paradoks

  Milan Todorov:  DIVLJE MESO U poslednje vreme često se povređujem kao da je to poslednje. Ponekad posečem prst, udarim cevanicu jako da potekne krv ili mi oštar drveni trun napravi ranu na ruci, ranu koja se pozleđuje i tek posle antiseptika teško i dugo zarasta pretvarajući mesto na kome je bila u otvrdlu ogrlicu divljeg mesa. Nisam siguran kako će se to završiti. Šta ako to divlje meso nije moje a na meni je? Strah me osvaja svečeri. Sutra ću ustati još neubedljiv i dosadan kao pečen kesten nalik na katastrofu svog razloga postojanja koji bezvoljan mršav čovek prodaje na uglu ispred gradske biblioteke koju sada zaobilazim u sve većem luku.

  Milan Todoorv STARICA U KNJIŽEVNOM SALONU Devojke sa Muzičke akademije upravo su izvodile violinski koncert Rahmanjina kada je starica u publici počela da kašlje. Sala je bila ni topla ni hladna. Domaćin Književnog kluba tek je delio prva pića koja ne hvataju. Starica je bila oskudno odevena i pažljiv slušalac. Onda su pesnici ustajali i čitali svako po dve svoje nove pesme. Starica se zakašljavala u pauzama. Zašto je došla smrznuta i bolesna i sama? Da li je imala poverenja u poeziju? Zar nije znala da su pesnici poput drvenih bojica koje imaju korenje ali ih obična voda ne slana suza lako obriše? Domaćin je u pauzi rekao da mu srce preskače ovih noći. Pesnici iz zadnjeg reda hvatali su se plastičnih čaša sa pivom. Ponekad bi neko nov ušao i uneo miris budućeg snega. Starica je kroz otvorena vrata nečujno pobegla. Do tada smo je mrzeli ali kad je pobegla sa vunenom kapom navučenom duboko na lice sa mršavim jagodicama i svojom sam...

Бранислав Б. Стојановић ЗА НОВОМ ХАРМОНИЈОМ (Милан Тодоров: Руски чамац, приче, Адреса, Нови Сад, 2025.) Збирка прича Руски чамац Милана Тодорова доноси венац уланчаних проза које се надовезују једна на другу, творећи особену целину. Свака прича функционише као самостални ентитет, али тек у низу отвара свој пуни смисао. То уланчавање није само формално, већ и унутрашње – протагонисти, мотиви и идеје одзвањају кроз различите наративе, као варијације на исту тему: човеково трагање за новим духовним и моралним ослонцима. Свет који Тодоров приказује није свет сигурних темеља, већ крхка стварност у којој су многи оријентири већ урушени. Његови јунаци живе у расцепу између онога што је пропуштено и онога што би тек требало изградити. Њихова судбина не мери се само личним неуспесима или надама, већ се препознаје као метафора модерног човека, човека који трага за собом у времену после слома великих прича и вредносних система. Поетички дискурс Милана Тодорова извире управо из те напетости. Њего...

  Milan Todorov ZNOJ Dok radiš nije važno šta ne smeš da se znojiš jer to tada više nije rad nego u najmanju ruku neprijatnost. Tako tvrde seoski mudraci. Ali ja se znojim kad radim. Čak i kad pišem lake reči. Znoj me obliva po nekoj tajnoj samo njemu znanoj mapi prvo grudi po sredini a zatim potpazušje i čelo i najzad curi na zemlju sliva se niz breg to je već pravi bujični potok znoja koji juri u reku ona ga potom vodi do mora sa trabakulama i ženama sa grudima namackanim uljem protiv sunčanih pega koje će im se ipak pojaviti u starosti u suvoj koži na unapred neucrtanim područjima koja su sada još predmet žudnje. Zbog toga potrebno je pomiriti se sa svojom kožom sa svojim znojem–zmijom na njoj znojem običnih ljudi zaboraviti kurtoazije zanemariti kolebanja biti i meso i vino i spavanje bez sna kao lice raseljeno iz ljubavi jer su i u takvoj noći zvezde ono što te smiri do jutra kada sve prođe naizgled. ...

 Milan Todorov CRNI SVIRAC Nisam bio u svom rodnom mestu ima već bezmalo trideset godina. Nisam bio ni da posetim groblje gde mi je sahranjen deda čije ime nosim. Premda sam uvek imao strah od gubitka porodice, ne znam zašto to nisam činio. Nije ni tužno a ni dobro. Možda sam samo isti kao i moji preci, jer u našoj porodici sa očeve strane, kako mi se sada čini, nikad se nije vodilo mnogo, ne preterano, nego čak ni malo računa o grobovima svojih najmilijih. To je nadoknađivala, može biti, briga i ljubav koju smo dobijali kada smo bili mali. Jednom sam, samo jednom, pre tih zadnjih trideset godina ipak otišao. Dočekale su me samostojeće kuće prizemljuše sa navučenim zavesama, kuće bez dnevnog svetla. Bilo je rano prepodne. Pošto nisam imao žive rodbine u selu pomislio sam kako bi bilo dobro da odem u kafanu, koja se nalazila, sećao sam se, na uglu kod fudbalskog igrališta. Na ulicama nije bilo nikoga. Ostavio sam auto u centru sela između mađarske i pravoslavne crkve. Obe beh...

 MILAN TODOROV MAGLA Čitao sam jutros članak o ženi koja je želela da pod stare dane postane balerina. Problem nisu bile njene  godine nego leva noga . Nije je imala. Izgubila je nogu u saobraćajnoj nesreći u zimskim uslovima. Večeras je i ovaj  grad obavijen maglom. Na Radio Karolini kažu da budemo oprezni u saobraćaju i da držimo rastojanje jer je vidljivost svega stotinak metara. Ne mogu da povežem te dve stvari vidljivo i nevidljivo želju za životom i život. Pokrajnim ulicama vraćam se kući. U jednoj jednosmernoj stoji natpis na golom pustom izlogu davno zatvorene perionice rublja „ Za vas smo uvek tu“.

  MILAN TODOROV REČNA LUKA Idem preko mosta koji menja imena posle svakog rušenja. Ispod je reka Danube, reka koja se ne menja. Na drugoj obali je, osvetljena blagim svetlima, luka na starim baržama. Nema nijednog broda privezanog za njene cevne bokove. Hteo sam da sa mosta iz daljine mobtelom fotografišem ta svetla ali su ih maskirala igrajuća i jača svetla grada na kopnu. Uvek je tako. Nema svetla za sve. Uzalud nameštam zum na najveću daljinu. Nema jasne daljine. Zato hodam dalje dodirujem krivine mosta malo se znojim na prolećnom vetru u decembru... Grad-cilj ispred mene svetlucav je i skup. Najveća odluka u mom životu nije bila moja već mojih roditelja da se iz malog banatskog sela presele u ovaj grad u kome sam sada kao u providnoj foliji spakovan za dalju obradu.

  MILAN TODOROV OGREV Velikom,  jakom sekirom svakog dana cepam drva, crvenu vrbu iz manastirske šume stare sedamdeset godina. Dok to radim hladno mi je kao i njima tim drvima. U tim trenucima ništa ne delimo jedno drugom osim hladnoće i sukoba ali kad sam u suvom i sigurnom mislim da ipak negde postoji ključ za izbegavanje beznačajnosti nesporazuma: biti kralj malih zimskih epizoda u trošnim kožnim cipelama poklonom druga koji se ubio pre deset godina dok su drva još rasla ne znajući o tome ništa.

  Милан Тодоро в „ Вечерњи свет“, песме, Адреса, Нови Сад, 2025. Нови песнички рукопис Милана Тодорова „ Вечерњи свет“ доноси јасно препознатљив поетички правац — антипоетски став који се заснива на одбацивању свега што би поезију учинило „лепом“ у традиционалном смислу речи. Уместо музичности, риме и сликовитости, Тодоров преферира мисao и нарацију, као основна средства поетског ефекта. Његови стихови су о п речни и суви, лишени сентименталног, а управо у том одсуству украса појављује се њихова унутрашња лепота. Песник не гради поезију од звука, већ од догађаја и рефлексије. Између те две осе — између онога што се десило и онога што се мисли о томе — настаје Тодоровљев песнички простор. Догађај је најчешће постављен у прошлост или у имагинарно искуство. Али, уместо да остане на нивоу приче, он постаје платформа за промишљање могућег исхода, за питање које остаје без коначног одговора. Поезија се тако помера са нивоа израза на ниво идеје. Тодоров одбија универзализам који би...

Ratko Dangubić   Crno-beli kabinet U uglu sobe stajao je ormar. Vrata su škripala samo kad ih otac pomeri. Komšije su ulazile kao senke, sa mirisom dunja. Televizor je treperio. Crno-beli ekran, dah u staklu. U njemu: Drug Josip Broz, crtani junaci, osmesi koji ne stare. Iznad — milje. Pored — vaza sa suvim cvećem. Ljuštile su se jabuke, pasulj se brojao za sutra. Gledanje je bilo ritual. Fudbal je prolazio kroz vreme. Znali smo malo, pamtili mnogo. Na tavanu je ormar ćutao. Kad sam obrisao ekran, treperenje se vratilo. Shvatio sam: to nije bio aparat, nego most između detinjstva i sveta koji dolazi. Danas ekrani jure. Tada su stajali. I disali.

  MILAN TODOROV DISANJA ZIME Bio je to čovek koji je želeo da produži leto. M lohav, istanjene kože, sam. Primetio sam ga zato što se kupao kada je sezona odavno završena. , Ulazio je u vodu bez zastajkivanja. Voda je bila hladna, kao i vazduh iznad nje, okolo. Starac je dolazio svakog dana, viđao sam ga izjutra oko deset prepodne dok bih šetao svog crnog radoznalog ptičara pored vode ka tankom topoljaku u kome su se krili mladi fazani pušteni proletos iz mesne uzgajivačnice. Nije se svlačio na brzinu, ali ni odugovlačio. Skidao je odeću kao da obavlja važan ritual. Ulazio je u vodu bez naglih pokreta. Nije plivao daleko. Ostajao je blizu, toliko da se vidi kako mu se telo opire hladnoći, ali je podnosi. Disao je vidljivo i šumno, otvarajući usta kao riba koja se leti praćakne iznad talasa i nestane. Žene su se pojavile kasnije. U početku su stajale po strani, u kaputima zakopčanim do grla. Nisu razgovarale s njim. Posmatrale su kako ostaje u vodi duže nego ...

  MILAN TODOROV STAJAĆI SVET Starci koji rade u brendiranim radnjama stoje na ulazu pored senzora satima i danima nepomični. Njihovo je da pogledaju u tašnu nekoj začuđenoj devojci za kojom je dok je izlazila zapištao svet prepun alarma. Pretpostavljam da im otiču vene na nogama i zato se upiru stopalima svom silinom o tlo kao da puštaju korenje koje će ih držati umirenim dok su u ovom svetu. Jednom sam jednog čuvara zatekao u uglu na drvenoj klupi gde pretpostavlja m ne behu kamere. Imao je na licu izraz deteta koje ne sme da vrišti.

 

  MILAN TODOROV AUTOBUSKA STANICA Ne vozim se više autobusima kad idem u grad ne zbog hira ili ne daj bože oholosti stvar je jednostavna stanujem na brdu na kome ne saobraćaju gradski autobusi. Čujem da sada u njima puštaju klasičnu muziku i opere Srpskog narodnog pozorišta. Zatim tu je i socijalizacija poneko lepo lice mlade žene ili plemenito držanje starice te svetleći nazivi odredišta Fakultet Liman Sajam pa Karagača, Alibegovac, Novi Majuri i lepi Sremski Karlovci i njihova nikad upoznata Doka. Ne trošim sve to, dakle. Idem sam ovako i onako a opet usporim kolima kraj jedne stanice na obodu parka. Ljudi koji čekaju autobus gledaju me ne znajući zašto to činim. Kad bih im rekao da više skoro da ne znam ni ja a ni ona ne bi mi verovali.