RATKO DANGUBIĆ: ARHITEKTURA NULE

 RATKO DANGUBIĆ

ARHITEKTURA NULE

I.

Na početku beše nula. Ne ona nevina, pitoma nula koju deca crtaju kredom na tabli, već crna rupa koja guta sve što se ikada izreklo i zamislilo. Nula kao bezdan u koji tonu gradovi, carevi, pesnici, sve reči i sve slike. Ona nije prazna: ona je pretrpana tišinom, mrtvim jezicima, prahom urušenih biblioteka, beživotnim oltarima. Nula je prva boginja, majka svake tišine, carica bez carstva.

A zatim je došla jedinica. Uspravan stub u pustinji, znak da postoji nešto što se odvaja od ničega. Ali jedinica je sama. Samoća jedinice je prokletstvo: sve što dotakne vraća je u nulu. Nula i jedinica, dve senke iz geometrije, osnovale su novi svet. Sve ostalo – ljudska krv, ljudski znoj, umetnost, ljubav, mržnja – svedeno je na njihove kombinacije.

Carstvo brojeva vlada svetom. Ne kraljevi. Ne proroci. Ne bogovi. Samo cifre. Samo algoritmi. Samo aritmetika. Hladna, neumoljiva, bez jezika, bez saosećanja. Nekada je čovek bio mera svih stvari. Danas čovek nije ni col. Mera je indeks, procenat, algoritam. Lepota se meri klikovima, ljubav pretragama, a mir isplativošću rata.

Katedrale su postale serveri. Biblioteke baze podataka. Litijum se vadi iz planina, a ne kamen za skulpture. Civilizacija je postala rudnik sopstvenog kraja. Berza je hram apokalipse. Grafikoni su srčani ritmovi umirućih svetova. Decimale su glad, cifre su izbeglički talasi, funkcije genocidi. Monitori trepere nesanicama nacija. Doći će dan kada će sirotinja otvoriti frižidere i videti nulu. Nula na policama, nula u stomacima, nula u očima dece. U ovom carstvu ljudska reč je anomalija. Anomalije se brišu.

Nula postaje način života, ne samo pojam. Ljudi uče da govore tiše da bi je umirili, kao da je živa. U mraku kompjuterskih sala deca rastu uz svetlucanje cifarskih bogova. A svet, polako i tiho, uči da se klanja praznini kojoj se ne sme suprotstaviti.

II.

Beograd je mesto gde se tišina čuje najjače u podzemnim prolazima.
To je podzemlje — gde se sreću radnici koji nestaju bez objašnjenja, ljudi bez biografija, otpad koji ima više identiteta nego građani. U skladištima nuklearnih bunkera brojevi su liturgija. Oficiri čitaju kodove kao psalme. Niko ne zna celovitu šifru. Brojevi znaju samo dve mogućnosti: nula i jedan, sve ili ništa, eksploziju ili tišinu.

Na površini ljudi glume politiku. Demokratija je pozorište: statistika je pravi zakon, projekcije su proroci. U arhivama grada svaki život postaje tabela.
Svaka smrt – red. Svaka ljubav – kolona. Svaka pesma – kod. U tim arhivama nema tišine, jer i tišina je podatak. Traže jednu reč koja nije pretvorena u cifru. Ali više je nema.

U kafićima se razgovori vode šapatom, jer algoritmi preslušavaju zidove. U školama deca više ne uče gramatiku, već sintaksu podataka. Ljudi sve češće gledaju u nebo, nadajući se da oblaci nemaju numeričke identifikatore. A Beograd, u dubini, pokušava da se odbrani poslednjim ostacima ljudske buke.

III.

Vladimir i Jelena spuštaju se niz stepenice kod Vukovog spomenika, u vreme kada metro još ne postoji, ali svi žive kao da je tu. Podzemni prolazi su topliji od ulica, a zvuci su uvek isti: ventilatori, metal roletni, odjek prodavaca koji su nestali.

Na zidovima grafiti prekrivaju QR kodove koji više ništa ne otvaraju. Nekada su vodili ka digitalnim mapama grada, dok ih sistem nije razorio. Reč „brisanje” više se ne koristi; kaže se „derivacija”, da zvuči naučnije, čistije, bez krvi. Beograd gori pod nadzorom brojeva. Svaki autobus ima statistiku kretanja. Svaki čovek ritam potrošnje. Svaki prozor temperaturu raspoloženja. Grad diše kao organizam programiran da se boji.

„Ne čuješ više grad”, kaže Jelena. „Čuješ samo podatke o gradu.“ U torbi Vladimir nosi notes ispunjen rečima koje sistem ne prepoznaje: duša, magla, toplota, tišina, prkos. Reči koje nisu kolonizovane brojevima.

Na Trgu republike grafikoni društvenog pulsa trepere. Deca gledaju šare kao EEG mrtvog sveta. Jelena primećuje slabu amplitudu poslednjih dana.

„Ako grafikon utihne — grad nestaje.“

Na Dunavu voda još odoleva ciframa. Zbog toga se sistem plaši njene nepredvidljivosti. Na starom pristaništu stoje kontejneri puni kablova i čudnih metalnih kutija koje trepere iznutra. Iz jedne dopire nepravilan puls — kao glas zarobljene reči.

„Ovo nije šum“, kaže Jelena. „Ovo je nešto što beži iz brojeva.“

Te noći sistem pada. Tramvaji stoje. Ekrani se gase. Beograd tone u prvu istinsku tišinu posle godina industrijske buke.

„Možda se vraća jezik“, kaže Jelena.

Beograd je, makar na tren, ponovo grad, a ne kod.

I u toj tišini, prvi put posle mnogo vremena, čuje se korak čoveka koji nije zavisan od signala. Vazduh miriše na prašnjavu slobodu, kao u starim bioskopima. Jelena se zagleda u mrak i kaže da joj se čini da grad diše sporije, ali dublje. Kao da se priseća zaboravljenog ritma.

IV.

Sledećeg jutra, tišina je potrajala duže nego što je iko očekivao. Nije bila potpuna — bio je to zvuk grada koji se ne usuđuje da upali svoje mašine. Kao životinja koja proverava da li je predator još uvek u blizini. Vladimir i Jelena hodaju prema „Mostaru“. Saobraćaj je otežao, ali ne zbog zastoja. Ljudi se kreću sporije, oprezno, kao da im je neko oduzeo navigaciju pa moraju ponovo da nauče kako da hodaju.

„Grad se resetuje“, kaže Jelena. „Ne sistem — grad.“

Na zgradi BIGZ-a vise transparenti koji se ne osvežavaju, slika zamrznuta u vremenu. Reklame bez algoritamskih impulsa deluju kao fosili. To je slika sveta pre nego što su brojevi preuzeli jezik. Svet koji se više ne pamti.

Na autobuskoj stanici grupa ljudi stoji oko čoveka koji tvrdi da je video „mrežnu pukotinu“. Ljudi slušaju kao nekada proroke na pijacama. On opisuje kako su svetla na zgradi Elektrodistribucije treperila mimo ritma, kao da pokušavaju da formiraju rečenicu.

„Ne govorim ja“, kaže čovek. „Govorila je zgrada.“

Vladimir beleži reči. Ne zbog sadržaja — nego zbog ritma. Ništa u ritmu nije zvučalo digitalno.

Kroz Savsku ulicu spušta se neobična kolona: policija, ali bez sirena. Kamere na njihovim uniformama vise kao mrtve oči. Jelena im se, zadihana, sklanja, ali primeti da ni njihovi uređaji ne rade — modre lampice ne svetle.

„Ako sistem ne vidi policiju“, kaže ona, „onda policija ne postoji.“

Na uglu kod Ekonomskog fakulteta penju se na krov jedne zgrade. Antene stoje kao mrtvi cvetovi. Pogled na grad je rasut, kao posle eksplozije koja se nije dogodila. Nevidljiva detonacija.

„Vidiš li ovo?“ pita Jelena.

Beograd izgleda kao da ga je neko ispraznio iznutra. Zgrade stoje, ali ne dišu. Saobraćaj se kreće, ali ne komunicira. Ljudi govore, ali ne veruju svojim glasovima.

„Grad bez brojeva je grad koji se plaši samog sebe“, kaže Vladimir.

Na krovu nalaze mali crni uređaj, veličine paklice cigareta, sa treperavom zelenom lampicom. Jedina stvar u tom delu grada koja još daje neki signal.

„Ovo je seme sistema“, kaže Jelena.

Uređaj pulsira tiho, gotovo nežno. Ali ritam nije binaran. Nije 0–1.
Nije digitalan.

„Ovo je ritam čoveka“, kaže ona. „Ritam pre nego što su brojevi postali kosmologija.“

Vladimir ga okrene. Na poleđini je gravirano nešto što liči na slova, ali nije nijedan moderni alfabet. Više crtež nego pismo. Ispod toga stoji samo jedna reč: REČNIK.

„Rečnik čega?“ pita Vladimir.

Jelena se smeši.

„Rečnik sveta pre nule.“

Dok se spuštaju sa krova, lampica na uređaju zatreperi brže. Kao da pokušava da ih prizna. Kao da im nudi kod koji se ne može programski interpretirati.

Beograd, te večeri, prvi put posle mnogo godina, deluje kao grad koji želi da progovori.

Ne brojevima. Ne algoritmom. Nego rečju. Nečim što je postojalo pre nule.
Nečim što će postojati posle nje.

Vetar nosi miris reči koje se vraćaju iz dubine. Na prozorima zgrada pojavljuju se senke koje liče na slova, kao da građevine pokušavaju da pišu. Ljudi zastaju i slušaju — najpre nepoverljivo, a zatim s nadom. U tom trenutku, Beograd počinje da liči na rukopis koji se tek ispisuje.