MILAN TODOROV: INFORMATIVNI RAZGOVOR

...Umetnost je, pre svega, susret sa drugim ljudima. Ne postoji ništa u životu tako apsolutno kao ljudsko biće. Umetnost nije neprijatelj, mada se to neukima ponekad tako čini. Ona samo pokušava da organizuje svet, uz pomoć zadivljujućeg razuma, tako da svet postane ne lepši, ne bolji, jer to je nemoguće – nego da postane puniji. Umetnost je najbliskija snovima. U njoj je svetlost i tama. Ona je čovekova pratnja u svetu koji doživljava brodolom a kad kritikuje sistem, ona to čini kroz kritiku sebe u njemu. To je duh poezije, slikarstva, muzike...- zapisao je bibliotekar na nekoj od stranica svojih beležaka o ljubavima umetnika. U potpisu je naveo izvor: Iv Bonfoa, najveći živi pesnik ovog veka.

Kad su ga pozvali u onu sivu, sablasno neupadljivu zgradu na Bulevaru oslobođenja da bi, kako su rekli, samo malo neobavezno popričali sa njim, takoreći proćaskali, islednici su svakako imali na umu bibliotekarevu aktivnost u vezi sa oživljvanjem kulturnih dešavanja u našem malom mestu.

-Ovaj put su – ispričao mi je Bibliotekar – bili mnogo obzirniji na početku.

Ponudili su ga da sedne u fotelju, pitali šta bi želeo da popije.

Bibliotekar je shvatio da su stvari možda otišle predaleko.

-Odmah sam znao da me zovu zbog slovenačkog pesnika. Pokazalo se da je ta pretpostavka tačna.

-Šta znate o vojniku Ivanu Z.?

-Ne razumem pitanje.Ja nisam stručan za vojna pitanja. Nisam, kao što znate, ni vojsku služio. Ravne tabane bi mi nekako progledali, ali moje srce je loše.

-Šta znate o pesniku i njegovim idejama?

Bili su sada već lošije raspoloženi.

-Kakvim idejama?

-Nemoj da se praviš blesav, Šams – udario je rukom o sto onaj stariji, sa gustim širokim brkovima kao u morža, tako da je teška staklena pepeljara poskočila. - Razbiću ti lobanju ovom smrdljivom pikslom.

-Mislim da grešite. Z. je bezopasan lik. To je jedan veseli hedonist.

-On vam sada vodi programe, zar ne?

-Ja sam, kao što znate, već duže vreme na bolovanju.

-Samo strpljivo, Dalibore – rekao mu je mlađi. – Služba nas uči strpljenju. Ti si naš saradnik. Ti vrlo dobro znaš šta sistem želi.

Bibliotekar je neuverljivo klimnuo glavom.

- Sistem želi samo da se brani, a da bi se odbranio mora da udari prvi.

Bibliotekar je rekao:

-Isuse Hriste, zašto sam mislio da je on veliki pisac?

-To nije važno. Vojno bezbednosna agencija je upoznata sa svim vašim subverzivnim planovima.

Izložba slika pobunjenog građanina, zar ne?

-Ne, mislim da to neće biti baš tako. Doduše, možda neka erotska fotografija ili ženski akt i to je sve.

-Ti – reće stariji – znaš da je on peder.

-Ne verujem – reče Bibliotekar misleći na pesnikovu vezu sa Nerom.

-Ženska koja je sa njim i koja je, takođe, naša saradnica nam je to rekla.

-Nerandža?

-Ostavimo to sad. Šta ćeš ako razglasimo da si zoofil i homić, sve zajedno.

-Zoofil?

-Znamo za tvoju kokicu…

-Ja sam samo ljubitelj živine…

-Tako svi kažu. Vidi, sad je ovde nas troje, ja mogu da izađem i da ostanete samo vas dvoje. Kolega će te prcati palicom u bulju i niko neće znati ništa o tome. Voliš to, je li tako?

Bibliotekar se prestrašio.

-Šta hoćete od mene?

-Hoćemo da ti razvalimo bulju. Mi ne volimo da razvaljujemo bulje, ali dužnost nas na to nagoni, ponekad, kao u tvom slučaju. Dakle, kolega će ti razvaliti bulju. On ima laku ruku. Ne boj se. Razvaliće ti je tako da nećeš moći da sediš na stolici nedelju ili dve dana. Za početak.Posle ćeš moći. Ti si pametan čovek i bićeš poslušan, je li tako?

-Ali, ja nisam nizašta kriv. 

-Svako je za nešto kriv. Vidiš ovaj fikus. Kriv je. Naginje se. Vidiš. Hoće da pobegne iz saksije. Zašto? To je pitanje. Ali, postoji razlog za sve.

Nad Bulevarom oslobođenja već je polako padala noć i svetla su se palila jedno za drugim.

Bibliotekar ustade sa stolice.

-Mokra je – reče.

-Naravno – reče stariji. – Upišao si se.

Napolju je grad goreo. Telefon je zvonio.

-Halo – rekao je mlađi inspektor.

-Pustite tu budalu, imamo bolju ideju – čulo se iz spikerfona.

(odlomak iz romana u nastajanju)