paradoks

  Svaka noć koja dolazi svaka muva koja se uvlači u kuću svaka nit paučine u ćoškovima i na listovima cveća u saksiji zatim prašina niotkuda kao da pada iz svemira i zatrpava malo po malo. Sve to i još štošta moglo je dok sam još verovao ne u ljubav kao prostu ljubav nego ljubav kao mostobran kao više nego što želiš kao ljubav nezrelog mladića koji mokri visoko uvis. Međutim sve to je sada loša ponuda Boga postojanja. Ponuda koju ne smem da odbijem a ne smem ni da prihvatim. Lažu svi koji kažu da je budućnost nepravedna. Ja verujem u nju kao seljak u žito jer sve ili skoro sve u šta sam verovao u prošlom vremenu izdalo me je. Pritom ne mislim na solistkinje ili plavuše sa prekrštenim nogama. Ili politiku. Ne, to ne nikako. Mislim na zidove iza kojih me ponekad neko gleda.

Milenko Mihajlović je, prema sopstvenom priznanju, slikar karikaturista. I odista teško je razlučiti gde prestaje Milenkov dobro ciljani crtež a gde počinje kolorit izuvijanog sveta na vetru nestrpljenja današnjice, u njegovim uljima na platnu. Stoga bi se, bezmalo celokupno, likovno stvaranje Milenka Mihajlovića moglo ogrnuti rečenicom da je ono odgovor potisnutog čoveka na dominaciju redovnosti i mahnite istorije u kojoj vlada prisila prihvaćenosti i, usled toga, paraliza slobodnog pogleda na svet i život. Upravo zbog takvog umenikovog stava, polazna linija života od crteža preko zaprljane karikature do slika rađenih u ulju; sve to deluje kao da je načinjeno u srcu apsurda i u strahu od zabrana (kojih je bilo) te predstavljaju destilat surovog sveta koji potiskuje sve drugo osim nadmoćne radosti i pritiska do krajnjih granica razgovorne izdržljivosti. Umetnik je u svojevrsnoj čežnji za otpornošću, primoran na bekstvo u individualizam iracionalnog duha ili hiperrealizam b...

  Kiša je prestala ne znam da li je važno ženi koja sedi u holu velikog šoping mola i spava na žutoj stolici skutrena kao odbačena krpena lutka. Ništa ne znam o ženama koje beže od muževa. Vazduh će noćas svakako da bude bolji. Možda ću čak spavati. Nedelja mi je loše počela. Prijatelj me je izneverio. Ni prvi ni poslednji. Prijatelji može biti samo za to i služe. Sedeo sam neko vreme u žutoj stolici naspram žene koja spava sklupčana oko dva bućura svoje jedine imovine. Ne znam zapravo od čega je pobegla. Ne znam ni od čega ja bežim. Želim da ne mislim o onom što je s nama. O prijatelju koji je kurva. Ili je samo pogrešno procenio pruženu ruku. Odjednom shvatim da sam i ja zaspao na žutoj stolici u nepoznatom holu. Trgnem se i stresem. Žena odbegla od kuće me gleda mutno ipak u njenom pogledu vidim razumevanje. Ne želim to. Ustajem. Sutra će biti lep dan.

  ОГЛЕДИ О ПРОЗАМА МИЛАНА ТОДОРОВА Милутин Ж. Павлов СИТНИ ДЕТАЉИ ТОТАЛНОГ ЖИВОТА Животно описани детаљи, истргнути из минулог времена, помало егоцентрични, употпуњују слику сналажења на животним окретницама и у сатима када нам се чини да календарски дотрајавамо, опет, варљиво утешни себи самима. Хуморна и горко осмехнута интонација могућних ситуација, разговорно разјашњава како „мале ствари одлучују о нашим животима“ у новелама Милана Тодорова. (КАСНИ ЖИВОТИ МУШКАРАЦА, Лом – Београд, 2022). Фино описане наше, олако непредвидиве, омаме с непојамним кривинама о које се спотичемо, и изнова закрпљеним надањем корачамо даље ка замишљеним авантурама. Речју, гумирана машта егзистенције у трзају сатне секундаре. Прошлост нам говори колико животно каснимо заокупљени сутрашњим даном када изнова схватамо да „будућност је туђина“. Отуда Тодоров, како сам каже, пише „ причу на рушевинама старе“ преживљене догодовштине. Сва та приповедна лица заређана у двадесетдве новеле...

Vidim u gradu sve više mladih ali i starijih ljudi u žutim nepropusnim vetrovkama jure tamo i amo da bi odneli hranu nekim lezilebovićima ili da ne grešim dušu invalidima sa lovom. Vidim da crkavaju od posla i mislim kako oni zavise od hrane za druge od tuđeg užitka od tuđih svečanosti od tuđih gastro prohteva od tuđih apetita od tuđih dragih trenutaka. Od milja sam počeo da ih zovem Isusovcima novog doba. Jednim sam pitao jednog koliko su bogati tipovi koje naručuju specijalitete iz restorana umesto da odu i lično ih kupe. Nećeš verovati, rekao mi je, najviše na narudžbine troši gradska sirotinja. Krov im prokišnjava na nekoj ubogoj limenoj baraci ali naruče kad imaju para najskuplju hranu iz najboljeg restorana i ne štede. Nimalo. Ne žele da se osećaju neuspešnima i bezvrednima. Hoće da im život izgleda što bolje. Izlazeći iz šoping mola u prolazu sam opažao samo likove koji izgledaju neočekivano za svoje godine sa jakim mišicama u šezdesetim...

  „ Šta misliš da li ćeš, kad umreš, otići u raj?“ „ Ne znam. Uopšte ne razmišljam o tome.“ „ To nije odgovor. Odgovor je da ili ne.“ „ A ti? Da li ćeš ti stići u taj raj?“ „Napravio sam kuću.“ „ Kuću?!“ „ Da, ovu kuću u kojoj sada živimo. I zasadio ovo drvo ispred kuće koje sada ima trideset godina i najviše je u kvartu.“ „ Da, pa šta?“ „ Jebeš čoveka koji ne napravi kuću i ne zasadi nijedno drvo!“ „ Tiho je ovde“, reče ona nakon duže pauze. I dodade: „Kao da ovaj svet ne postoji. Nigde nijednog zvuka. Samo bešumni avioni i beli tragovi koji brzo nestaju.“ Sedeli su na terasi svoje kuće i posmatrali ulicu. Mršava hitra žena na belom biciklu. Onda žena sa crvenim automobilom. Ode i za desetak minuta se vrati. „Večera“, reče. „Kupila je večeru.“ Opet su ćutali. Onda žeen reče: „Trebalo bi to otfikariti i gotovo.“ „ Otfikariti?!“ „ Preseći!“ „ Preseći.“ „ Ne razumem te. Šta preseći?“ „ Vrh, taj sasušeni vrh tog velikog bora.“ „ Na zimu. Pustimo ga. Možda se opora...

  Zapazio sam tipa u holu velikog tržnog centra. Uvek je u rukama imao istu knjigu koju je pažljivo čitao. Nisam mogao da znam do koje stranice je došao. Samo je tako sedeo listao knjigu i nije nikog gledao. Nije se moglo videti šta čita. Uglavnom čitao je satima danima i mesecima. Ponekad bi izvadio iz džepa mali tranzistor sa slušalicama i čitao uz muziku. Kako je mguće čitati istu knjigu ceo život pitao sam se ponekad da bih najzad priznao da i ja pišem jednu istu knjigu ceo život. Jedne večeri sam se osmelio pitao sam ga kako je moguće da čita jednu te istu knjigu nedeljama. Spavao sam sa mnogo žena rekao je. Sad ne želim čak ni mnogo knjiga. Ne, nije to osveta. Ne možeš zahtevati ljubav od množine. Na kraju si uvek ostavljen sa jednom.

  Ugodan je miris vode koja dolazi rekom. Labudovi ko zna odakle došli nošeni strujom vode plove uz obalu brzo kao odocneli hodočasnici. Njihova belina stoji nasuprot očekivanjima. Ne znam koji je danas dan kog milenijuma. Biblijski potop za koji nismo odgovorni mi i naši automobili je tu. Loše obučeni mladi Rusi u povratku iz snabdevanja sa najlon vrećama žurno odlaze na teretni brod u čizmama vojničkim razgaženim. Načini daljeg trajanja ne znaju za sram. Ljubavnici nečujno ustaju od stola na čardi na plovnom putu. Misle prevariće starost ako se kriju a večeras je samo voda koja nadolazi sigurna istina.

Odneo sam jedno svoje malo ulje na platnu uramljivaču u S.K. On je nešto petljao na gornjoj galeriji. Pojavio se posle nekoliko dugih minuta vrlo neugodnog lica. Uramite mi ovu sliku i ako može paspatu sa obe strane. Ne može, rekao je natmureno. Može samo ram. Izabrao je beli ram. U tom momentu se pojavio jedan poznati slikar. Parkirali ste tako da ste zauzeli sva mesta. Izvinite, mogu da pomerim auto, rekoh. Neka uspeo sam da se udenem nekako. Majstor mi je pokazivao beli ram u raznim uglovima. Odlično se slaže sa belinom lika na slici rekao je poznati slikar. Zatim se u prolazu opet obratio meni: I sada mi stojite na putu. Radionica je bila skučena nisam mogao da stojim na drugom mestu ipak uvukao sam se u neke prazne ramove. Ostavite uvek mesta i drugima savetovao je slikar. Hoću, rekao sam. I uzmite beli ram, kazao je. Nagnuo sam se ka majstoru: Neću beli ram želim tamno zlatni. U redu, rekao je majstor ravnodušno. Dolazim za dva ili tri da...

  Mrzim istinu. Ako nešto više mrzim od istine onda lažem. Znam da je to vrlo nepopularno, ali svet živi na nečemu drugom, a ne na istinama. Ne mislim pritom na nedužne istine poput one o neurednosti stana žene koja na njega potroši deset minuta dnevno ili na površnu, donekle i plitkoumnu istinu da odeća govori o nama. Ne, mi govorimo o izboru svoje odeće. Neko će prigovoriti da je to isto, ali potebno je zaći dublje, da budem jasan potrebno je pogledati sebe ne u ogledalu nego u onome što je pravo ja. Hoću da kažem da trenutna istina zatvara vrata našem iskustvu sa uspomenama i nagoni nas da živimo samo u svetu u kome nam se nešto trenutno dešava. Odeća i stvari u stanu su samo predmeti. Suština je u lepom sećanju na lepe trenutke. Kad to kažem znam da zvuči prilično otrcano. Mislim, međutim, na životne priče ljudi koji su izgubljeni u ružnom sećanju. Ne tako davno tragao sam za jednom mapom. Mapu je izradio moj prijatelj iz detinjstva, docnije poznati arhitekta, a predstavlja...