paradoks

  RATKO DANGUBIĆ/ KADA TI STAROST DOĐE PRVI PUT Kad ti starost dođe prvi put, ne otvaraj vrata naglo — pusti je da pokuca još jednom, da se malo ugreje na sopstvenom dahu, da shvati da nije svaka kuća spremna za njenu senku. Onda joj, naravno, otvori. Ponudi joj da sedne. Stavi pred nju šoljicu kafe, onu tamnu kao zaboravljena obećanja. Iznesi kolače što mirišu na detinjstvo, i liker od badema, za retke trenutke kad blagost spusti ruku na rame života. Reci joj tiho, kao da se poveravaš vetru: Rano je da ostaneš pod mojim krovom . Još je kod mene mnogo pesme, još odzvanja buka prijatelja koji svraćaju nenajavljeno, još se smeh penje uz zidove kao vinova loza što nema mira. Reci joj i nešto što bi rekao samo noći: Poranila si, draga. Biblija je skup priča sa srećnim završecima za one koji umeju da ih čitaju srcem. Život je meni još podnošljiv, još me ne steže oko grla, još ga nosim pod pazuhom kao knjigu koju nisam završio. Idi negde drugo, molim te, u vrtove gde cvetaju trešnje,...

  MILAN TODOROV OVI KRATKI DANI Grad je prepun lepih žena. Nikad ih nije bilo u tolikom broju tako da postoji opasnost da mnoge od njih neće imati ko da voli. Biće nedostižne u svojoj lepoti mimo svoje volje. Neće biti toliko na njih slabih muškaraca da mogu da se veselo glasaju kao male jutarnje ptice. Može biti da će mnoge od njih tada poželeti da postanu ružne i tako se izbave iz kaveza sopstvene, nebirane lepote. Jednog starog dana te želje će im Bog ispuniti i one će zanesene pričati kako su ih čekale nastavci daljine i ono kad si srećan a ne moraš da ideš nikud a gle sad smo svi tu u kratkim danima toliko kratkim koliko su grane na kojima se čavke klate evo već nedeljama.