MILAN TODOROV: DISANJA ZIME

 

MILAN TODOROV

DISANJA ZIME

Bio je to čovek koji je želeo da produži leto.

Mlohav, istanjene kože, sam.

Primetio sam ga zato što se kupao kada je sezona odavno završena.,

Ulazio je u vodu bez zastajkivanja.

Voda je bila hladna, kao i vazduh iznad nje, okolo.

Starac je dolazio svakog dana, viđao sam ga izjutra oko deset prepodne dok bih šetao svog crnog radoznalog ptičara pored vode ka tankom topoljaku u kome su se krili mladi fazani pušteni proletos iz mesne uzgajivačnice.

Nije se svlačio na brzinu, ali ni odugovlačio. Skidao je

odeću kao da obavlja važan ritual.

Ulazio je u vodu bez naglih pokreta. Nije plivao daleko. Ostajao je blizu, toliko da se vidi kako mu se telo opire hladnoći, ali je podnosi. Disao je vidljivo i šumno, otvarajući usta kao riba koja se leti praćakne iznad talasa i nestane.

Žene su se pojavile kasnije. U početku su stajale po strani, u kaputima zakopčanim do grla. Nisu razgovarale s njim. Posmatrale su kako ostaje u vodi duže nego što je razumno. Kako se vraća spor, ali uspravan.

Bile su to njegove prijateljice iz mladih dana.

Uporno ih je nagovarao da se pripreme za zimsko plivanje. Tvrdio je da je to dobro ne samo za ccirkulaciju nego za opšte jačanje odbrambenih snaga organizma.

Ta, rekao je, zar nisu meni lekari dali samo još tri meseca života a sada je deseti mesec i ja plivam, ja živim plivajući u ledenoj vodi.

U početku mu nisu verovale, ali njegova bodrost ih je najzad oslobodila straha od ostarelih mlitavih i pregojenih tela te su uskoro ulazile u vodu zajedno s njim, ali samo do kolena, vrištale i smejale se kao mala deca.

Starac se ponovo osećao mladim, ali se trudio da to ne pokazuje. Činilo se svima da hladna voda predstavlja eliksir života, ali to su bile žene …tajni utisak o njima koje su mu se najzad priklonile. Osećao je da može sa njima sada, kada je za sve dockan, da radi sve što hoće.

Jer, one su, izgubivši davno veru u svoje muškarce, najzad našle muškarca koji je drugačiji jer od njih ne očekuje lepotu, koje više nema, ni poslugu kao drugi miškarci. Naprotiv, on im nudi da se promene, da se odupru onom sitnom nestajanju koje se zbiva kao prašina na stvarima u njihovim usedeličkim stanovima. Ta prašina, znaju, nije ništa drugo do mikroskopski sitni delići njihove kože.

On im čak ni to ne kaže. Ne kaže im da više nema zaustavljanja u nestajanju ma koliko brisali komode i televizore i slike.

On im ne gpovori ono što se govori starim ljudima da je život prolazan, ali da je duša čovekova, hrišćanska duša ono što im obezbeđuje večnost.

Hladna voda je radila svoje, ali bez publike bi bila samo navika, možda i rizik. Sa ženama, postajala je dokaz. Ne njima, nego njemu samom. Da se starost ne događa odjednom, već u sitnim popuštanjima koja se, ponekad, mogu odložiti.

Kasna jesen je ulazila u zimu. Dah se skraćivao, vreme u vodi produžavalo. Starac nije govorio o tome, niti je gledao prema obali dok je bio unutra. Ali kad bi izašao, umotavao se pažljivo, kao neko ko zna da je dobio žene koje nikad nije mogao da ima u mladosti, i da se sa takvim darovima ne razmeće.

Ne znam kako se to sve završilo. Možda niko od aktera ne zna.

Moj pas je uginuo pošto mu se, dok se šunjao za plovkama u priobalnom zelenilu za trbuh zalepio bolesni krpelj. Otekla mu je jetra i posle dana okapanja kod pohlepnih lakoumnih veterinara umro mi je na pragu, na rukama.

Dva pola stradanja tu su se ukrstila.

Starac je za mene prestao da postoji.

Moj pas koji me je radovao i posle koga nisam poželeo nijednog drugog, takođe.

Ali, sada dok razmišljam o tome, imam jak utisak da su povezani nevidljivim nitima.

Neki ribari koji su se do kasne jeseni spuštali čamcima tik uz plažu loveći smuđeve peščare rekli su mi da ni oni ne viđaju, kako rekoše: ludog starkelju i njegove babe u vodi.

Ali, njima nisam verovao.

Njihova misao o životu i nestanku nije prebacivala dalje od talasnjače njihovih plitkih čamaca.

Starac je u poslednje vreme našeg viđanja bio mršav, nezdravo crne kože pripijene uz kostur tela sa velikom izbočinom na desnoj srani tela, tamo gde se kao crna nevesta krila jetra njegovog i života mog psa.