MILAN TODOROV: OTKUCAVANJE STAROG SATA

 

MILAN TODOROV

OTKUCAVANJE STAROG SATA

U vreme održavanja jednog od poslednjih kongresa jugoslovenskih pisaca bio sam još student. Bilo je to, ako se ne varam 1974 godine, nekoliko godina nakon masovnog nacionalističkog pokreta u Hrvatskoj.

Studirao sam na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi koja se tada još zvala Jugoslovenska književnost iako su neki među nama već počeli da je nazivaju jugoslovske književnosti.

Da bih zaradio novac radio sam za mnoge listove kao honorarni saradnik. U vreme pred kongres pisao sam za poznati novosadski časopis Polja. Tadašnji urednik Ivkov mi je dao magnetofon i zadatak da pratim tu, pokazaće se, poslednju sesiju pisaca iz svih republika koje će se za koju godinu pretvoriti u samostalne, otcepljene državice.

Kongres se održavao u sada srušenom hotelu Park, u njegovoj velikoj sali koja je bila dupke puna.

Sedeo sam sa strane i posmatrao pisce, u koje sebe nisam ubrajao, ali sam želeo to da budem jednog dana.

Nije bilo potrebno mnogo sluha da se uoči kakofonija glasova. Očekivao sam govore o estetici, ali se polako kako se odmotavao kongres, a trajao je, čini mi se, tri dana, sve više govorilo o politici. Kao da je već tada svako kretao na svoj put bez povratka. Ali, kuda?

Činilo se da nijedan od pisaca nije znao tačan odgovor na to pitanje.

Ali, ličilo je to na mobilizaciju za rat rečima.

Bio sam zaprepašćen.

U pauzi razgovarao sam sa Oskarom Davičom, misleći da će njegova sklonost ka nadrealizmu u poeziji sve da na volšeban način amortizuje.

Međutim, Oskar je, ko zna zašto, pričao o socijalističkom pogledu na svet jednakosti i blagostanja. Malo me je razočarao. Nisam želeo to da mu pokažem.

Uopšte nije bilo sumnje da takav svet odbrojava poslednje sate kao stari zidni časovnik u kući prijatelja, o kome ću, ne znajući za to u tom trenu, svedočiti samo nekoliko godina docnije u vreme kad su se satovi još navijali kao i ljudi.

Razgovarali smo u hodniku. Autor Pesme, kultnog romana o ilegalcu Mići Ristiću koji proverava svoju vernost ideji i ideologiji za koju se borio - bio je mali rastom, žutog, spečenog lica.
Sve vreme sam se pitao da li je to o čemu mi govori a govorio je o potrebi socijalističkog pogleda na svet, bez ikakvih nadrealnih metafora karakterističnih za njega, zaista lično uverenje ili interes da se, kada intervju bude objavljen, posluži njime kao odbranom od sumnji u skretanje sa državnog političkog kursa što se kažnjavalo brisanjem iz čitanki.

U svakom slučaju, vratio sam se u salu, sumnjajući da sam nešto važno propustio.

U tom momentu za govornicom je bio neki poznati slovenački pesnik, možda baš Milan Jesih ili tako neki i govorio da je potrebno da umesto kitnjastog pisanja pišemo „jebem te“ jer to nije psovka nego prosto jasna naznaka otvorenosti i nepredvidljivih mogućnosti slobode.

Začuđen, proverio sam stari dobri magnetofon marke Uher. Vrpca se lagano i mirno, kao da se ništa novo ne dešava, vrtela s jednog kraja na drugi.

Mislio sam malo o tim braonkastim tankim vrpcama koje će mi posle biti redovan posao u radiju i imao sam utisak

da su neki nalog, iako tanak, ali nalog koji moram da izvršim da ne bih potonuo u maglu novog tek oblikujećeg sveta.

Pisac koga ću docnije bolje upoznati i čak postati kućni prijatelj sa njim – bio je iz Sombora.

Javio se da govori u kasnim podnevnim satima kada je sala bila poluprazna, književnici umorni i kada su svi jedva čekali da odu u hotelski bife i napiju se.

Ja sam sedeo sam svojim magnetofonom i posmatrao beskrajno tiho curenje mrke polivinilske trake pitajući se koliko će mi trebati da od te gomile materijala izdvojim ono najvažnije.

Bilo mi je teško da shvatim šta je to.

Još nije bilo direktnih sukoba koji su prethodnica rata pošto je komunistička vlast još bila snažna, ali imao sam neki unutrašnji osećaj da se dešava nešto što nije prihvatljivo za objavljivanje po tadašnjim strogo kontrolisanim merilima.

Pisac iz Subotice bio je Bunjevac i najzad je stao za mikrofon. Počeo je svoj govor pričom o tome kako je glavni junak njegove buduće priče pokupio usput neku zgodniju ženu od njegove, odveo je u motel na Fruškoj gori i spavao s njom a zatim je molio da ga upozna sa nekim svojim drugaricama koje su željne muškog jer mu njegova žena ne udovoljava u meri koja je njemu, u najboljim godinama koje, eto, izmiču – potrebna kao zdravlje.

Potom je prešao na politički teren i govorio da je Maspok u Hrvatskoj upravo to, biti svoj sa potrebom da se sparno nebo koje nam,tako je govorio, leži kao olovo nad glavama najzad otvori i da se pojave heruvimi ili anđeli spasitelji i izbavitrelji od naših dosadašnjih neuspešnih ljubavnih i drugih, kako je naglasio, života.

U tim trenucima kao da je neko smanjio jačinu sveta a u sali maltene više nije bilo nikoga.

Završio je mucajući.

Dok je silazio sa improvizovanog podijuma bio je bled, povijene šije, što ga ej onako visokog i korpulentnog, činilo ozidanog od dosadašnjeg njegovog položaja saradnika u lokalnom radiju u kulturnoj rubrici.

Uvideo je da se, ne želeći da to bude suviše eksponirano, čak i za njega samog neočekivano prešao na drugu stranu od obične, svakodnevne zabrinutosti za mesečnu egzistenciju.

Kongres je završen bez intoniranja himne kao što se to ranije događalo.

Ispričao sam to uredniku.

On je rekao da je to neobična priča, ali bi o njoj možda vredelo da razmislimo docnije kad vidimo kako će se stvari u društvu nadalje odvijati.

-Daviča ćemo objaviti u celosti. Velik je – dodao je.

Nisam ga razumeo.

-Napiši članak od osam ili devet stranica. Nemamo mnogo vremena. Štamparija nas već čeka.

Namučio sam se.

Pisao sam sa mnogo citata.

To nisam bio ja.

Ali, osećajući da nisam ja u svemu tome, samo za sada, nisam bio siguran da je to dobro.

Možda je postojalo nešto sigurnije koje bi i mene i taj nesrećni kongres nagradilo nečim beznačajnim, poput zaustavljanja autobusa na primer, jer je vozač primetio da svi trčimo za njim.

Trčalo je vreme. Međutim, još se ništa nije dešavalo ni sa jedne ni sa druge strane.

Ali, somborski pisac, koga bih, ako mi dozvoli čitalac, za ovu potrebu zvao izmišljenim imenom Zvonko Piler Matić, počeo je čudno da se ponaša.

I dalje je pisao odlične pripovetke, poneki roman. Ali u romanu se videlo da nije u stanju da drži priču na okupu. Sve se raspadalo na niz stranica.
Simbolično posle kongresa raspada. Možda?

Sprijateljili smo se posle njegove nove knjige koju mi je posvetio sa zanimljivim rečima: „Za večito prijateljstvo“.

Počeli smo da se posećujemo porodično posle njegovog preseljenja iz Sombora u Novi Sad.

Nikada mu nisam spomenuo njegov govor na Kongresu. Nije ga ni on pominjao.

Ja sam ga, moram da i to kažem, objavio u svom članku, ali više kao anegdotsku crticu, koja je, doduše, ipak u nekom svom dubljem sloju imala naznaku političkog iskoraka njenog pravog autora.

Bio sam uveren da je on to pročitao.

Ali, rekoh, prešli smo preko tog događaja kao preko neke prepreke na putu koju smo ćuteći zajedno otklonili.

Kad bih sa svojom ženom dolazio kod njega u stan, u kome je stanovao sa ženom, profesorkom latinskog jezika u ovdašnjoj gimnaziji i pesnikinjom u pokušaju, u ulaznom hodniku uvek bismo zastali ispred velikog starinskog sata sa tegovima i divili se njegovoj tačnosti i još više postojanosti.

Sat je, naime, bio u vlasništvu Zvonkove porodice više od sto godina. Kupio ga je njegov deda na zalasku devetnaestog veka.

Posećivali smo se povremeno. Žene bi spremale večeru a mi bismo iznosili i pili svaki svoje vino.

Prizori koje smo sada dobijali jedno od drugog behu uvek isti, kao lagodno strujanje pripovedanja ljudi koji se razgovaraju bez saopštavanja važnih i velikih novosti, odnosno bez zaokupljenosti brigama oko posla i neprijatnim obavezama.

Međutim, prilikom jedne posete primetio sam da na desnom zidu u ulaznim hodniku nema više onog njihovog ogromnog starog sata.

Nisam ih odmah pitao gde je.
Čekao sam da mi to sami saopšte.

Pri izlasku, posle malo ćaskanja i još malo vina, njegova žena stojeći pobočke u dovratku, a inače je važila za strogu i ozbiljnu, uiho reče da je Zvonko utvrdio da ga tajna policija prisluškuje pomoću tog sata.

-Kako, pitao sam zaprepašćen. – I zašto?

-Ne znam, u takvom kućištu može svašta da se sakrije – rekla je i slegla ramenima kao da nije povezana sa tim događajem ili tačnije kao da je želela da supruga opravda.

, u ime bračne prisnosti, na neki način opravda.

-U satu su dva oscilatora – dopunio je prijatelj i kao da se bori sa nečim neumoljivim, sa nečim što ne želi dodao – Oni daju ritam vremenu, ali u njihove kugle može da se smesti zvučnik pa čak i minijaturna kamera. Ja se ne razumem u tehniku, ali toliko znam.

Okrenuo sam se ka zidu na kome je donedavno stajao veliki tvrdi u mrko obojen sat sandučar sa malim zlatnim tegovima.

Na zidu su se sada jasno ocrtavali beli obrisi prisustva starog sata kao nekakva neprekidnost trajanja, kao dokaz da je prošlo vreme postojalo i još postoji ali u vazda nesigurnom čovekovom veku prepunom velike i male istorije.

Okrenuo sam se ka zidu na kome je donedavno stajao veliki tvrdi u mrko obojen sat sandučar sa malim zlatnim tegovima.

Na zidu su se sada jasno ocrtavali izbledeli otisci prisustva starog sata kao nekakva neprekidnost trajanja, kao dokaz da je prošlo vreme postojalo i izvesno još postoji u stalno nesigurnom čovekovom životu punom velike i male istorije straha.