Kad sam bio vrlo, vrlo mlad
plašio sam se da uđem u kafanu.
Plašila su me žumancasta svetla
u njihovim prozorima.
Plašili su me kockasti crveno beli
stolnjaci.
Bojao sam se ozbiljnih crnih muškaraca.
Svi su nosili iste golmanske dresove
pričali isuviše glasno
pili i pušili
kockali i lupali jedno drugom
ćelave glave
pivskim flašama.
Plašio sam se mirisa olajisanih podova
u njima i Save udbaša
koji je držao čuvenu Koreju
za vreme Korejskog rata
sa naravno Amerikancima
pretio im službenim
trofejnim pištoljem
kao i osoblju
kao i nevaspitanim gostima.
Plašio sam se da na kraju neću
imati novca za pića koja pazarim
za sebe i novu devojku
koja je poput mene
izgledala prilično izgladnelo.
Plašio sam se da ću se osramotiti.
Plašio sam se harmonikaške muzike
i pijanih pogleda dokonih siledžija
koji su spavali u tunelima
varadinske tvrđave posle
nejasnih ubistava.
Plašio sam se žena u crvenim brokatnim
haljinama sa razrezom
tako da su im se videle bele
tako bele noge kao noge bolesnika
u razrezima tih haljina zavesa.
Plašio sam se masnih jelovnika
i njihovih tajanstvenih sadržaja.
Naročito sam se plašio jednog bogalja
sa krvavim očima
koji je držao belog psića u znojavoj
crnoj potkošulji.
Plašio sam se muva u lusterima
i ponekog mrava u tanjiru.
Plašio sam se usoljenih ringlica
u okruglastim fićocima koji su stojali
na šanku da bi se popilo
što više kiselog vina.
Ali sve to behu stvari
koje docnije nisu izgledale
ništa gore od običnih sranja
i mislim kako je to bilo dobro
vreme i kako čovek i u strahu
može da nađe grudvicu sreće.
Osim toga u kafani
u koju sada već odlazim svako veče
snizili su cene za dvadeset
odsto i dugonoge kelnerice nose
uske farmerice
tako da je najbolje
samo sedeti uveče
za svojim stolom
sa kariranim stolnjakom
gledati reku kako slobodno teče
i ne misliti šta si izgubio.
Нема коментара:
Постави коментар