириконски дрско са романом
Милана Тодорова (КУКАВИЧКЕ ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ, Архипелаг – Београд, 2022).
Ветровитим и ледено секантним језиком наратор нам, помало фељтонистички
расточно, отвара кутију и разастире синопсисе ан блок интриге духова којима ни
заборав не може ништа, јер је све врашки упертлано у сподобе садашњег времена док
над Новим Садом шармантно намигују умножено лепе и вижљасте Барбаре и
Светлане, осликани рукописно од Жака Превера и Пере Зубца, опет, за сва времена.
Многи карикатурални типови сишли су (по)одавно са сцене, али остали су
њихови мизансцени и сценски покрети, јер сви сличе реплици и исповедног новинара:
„Кукавица сам. Онај кога нема у народним песмама.“ О томе ћемо другом приликом.
Да ли је свет преплављен глупостима или се зашло у дубоки ћорсокак „људи без
срца“?!
Мало је оних који личе на себе, све је униформисани маскенбал. Губитак је
сабласно притајен као и подмукла сплетка иза леђа у стилу: ко ће коме?!
Књиге су велика тајна, на нашу жалост и још увек, а ти не знаш шта те мучи,
изгубљен си у тим тајнама, много је испразних страница и запуштених кавеза. Наратор
се понаша као резигнирани Писац, с разлогом, који је узео идентитет незнанца и
сведочи: „Недавно сам на Те-веу гледао емисију о криминалним продавцима
заштићених дивљих врста: змија, лавова и медведа. Репортер се кришом увукао у
њихов забрањени резерват и снимио много празних кавеза.“ Значи, операција у току!
Фригидна отуђеност је на сцени и цени. Одисеј би без повратка изгубио Итаку.
И ко је и шта је Одисеј без Итаке?! Нико и ништа. Изврнути погледи на стварност више
ни кловнове не збуњују, а садашње време удише изгубљени ваздух прошлости.
Збивања чине своје. Ехо циркуса јавља се, понекад, ноћу када наратор из
необјашњивих разлога покрива главу јастуком.
Роман прича о некаквим зарђалим митовима „Све је у некаквом ветру“, губи се
у праху живота који се немилосрдно мрви. „Песници су пацифисти. Али на Балкану
нема Пацифика.“ Погубна горчина апсурдне пародије. Шта се то збива пред лицем
новинара кад „задужен је да води емисију у којој ће Десанка Максимовић уступити
место Лађи солунској и Гарди краља Петра“. Салто мортале, преко ноћи, у пуном
презенту када се покошеном пољу враћају скакавци. Јуче се Вратило да за шанком у
кафани Подне наздрави Данас за Сутра. Можда су слике у роману пренагљено обојене,
али декоративно речено, пријањају уз стварно и могуће. Да, све се то већ одиграло у
туђим кожама Есхила па наовамо. „Персијанци, Оковани Прометеј, Седморица против
Тебе, Агамненон.“ Да ли Јулија овога романа плаче у Сахари да сузама натопи пустињу
и иза себе остави оазу туге док јој Ромео објашњава где се загубио лила јоргован. Пита
се наратор у епилогу романа, ево: „Понекад осмотрим учтиве градске псе на узици.
Између меснатих усана не виде се зуби. Изгубили су симетрију звери откако је постало
тако прихватљиво удомљавање напуштених. Кога? Чега је то процват? Хуманости или
се поводљива градска душа приклонила кочопернијем свету животиња на овом
оперском двобоју који ће нас, ипак, увести у катастрофални и махнити напад?“ Управо,
док сам бележио ове огледне налазе уочио сам на насловној страни „Политике“
опаску: „Опасне псе законски третирати као оружје.“ Зар представа није почела?!
Питање је сувишно, осврнимо се. Где ли је то залутала извесност, још нам није
јављено, оставимо се ми блиставих и страшних вести, оканимо се трпљења званог
живот и окренимо се спознаји мучнине да разумно схватимо шта нам то режи за
петама?!
Нема коментара:
Постави коментар