Na velike pesničke festivale
dolaze anonimni pesnici
oni koji nisu pozvani
koji nisu predviđeni
na koje malo ko računa
izgnani i iz rođenih kuća
dolaze sa malim sveščicama
svojih stihova
u suvim ili od vode odebljalim rukama
osmehuju se i zdrave sa svima
nadajući se da će najzad
doći i njihov
trenutak stalno izmičuće slave
i da će ih surovi organizator
pozvati da makar na kraju
kažu koji svoj stih
za laku noć
za pozdrav iznad humke.
Oni ne znaju da se ljudi već odavno
ne vezuju za reči
i rečenice koje su zapravo
odaje za mučenje.
Ipak
pesnici bez slave
pesnici bez priznanja
pesnici zauvek ostali
u pelenama početka
behu za mene
najlepši utisak ove
poslednje književne večeri
jer znam uvek
ali uvek
mogu da se oslonim
na njih kao na
nepotpunog sebe.
Нема коментара:
Постави коментар