„Šta misliš da li ćeš, kad umreš, otići u raj?“
„Ne znam. Uopšte ne razmišljam o tome.“
„To nije odgovor. Odgovor je da ili ne.“
„A ti? Da li ćeš ti stići u taj raj?“
„Napravio sam kuću.“
„Kuću?!“
„Da, ovu kuću u kojoj sada živimo. I zasadio ovo drvo ispred kuće koje sada ima trideset godina i najviše je u kvartu.“
„Da, pa šta?“
„Jebeš čoveka koji ne napravi kuću i ne zasadi nijedno drvo!“
„Tiho je ovde“, reče ona nakon duže pauze. I dodade: „Kao da ovaj svet ne postoji. Nigde nijednog zvuka. Samo bešumni avioni i beli tragovi koji brzo nestaju.“
Sedeli su na terasi svoje kuće i
posmatrali ulicu.
Mršava hitra žena na belom biciklu.
Onda
žena sa crvenim automobilom. Ode i za desetak minuta se vrati.
„Večera“, reče. „Kupila je večeru.“
Opet su ćutali.
Onda žeen reče: „Trebalo bi to otfikariti i gotovo.“
„Otfikariti?!“
„Preseći!“
„Preseći.“
„Ne razumem te. Šta preseći?“
„Vrh, taj sasušeni vrh tog velikog bora.“
„Na zimu. Pustimo ga. Možda se oporavi.“
Smrkavalo se.
Trebalo je samo ustati, ali oni nisu ustajali.
„Šta se dešava sa nama?“
„Ono što je moralo da se desi.“
„Šta je to moralo da se desi?“
„Ono što se dešava svima.“
„Bojim se da te ne razumem.“
„Jedem previše svinjetine. Plus jedem kajganu sa masnim sirom. Pijem. Imam nekih problema sa samim sobom.“
„Problema sa čim?“
„Ne znam.“
„Da zaboraviš?“
„Voleo bih da samo mogu da usatnem sa ove letnje stolice i odem u dnevnu sobu, natočim piće i gledam neke dobre stare filmove.“
„Šta ti je?“
„Da li si videla isto što i ja?“
"Šta?"
„Čovek ide ulicom i vodi medveda na lancu.“
„Izmišljaš, po svom običaju. Zašto me mučiš?“
„Kad zatvorim oči,vidim te slike. Znam, sve znam.“
„I šta radi taj tvoj medved?“
„Ko bi objasnio njegovu pojavu? Niko ne može da objasni ni najjednostavnije stvari.“
„Na primer?“
„Zašto moramo da jedemo triput dnevno?“
„Koga je briga?“
„Na ulici nema nikoga.“
„Ti znaš da ja ne sanjam.“
„Sanjaš, samo se ne sećaš. U tome je stvar.“
„Ti si…“. Dodirnula je njegovu ruku. „Idemo.“
Tiha nenametljiva svirka dopirala je iz dnevne sobe. Televizor je bio uključen.
Čovek sa šeširom sedi u baru i pije pivo. Pored čoveka je medved. Medved spava sa jednim otvorenim okom. Kao da je tu i nije tu. Kao u Karverovoj pesmi, misli čovek.
Žena kaže: „Znaš da ne volim takve filmove.“
„Šta voliš?“
„Kakvo pitanje!“
Znala je da ako pogleda kroz prozor u dvorište, videće medveda kako igra, na lancu a to je poslednje što bi poželela.
„Idem u krevet. Spava mi se", reče žena.
" Izvini“, odgovori joj.
„Zbog čega?“
„Zbog onog o raju“, reče čovek.
„A, to. Bilo bi divno.“
Нема коментара:
Постави коментар