MILAN TODOROV: ZIDOVI

 

Svaka noć koja dolazi

svaka muva koja se uvlači

u kuću

svaka nit paučine u ćoškovima

i na listovima cveća u saksiji

zatim prašina niotkuda

kao da pada iz svemira

i zatrpava malo po malo.

Sve to i još štošta moglo je

dok sam još verovao

ne u ljubav kao prostu ljubav

nego ljubav kao mostobran

kao više nego što želiš

kao ljubav nezrelog mladića

koji mokri visoko uvis.

Međutim sve to je

sada loša ponuda Boga

postojanja.

Ponuda koju ne smem

da odbijem

a ne smem ni da prihvatim.

Lažu svi koji kažu

da je budućnost nepravedna.

Ja verujem u nju

kao seljak u žito

jer sve ili skoro sve

u šta sam verovao u prošlom vremenu

izdalo me je.

Pritom ne mislim na solistkinje ili

plavuše sa prekrštenim nogama.

Ili politiku.

Ne, to ne nikako.

Mislim na zidove

iza kojih me ponekad

neko gleda.

M.TODOROV: SNOVI, POLITIKA I DUHOVITOST U RADOVIMA MILENKA MIHAJLOVIĆA

Milenko Mihajlović je, prema sopstvenom priznanju, slikar karikaturista.

I odista teško je razlučiti gde prestaje Milenkov dobro ciljani crtež a gde počinje kolorit izuvijanog sveta na vetru nestrpljenja današnjice, u njegovim uljima na platnu.

Stoga bi se, bezmalo celokupno, likovno stvaranje Milenka Mihajlovića moglo ogrnuti rečenicom da je ono odgovor potisnutog čoveka na dominaciju redovnosti i mahnite istorije u kojoj vlada prisila prihvaćenosti i, usled toga, paraliza slobodnog pogleda na svet i život.

Upravo zbog takvog umenikovog stava, polazna linija života od crteža preko zaprljane karikature do slika rađenih u ulju; sve to deluje kao da je načinjeno u srcu apsurda i u strahu od zabrana (kojih je bilo) te predstavljaju destilat surovog sveta koji potiskuje sve drugo osim nadmoćne radosti i pritiska do krajnjih granica razgovorne izdržljivosti. Umetnik je u svojevrsnoj čežnji za otpornošću, primoran na bekstvo u individualizam iracionalnog duha ili hiperrealizam blizak alkoholnim snovima.

Mihajlovićevi crteži su bili hardkor u produkciji srpske karikature a njihova filozofija apsolutne, lascivne i nadarene ironije deluje nepokolebljivo i kontinuirano i danas. Baš kad smo pomislili da je kraj karikaturama sa rečima, Mihajlović se na bizaran načim, krajnje duhovito, vratio tom postupku. Međutim, Mihajlović ne stvara iznova stari, truli svet nego pokušava da ga obezliči do traume. Malo toga, ako ne i sve, nema istinsku vrednost u ovako postavljenom redu stvari. Zato sve to valja izokrenuti kao prljavu čarapu i baciti u kantu za civilizacijsko đubre.

U ovakvom postupku nije neočekivano, ponavljam, da se između karikatura i slika u tehnici ulje na platnou čitaju kao paralele.

Međutim, Milenkov crtački rukopis prolazi vremenom kroz niz promena što se najbolje uočava na slikama u ulju, koje prodiru u ljudsku svest i izazivaju nova uzbuđenja.

Ništa nije kako jeste jer svet je raznolik čak i u tradicionalnom motivu Hilandara, u kome prevagu ne odnosi lični religiozni doživljaj nego pozitivan mentalni stav sa stisnutom pesnicom u kojoj se mrvi vreme prošlo, sadašnje i buduće. Prava istorija, poručuje, Mihajlović pripada svima, a najvećma večnosti i nedosegnutoj svetosti. Zbog toga se erodirani svet na Milenkovim crtežima širi, pokušavajući uzalud da stvori privid normalnosti. Mihajlović pritom izbegava lake kategorizavije. Međutim, neurotičan crtež nalik kriku i ćovek u čijem skeletu je krst kao opminjući simbol - ostaje uvek na svim i u svim njegovim delima.

Mihajlović je među likovnim umetnicima odvažni surfer na talasima boemske fantastike i, kako reče Breton, izuzetnom lešu apstraktnog ekspresionizma. Njegov crtež želi da se tuče sa svima koji se slažu, a ne bune. Njegova dela nemaju barijera i u njima je haos veseli prostor u vremenu uludo potrošenog sveta. Da li je kasno?Nije.
Za umetnost nije kasno. Nikada.

MILAN TODOROV: ODBEGLA ŽENA I KURVA

 

Kiša je prestala

ne znam da li je važno ženi

koja sedi u holu velikog

šoping mola

i spava na žutoj stolici

skutrena kao odbačena

krpena lutka.

Ništa ne znam o ženama

koje beže od muževa.

Vazduh će noćas svakako

da bude bolji.

Možda ću čak spavati.

Nedelja mi je loše počela.

Prijatelj me je izneverio.

Ni prvi ni poslednji.

Prijatelji može biti samo

za to i služe.

Sedeo sam neko vreme

u žutoj stolici

naspram žene koja spava

sklupčana oko dva bućura

svoje jedine imovine.

Ne znam zapravo od čega je pobegla.

Ne znam ni od čega ja bežim.

Želim da ne mislim o onom

što je s nama.

O prijatelju koji je kurva.

Ili je samo pogrešno procenio

pruženu ruku.

Odjednom shvatim da sam

i ja zaspao na žutoj stolici

u nepoznatom holu.

Trgnem se i stresem.

Žena odbegla od kuće

me gleda mutno ipak

u njenom pogledu vidim

razumevanje.

Ne želim to.

Ustajem.

Sutra će biti lep dan.

ОГЛЕДИ О ПРОЗАМА М. ТОДОРОВА

 

ОГЛЕДИ О ПРОЗАМА МИЛАНА ТОДОРОВА

Милутин Ж. Павлов

СИТНИ ДЕТАЉИ

ТОТАЛНОГ ЖИВОТА

Животно описани детаљи, истргнути из минулог времена, помало

егоцентрични, употпуњују слику сналажења на животним окретницама и у сатима када

нам се чини да календарски дотрајавамо, опет, варљиво утешни себи самима.

Хуморна и горко осмехнута интонација могућних ситуација, разговорно разјашњава

како „мале ствари одлучују о нашим животима“ у новелама Милана Тодорова. (КАСНИ

ЖИВОТИ МУШКАРАЦА, Лом – Београд, 2022).

Фино описане наше, олако непредвидиве, омаме с непојамним кривинама о

које се спотичемо, и изнова закрпљеним надањем корачамо даље ка замишљеним

авантурама. Речју, гумирана машта егзистенције у трзају сатне секундаре.

Прошлост нам говори колико животно каснимо заокупљени сутрашњим даном

када изнова схватамо да „будућност је туђина“. Отуда Тодоров, како сам каже, пише

„причу на рушевинама старе“ преживљене догодовштине. Сва та приповедна лица

заређана у двадесетдве новеле беже из усамљености у још вртложнију осаму, заборав

се враћа по своје успомене, размишљајући о жељама, јер: „жеља се везује за живот,

лепоту, гипкост и наду“ за спомен када си у ноћима месечеве свиле био вичан опажају

где сенка вољене илити вољеног, мамном чежњом беше витка, невина и танка како би

лаконски казао Милош Црњански затечен на рубу олујно острашћене чежње. Дођу,

тако неки дани, и све се, једноставно, улије у ту казаност Милана Тодорова како „свако

од нас већином живи од свог непостојања“. Непостојање је увек негде другде ма

колико да варљиво опстаје и у нама самима. Да, уловљени снимак минулог сна се

догодио, и остао скривен теби самом, да те заварава, ма колико ти жудња страсна

била да ти се епизода изнова догоди. Неприлика ретко нагази на прилику, готово

никако. Приповедно писац дочарава читаоцу, упоредно, „оно што сме да се види и оно

што не сме“, вагајући апотекарски прецизно, довољно да се и сам нађеш у

куплерајском колориту Сезанових слика када те књига поклопи ненеданим сном.

Како се снаћи изван себе самог, и колико те, уопште, има у другима, када се

немаш довољно ни у себи самом. „Живот је груб и не плаче за нама као ми за њим“,

весело и опако опомиње писац, без покајања. Прича „Конзерва“, у самом средишту

књиге, разјашњава целину пишчевог приповедног чарања, и јесте носећа греда ових,

кућно податних интимних новела. „Све нас спутава. Свашта нешто“ у голој истини да

препливамо реку нашег живота, упркос смутно обртним вировима. Како год пливали,

из потопне реке никуд... Лека против смрти нема, али разговорних утеха има као у

новели „Две жене“ које свакодневно одлазе на гробље да мислима уходе упокојене

мужеве, јер без сумње и осећања ни живота нам нема.

Тодоров уме фотографски да пише профилно и анфас, тако да тотал препушта

читаоцу. Свет опстаје у сликама, али исто тако у њима и нестаје, а љубав везује и

развезује језик наших успомена у сећању. Сећања утехом обнављају чарану

привременост, јер без озарених мисли „усамљеност у тмини уме да буде тешка“. Има у

овим новелама мноштво сазнајних дана у чијим подневним пасусима можеш мерити и

сопствену сенку, успутно се ослобађајући од „наметљивих мисли“. Страст је велика

казаљка на сату – истовремена као и мала пред којом указно застаје смрт. Велике

приче и једноставно увеличани романи су расејани по белосветским гробљима, ми их

ту и тамо васкрсавамо вољом маште која ни сама не зна куда би када нам се олако

снађе у мислима.

Колоко нам је мисао демон и ухода, не знам поуздано, али нечим се мораш

лечити и тешити у животу, у чијој џунгли ниси самотни шетач чију сенку фотографише

писац.

ГРОТЕСКНИ ЕХО У КОМЕНДИЈИ САДАШЊЕГ ВРЕМЕНА

Над картонском кутијом, која као да је испала из камиона Фелинијевог филма

котрља се пун месечев круг. Небески свод врти се као рингишпил у средишту Новог

Сада. Из кутије у уникатном гласу новинара као наратора, у чијим сећањима верглају и

гласови садашњег времена, излећу мољци реченично усложених утвара. У тој кутији

коју нам распаковано шири новинар умножено се гомилају кукавички разјуначене

песме чије рефрене у реплицирању (анти)јуначног романа као да нема ко да чује.

Вешти стрмоглавац неоавангарде Поп Д. Ђурђев изложио нам је у једној од својих

књига (осликану песму), трновито гнездо гавранске галаксије у пуној орбити са

плаветно офарбаним Глобусом као кукавичјим јајетом са слутном птицом и та његова

приказа кореспондира хуморним безобразлуком сатириконски дрско са романом

Милана Тодорова (КУКАВИЧКЕ ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ, Архипелаг – Београд, 2022).

Ветровитим и ледено секантним језиком наратор нам, помало фељтонистички

расточно, отвара кутију и разастире синопсисе ан блок интриге духова којима ни

заборав не може ништа, јер је све врашки упертлано у сподобе садашњег времена док

над Новим Садом шармантно намигују умножено лепе и вижљасте Барбаре и

Светлане, осликани рукописно од Жака Превера и Пере Зубца, опет, за сва времена.

Многи карикатурални типови сишли су (по)одавно са сцене, али остали су

њихови мизансцени и сценски покрети, јер сви сличе реплици и исповедног новинара:

„Кукавица сам. Онај кога нема у народним песмама.“ О томе ћемо другом приликом.

Да ли је свет преплављен глупостима или се зашло у дубоки ћорсокак „људи без

срца“?!

Мало је оних који личе на себе, све је униформисани маскенбал. Губитак је

сабласно притајен као и подмукла сплетка иза леђа у стилу: ко ће коме?!

Књиге су велика тајна, на нашу жалост и још увек, а ти не знаш шта те мучи,

изгубљен си у тим тајнама, много је испразних страница и запуштених кавеза. Наратор

се понаша као резигнирани Писац, с разлогом, који је узео идентитет незнанца и

сведочи: „Недавно сам на Те-веу гледао емисију о криминалним продавцима

заштићених дивљих врста: змија, лавова и медведа. Репортер се кришом увукао у

њихов забрањени резерват и снимио много празних кавеза.“ Значи, операција у току!

Фригидна отуђеност је на сцени и цени. Одисеј би без повратка изгубио Итаку.

И ко је и шта је Одисеј без Итаке?! Нико и ништа. Изврнути погледи на стварност више

ни кловнове не збуњују, а садашње време удише изгубљени ваздух прошлости.

Збивања чине своје. Ехо циркуса јавља се, понекад, ноћу када наратор из

необјашњивих разлога покрива главу јастуком.

Роман прича о некаквим зарђалим митовима „Све је у некаквом ветру“, губи се

у праху живота који се немилосрдно мрви. „Песници су пацифисти. Али на Балкану

нема Пацифика.“ Погубна горчина апсурдне пародије. Шта се то збива пред лицем

новинара кад „задужен је да води емисију у којој ће Десанка Максимовић уступити

место Лађи солунској и Гарди краља Петра“. Салто мортале, преко ноћи, у пуном

презенту када се покошеном пољу враћају скакавци. Јуче се Вратило да за шанком у

кафани Подне наздрави Данас за Сутра. Можда су слике у роману пренагљено обојене,

али декоративно речено, пријањају уз стварно и могуће. Да, све се то већ одиграло у

туђим кожама Есхила па наовамо. „Персијанци, Оковани Прометеј, Седморица против

Тебе, Агамненон.“ Да ли Јулија овога романа плаче у Сахари да сузама натопи пустињу

и иза себе остави оазу туге док јој Ромео објашњава где се загубио лила јоргован. Пита

се наратор у епилогу романа, ево: „Понекад осмотрим учтиве градске псе на узици.

Између меснатих усана не виде се зуби. Изгубили су симетрију звери откако је постало

тако прихватљиво удомљавање напуштених. Кога? Чега је то процват? Хуманости или

се поводљива градска душа приклонила кочопернијем свету животиња на овом

оперском двобоју који ће нас, ипак, увести у катастрофални и махнити напад?“ Управо,

док сам бележио ове огледне налазе уочио сам на насловној страни „Политике“

опаску: „Опасне псе законски третирати као оружје.“ Зар представа није почела?!

Питање је сувишно, осврнимо се. Где ли је то залутала извесност, још нам није

јављено, оставимо се ми блиставих и страшних вести, оканимо се трпљења званог

живот и окренимо се спознаји мучнине да разумно схватимо шта нам то режи за

петама?!

MILAN TODOROV: ISUSOVCI NOVOG DOBA

Vidim u gradu

sve više mladih ali

i starijih ljudi

u žutim nepropusnim

vetrovkama

jure tamo i amo

da bi odneli hranu

nekim lezilebovićima

ili da ne grešim dušu

invalidima sa lovom.

Vidim da crkavaju od posla

i mislim kako oni zavise

od hrane za druge

od tuđeg užitka

od tuđih svečanosti

od tuđih gastro prohteva

od tuđih apetita

od tuđih dragih trenutaka.

Od milja sam počeo da ih zovem

Isusovcima novog doba.

Jednim sam pitao jednog

koliko su bogati

tipovi koje naručuju specijalitete

iz restorana umesto da odu i lično

ih kupe.

Nećeš verovati, rekao mi je,

najviše na narudžbine

troši gradska sirotinja.

Krov im prokišnjava na nekoj

ubogoj limenoj baraci

ali naruče kad imaju para

najskuplju hranu

iz najboljeg restorana

i ne štede. Nimalo.

Ne žele da se osećaju neuspešnima

i bezvrednima.

Hoće da im život izgleda što bolje.

Izlazeći iz šoping mola

u prolazu sam opažao samo

likove koji izgledaju neočekivano

za svoje godine

sa jakim mišicama u šezdesetim

sa tetoviranim vratovima u sedamdesetoj

sa uskim majicama i trbušnjacima

sa uskim pantalonama

i plavim mršavim ženama

koje vode na rok koncerte

njihove davne mladosti.

Svi ljudi su isti

pomislih

i ja sam isti

samo su lutke u izlozima

iskrenije od nas

i kad nemaju noge

i kad nemaju kosu

i kad su samo plastični skelet

one ne očekuju ništa što

već nije lažno.

MILAN TODOROV: MEDVED

 

„Šta misliš da li ćeš, kad umreš, otići u raj?“

„Ne znam. Uopšte ne razmišljam o tome.“

„To nije odgovor. Odgovor je da ili ne.“

„A ti? Da li ćeš ti stići u taj raj?“

„Napravio sam kuću.“

„Kuću?!“

„Da, ovu kuću u kojoj sada živimo. I zasadio ovo drvo ispred kuće koje sada ima trideset godina i najviše je u kvartu.“

„Da, pa šta?“

„Jebeš čoveka koji ne napravi kuću i ne zasadi nijedno drvo!“

„Tiho je ovde“, reče ona nakon duže pauze. I dodade: „Kao da ovaj svet ne postoji. Nigde nijednog zvuka. Samo bešumni avioni i beli tragovi koji brzo nestaju.“

Sedeli su na terasi svoje kuće i posmatrali ulicu.
Mršava hitra žena na belom biciklu.

Onda žena sa crvenim automobilom. Ode i za desetak minuta se vrati.
„Večera“, reče. „Kupila je večeru.“

Opet su ćutali.

Onda žeen reče: „Trebalo bi to otfikariti i gotovo.“

„Otfikariti?!“

„Preseći!“

„Preseći.“

„Ne razumem te. Šta preseći?“

„Vrh, taj sasušeni vrh tog velikog bora.“

„Na zimu. Pustimo ga. Možda se oporavi.“

Smrkavalo se.

Trebalo je samo ustati, ali oni nisu ustajali.

„Šta se dešava sa nama?“

„Ono što je moralo da se desi.“

„Šta je to moralo da se desi?“

„Ono što se dešava svima.“

„Bojim se da te ne razumem.“

„Jedem previše svinjetine. Plus jedem kajganu sa masnim sirom. Pijem. Imam nekih problema sa samim sobom.“

„Problema sa čim?“

„Ne znam.“

„Da zaboraviš?“

„Voleo bih da samo mogu da usatnem sa ove letnje stolice i odem u dnevnu sobu, natočim piće i gledam neke dobre stare filmove.“

„Šta ti je?“

„Da li si videla isto što i ja?“

"Šta?"

„Čovek ide ulicom i vodi medveda na lancu.“

„Izmišljaš, po svom običaju. Zašto me mučiš?“

„Kad zatvorim oči,vidim te slike. Znam, sve znam.“

„I šta radi taj tvoj medved?“

„Ko bi objasnio njegovu pojavu? Niko ne može da objasni ni najjednostavnije stvari.“

„Na primer?“

„Zašto moramo da jedemo triput dnevno?“

„Koga je briga?“

„Na ulici nema nikoga.“

„Ti znaš da ja ne sanjam.“

„Sanjaš, samo se ne sećaš. U tome je stvar.“

„Ti si…“. Dodirnula je njegovu ruku. „Idemo.“

Tiha nenametljiva svirka dopirala je iz dnevne sobe. Televizor je bio uključen.

Čovek sa šeširom sedi u baru i pije pivo. Pored čoveka je medved. Medved spava sa jednim otvorenim okom. Kao da je tu i nije tu. Kao u Karverovoj pesmi, misli čovek.

Žena kaže: „Znaš da ne volim takve filmove.“

„Šta voliš?“

„Kakvo pitanje!“

Znala je da ako pogleda kroz prozor u dvorište, videće medveda kako igra, na lancu a to je poslednje što bi poželela.

„Idem u krevet. Spava mi se", reče žena.

" Izvini“, odgovori joj.

„Zbog čega?“

„Zbog onog o raju“, reče čovek.

„A, to. Bilo bi divno.“

MILAN TODOROV: SAM

 

Zapazio sam tipa u holu

velikog tržnog centra.

Uvek je u rukama imao istu knjigu

koju je pažljivo čitao.

Nisam mogao da znam do koje stranice

je došao.

Samo je tako sedeo listao knjigu

i nije nikog gledao.

Nije se moglo videti

šta čita.

Uglavnom čitao je satima

danima i mesecima.

Ponekad bi izvadio iz džepa

mali tranzistor

sa slušalicama

i čitao uz muziku.

Kako je mguće čitati istu

knjigu ceo život

pitao sam se ponekad

da bih najzad priznao

da i ja pišem jednu istu

knjigu ceo život.

Jedne večeri sam se osmelio

pitao sam ga kako je moguće

da čita jednu te istu knjigu

nedeljama.

Spavao sam sa mnogo žena

rekao je.

Sad ne želim čak ni mnogo knjiga.

Ne, nije to osveta.

Ne možeš zahtevati ljubav od množine.

Na kraju si uvek ostavljen sa jednom.

MILAN TODOROV: VELIKA VODA

 

Ugodan je miris vode

koja dolazi rekom.

Labudovi

ko zna odakle došli

nošeni strujom vode

plove uz obalu brzo

kao odocneli hodočasnici.

Njihova belina

stoji nasuprot očekivanjima.

Ne znam koji je danas dan

kog milenijuma.

Biblijski potop

za koji nismo odgovorni

mi i naši automobili

je tu.

Loše obučeni

mladi Rusi u povratku

iz snabdevanja

sa najlon vrećama

žurno odlaze na teretni brod

u čizmama vojničkim

razgaženim.

Načini daljeg trajanja

ne znaju za sram.

Ljubavnici nečujno

ustaju od stola na čardi

na plovnom putu.

Misle prevariće starost

ako se kriju

a večeras je samo voda

koja nadolazi

sigurna istina.

MILAN TODOROV: RAM ZA SLIKE

Odneo sam jedno svoje

malo ulje na platnu

uramljivaču u S.K.

On je nešto petljao na gornjoj

galeriji.

Pojavio se posle nekoliko

dugih minuta

vrlo neugodnog lica.

Uramite mi ovu sliku i

ako može paspatu

sa obe strane.

Ne može, rekao je natmureno.

Može samo ram.

Izabrao je beli ram.

U tom momentu se pojavio

jedan poznati slikar.

Parkirali ste tako da ste zauzeli

sva mesta.

Izvinite, mogu da pomerim auto, rekoh.

Neka uspeo sam da se udenem nekako.

Majstor mi je pokazivao beli ram

u raznim uglovima.

Odlično se slaže sa belinom

lika na slici

rekao je poznati slikar.

Zatim se u prolazu opet obratio meni:

I sada mi stojite na putu.

Radionica je bila skučena

nisam mogao da stojim na drugom mestu

ipak uvukao sam se u neke prazne ramove.

Ostavite uvek mesta i drugima

savetovao je slikar.

Hoću, rekao sam.

I uzmite beli ram, kazao je.

Nagnuo sam se ka majstoru:
Neću beli ram

želim tamno zlatni.

U redu, rekao je majstor ravnodušno.

Dolazim za dva ili tri dana

po uramljenu sliku.

Nemojte pre tri dana, rekao je majstor.

Poznati slikar je za to vreme

vrteo zlatnu narukvicu oko zglavka.

Odlazeći potapšao sam ga po ramenu

Izvini, rekao sam mu.

Ćutao je.

Atelje je mirisao na laneno ulje

i nešto neodređeno.

Ipak, radovao sam se toj svojoj

maloj uljanoj slici.

Sledeći put kad se vidimo

rekoh slikaru

častim za kaznu.

Kad sam izašao video sam

skupoceni beli džip

tik uz moj auto.

Neka ga, pomislio sam,

najbolje je imati najbolje

žene

najbolja kola

najbolje slike

i verovati da je to

zaista tako.

,

MILAN TODOROV: U IME LEPOTE

 

Mrzim istinu. Ako nešto više mrzim od istine onda lažem. Znam da je to vrlo nepopularno, ali svet živi na nečemu drugom, a ne na istinama.

Ne mislim pritom na nedužne istine poput one o neurednosti stana žene koja na njega potroši deset minuta dnevno ili na površnu, donekle i plitkoumnu istinu da odeća govori o nama. Ne, mi govorimo o izboru svoje odeće. Neko će prigovoriti da je to isto, ali potebno je zaći dublje, da budem jasan potrebno je pogledati sebe ne u ogledalu nego u onome što je pravo ja. Hoću da kažem da trenutna istina zatvara vrata našem iskustvu sa uspomenama i nagoni nas da živimo samo u svetu u kome nam se nešto trenutno dešava.

Odeća i stvari u stanu su samo predmeti. Suština je u lepom sećanju na lepe trenutke. Kad to kažem znam da zvuči prilično otrcano. Mislim, međutim, na životne priče ljudi koji su izgubljeni u ružnom sećanju.

Ne tako davno tragao sam za jednom mapom. Mapu je izradio moj prijatelj iz detinjstva, docnije poznati arhitekta, a predstavljala je detaljan plan za hodnik. To sada izgleda, takođe, smešno. Reč je ipak o nečem uzvišenijem. Radi se o hodniku vremena. To je jedna velika kutija sa živim i neživim ljudima, i njihovim pričama, slikama, verovanjima.

U toj kutiji živela je najlepša devojka u gradu. Tako tvrde oni stariji od mene. Ja je nisam poznavao u to doba. Bio sam klinac.

Imala je dugu plavu kosu, što je u ono vreme bila gotovo jeres. Išla je svaki drugi dan u novoustanovljeni bioskop zvani Reka da bi gledala filmove sa Brižit Bardo.
Toga se vremena već sećam. Danima sam skupljao novac od postavljanja kegli u lokalnoj kuglani da bih kupio kartu i najzad i ja video scenu u kojoj je Brižit Bardo skoro gola.

Nisam bio oduševljen. Tako sam dugo čekao na tako malo toga, tek malo mesa na butinama i lake sise u trčanju uz more.

Ali, dobro. Nije to tema.

Devojka, zvaću je Fej, imala je prvu vespu u gradu. I jezdila je na toj crvenoj vespi danju i noću.

Da, skoro zaboravih, imala je krupne svetle oči za koje niko nije mogao da pretpostavi da će postati oči laži.

Udala se za mladog perspektivnog sudiju. Nisu imali dece. Ne, nije to zbog hladnog vetra na sicu mopeda. To je nešto drugo.

Godinama posle toga je niko nije video.
Jedne davne godine predao sam deo nacrta zvanog Hodnici vremena njenom suprugu koji je mogao da pomogne u njegovoj realizaciji. Radilo se o rekonstrukciji plaže našeg detinjstva.

Bio je to savršen arhitektonski plan: kabine plavo bele, prodajne kućice na obodu, tuševi, toranj sa spasiocima, zastavice u vodi, i radost zbog osvete svetu koji je bezrazložno nestao.

Dogodilo se, međutim, da od tog posla nije bilo ništa.
Izbili su ratovi. Novca nije bilo.

Kad je rat najzad prestao, ideja je bila besmislena. Nije bilo para ni za veće i preko potrebnije stvari.

Zaboravili smo na to.

Jedne godine, nekoliko godina docnije, videh lepoticu sa njenim suprugom na lokalnom groblju.

Činilo se da su vedri. Merkali su spomenike i ruku pod ruku otišli.

Sutradan sudija je umro.

Bio je to neverovatan nesrećni slučaj.

Prošlo je neko vreme.
Pojavili su se novi ljudi koji su se zainteresovali za plažu. Hodnik vremena je imao zaista kružni tok, kao i naš život uostalom. Nemoguće ga je kontrolisati. I nepotrebno je sve imati pod kontrolom. Potrebno je pustiti uzde iz ruku. Ionako o najznačajnijim stvarima sopstvenog života ne odlučujemo mi neko nešto jako i neizbežno o kome nismo do tada znali ništa.

Rekao sam im da sam mapu predao sudiji, ali on više nije živ.

Možda bi njegova udovica mogla da je pronađe u kući?

Jedna žena u tom društvu, takođe nekada lepa i plava, brzopleto je odgovorila da nema šanse za tako nešto, jer lepa Fej je potpuno slepa.

"žaao mi je", rekla je. "Ona je potpuno slepa, kao kuče tek rođeno."

Bila je to istina, ona od odvratnih istina jer niko nema kontrolu nad sopstvenim telom.

Kad je ta žena, sasvim jednostavno, ne slavodobitno ali ipak ne mogavši da sagleda bol druge strane - saopštila da je lepotica šezdesetih godina u našem malom mestu slepa, ličilo je to na još jedan pokušaj uništavanja naših života i života onih koje smo voleli.

Njene slepe oči su tog trenutka za mene predstavljale laž ili iluziju ili varku. Nisam verovao u to.

Jebeš mapu, rekao sam. Neka se sruši ceo svet. Ko ga jebe? Važno je samo ono lepo što smo zapamtili.

I sad mislim da nema ništa tako dobro kao savršeno smišljena laž u ime lepote. A zatim pustiti da sve to sa nama izbledi.