RATKO DANGUBIĆ: KONTURE

 RATKO DANGUBIĆ

KONTURE KOJE GOVORE

1

Stvarnost je oduvek živela u svetlosti koja kao da nije imala poreklo. Ljudi su se budili u staklastom sjaju, disali ga, trljali ga sa kapaka kao da pokušavaju da skinu nevidljivu ruku. Ekrani nisu bili uređaji, nego kao usta koja čekaju da progovore, oči koje gledaju pre nego što snime. Čovek bi ponekad zastao pred njima i osetio neprijatnu bliskost — kao da mu ekran nešto šapuće, kao da znaju nešto o njemu čega se on jedva seća.

Marija je bila lice svetlosti, glas koji se sluša i onda kad niko nema snage da sluša. Govorila je u ime reda, sigurnosti, ravnoteže, a ipak se red raspadao tamo gde je ona govor završavala. Jednog dana, dok je pregledala snimke, primetila je pukotinu na sopstvenom obrazu — jedva vidljivu, kao da je neko gumicom obrisao deo njenog postojanja. Užas koji je osetila bio je tih, gotovo stidljiv, ali nepovratan.

Rade, režiser, prevrtao je snimke po stotinu puta, podešavao kontraste, lupao po monitoru kao čovek koji popravlja šporet, a zna da je kvar dublji. Ništa nije moglo da objasni šta se dešava. Marija je postajala praznija na način koji se nije mogao izmeriti: ne gubi se boja, gubi se prisustvo.

U Arhivi stvarnosti, negde između stoljeća i ometača signala, arhivista i scenarista Petar pronašao je knjigu bez naslova. Staru kao pepeo. Prva rečenica bila je: „Lica koja govore predugo postaju glas.“ A Petar, čovek koji se bojao tišine, osetio je kako mu nešto hladno klizi niz kičmu.

Petar je knjigu držao kao uvređenog psa — nesigurno, sa strahopoštovanjem koje je ličilo na grižu savesti. Nije znao da li da je spusti ili da je pita za oproštaj. Stajao je usred arhive i mrmljao sam sa sobom, kao neki nervozni činovnik koji se posvađao s fotokopir-aparatom. „Eto, Petre, opet si našao nevolju“, rekao je sebi. Zidovi, naravno, nisu odgovarali — ali činilo mu se da ga posmatraju, onim tupim, arhivskim pogledom koji sve upija.

2

Onda je počelo: lica su postepeno gubila obrise. Najpre ivica nosa — kao da se topi. Onda obrve, onda usne, pa se čovek pita kako uopšte izgovara glasove koji više nemaju odakle da izađu. Ogledalo je pamtilo staro lice, tvrdoglavo čuvalo ono što je bilo. Ekran — nikad. Kamera je beležila ono što dolazi, ne ono što jeste. Glasovi su ostajali netaknuti. Ljudi su se prepoznavali po rečima, kao slepci koji dodiruju tuđe disanje. Marija je počela da oseća da reči koje izgovara nisu njene, nego iznajmljene od nekog ko diše iza nje. Petar je shvatao da knjiga govori kroz njega, a Rade da kamera snima ono što možda nije trebalo da bude snimljeno.

Ljudi su se žalili — onim glasom sitnih građana koji veruju da se sve rešava na šalteru. „Izvinite, nestala mi brada“, govorio je jedan. „Gde mi je lice? Ja sam ga imao juče“, kukala je žena kao da je izgubila činiju šećera. U čekaonicama su sedeli bezlični ljudi sa očuvanim glasovima, nervozni, promukli, ali uporni. I svaki je hteo potvrdu, pečat, uverenje da je još tu. „Dajte mi uverenje da sam živ“, govorio je jedan. „Može na dva primerka?“

3

Te duge noći, žiža svetlosti preplavila je celu stvarnost. Ekrani su se upalili sami od sebe — ne kao aparati, nego kao jedno biće sa hiljadu očiju koje je konačno odlučilo da se probudi. Na njima se pojavila kontura: nedovršena, bez lica, kao glina pre nego što je ruka dotakne. Glas koji je progovorio bio je bez izvora: „Vi koji ste verovali prividu — ući ćete u stvarnost. Vi koji ste služili glasu — postaćete glas.
Vi koji ste tražili Boga — pronaći ćete tišinu.“

Svetlost je pukla na hiljade prslina. U svakoj se videlo kako nečije lice razliva kao mastilo u vodi. Konture su izlazile iz pukotina i uvlačile se u ljude. Spolja — ništa. Iznutra — praznina.

Neki su plakali, drugi se smejali kao da je sve predstava, treći su pokušavali da navuku svoje staro lice nazad, rukama, kao čarapu. Jedna starica je vikala da neće da joj uzmu „ono malo izraza što je ostalo“. Drugi čovek je ponavljao: „Mene će valjda preskočiti, ja imam rodbinu u inostranstvu.“ Ali konture se nisu obazirale. Ulazile su u ljude bez reda, bez morala, kao u lošoj komediji gde niko ne zna kad treba da se pokloni.

4

Petar je nestao. Ostala je samo beleška: „Knjiga me je otvorila.“ Senka u Arhivi više nije ličila ni na šta — ali je imala prisustvo, kao neko ko stoji u mraku i čeka da mu se obrate. Hodnici su zvučali kao da pričaju, tiho, kao zidovi koji su se napokon oslobodili od ćutanja koje im je nametnuto.

Marija se vratila pred mesto gde je bila kamera i izgovorila:
„Čovek je bio zapis. Verovao je da gleda.“ Njena kontura je treperila kao vlažan papir. Svet se produpljavao, ljudi govorili tuđim ritmovima, kao da su kroz njih progovarale arhivirane priče. U hodnicima Arhive šuškalo je kao da su sve stare fascikle oživele. Jedna je čak pala sa police — Petar bi se zakleo da ju je video kako „samostalno diše“. Marija se trgnula, prekrstila, pa se iznervirala jer joj je gest delovao glupo. „Evo me, govno jedno svetleće, ovde sam“, rekla je kameri koje nema. I zaista, u njenom nervoznom, nesavršenom ispadu, stvarnost se prvi put učinila stvarnom.

5

Mesec dana posle Noći Kontura, Petar se vratio. Pojavio se kao čovek koji je prohodao ispod same stvarnosti. Oči su mu bile dublje, ali ne umorne. Govorio je tihim glasom, kao neko ko zna ono što je pogubno izgovoriti naglas. „Knjiga nije knjiga“, rekao je. „Knjiga je vrata.“

Iz torbe je izvukao prsten koji se menjao pod svetlom. Površina nikad ista dvaput — kao da pamti svaki pogled. „Ovo je izvor kontura. Pamti sve obrise. Pamti i nas, pre nego što smo se pojavili.“ Marija je pogledala kroz njega i videla svet koji ne postoji, ali je istinitiji od onog u kojem stoje. Konture ljudi teku kao reke, vreme stoji, vreme se ponavlja. Dotakla je metal — i svet se savio ka prstenu.

Rade je pokušao da se našali, nešto poput: „E, ako ovo treba da snimam, tražiću povišicu.“ Ali glas mu je drhtao. Prsten ga je gledao, tako mu se činilo, i to ga je razbesnelo: nije mogao da podnese predmete koji gledaju. Marija je viknula: „Nemoj da ga diraš, Rade! Ne diraj ništa, nego sedi!“ — kao da mu je majka. A Petar se samo smeškao onim novim, previše mirnim osmehom ljudi koji znaju više nego što bi smeli. I tako je stvarnost, kao posustali glumac, zatvorila poslednji krug i pala u tišinu.

6

Narednih dana, ljudi su primećivali da senke nisu poslušne kao pre. Pomerale su se same, malo brže, malo sporije, kao da imaju svoj raspored. U Arhivi, prsten je ležao na stolu, ali niko više nije smeo ni da mu priđe. Samo je tiho vibirao, kao da diše. Marija je sedela u uglu, sa šalicom kafe koja se hladila i govorila: „Mi smo samo privremene stvari, a konture su trajne.“ Rade je prestao da snima — plakao je prvi put posle mnogo godina, tiho, kao čovek koji je shvatio da više neće videti svet isto. Petar je hodao po hodnicima bez cilja, dodirivao zidove, kao da proverava da li su živi. A stvarnost je, bez ikakve najave, počela da bledi. Ne brzo, nego polako, strpljivo: prvo prozori, pa pragovi, pa glasovi. Ostale su konture — i prsten koji je pamtiо sve što je ikada postojalo i sve što će se tek izmisliti.