MILAN TODOROV: CRNI SVIRAC

 Milan Todorov

CRNI SVIRAC

Nisam bio u svom rodnom mestu ima već bezmalo trideset godina. Nisam bio ni da posetim groblje gde mi je sahranjen deda čije ime nosim.

Premda sam uvek imao strah od gubitka porodice, ne znam zašto to nisam činio. Nije ni tužno a ni dobro. Možda sam samo isti kao i moji preci, jer u našoj porodici sa očeve strane, kako mi se sada čini, nikad se nije vodilo mnogo, ne preterano, nego čak ni malo računa o grobovima svojih najmilijih. To je nadoknađivala, može biti, briga i ljubav koju smo dobijali kada smo bili mali.

Jednom sam, samo jednom, pre tih zadnjih trideset godina ipak otišao.

Dočekale su me samostojeće kuće prizemljuše sa navučenim zavesama, kuće bez dnevnog svetla.

Bilo je rano prepodne. Pošto nisam imao žive rodbine u selu pomislio sam kako bi bilo dobro da odem u kafanu, koja se nalazila, sećao sam se, na uglu kod fudbalskog igrališta.

Na ulicama nije bilo nikoga.

Ostavio sam auto u centru sela između mađarske i pravoslavne crkve. Obe behu u dobrom stanju za razliku od škole i nekadašnjeg čuvenog poratnog Doma kulture.

Osvrtao sam se da usput nađem neku pekaru i kupim vruću kiflu ili sendvič, ali pekare u selu nije bilo.

Nepoznati mali crno – beli terijer me je pratio u stopu.

Usput prepoznavao sam neke kuće, njihove lake plehane kapije sa tankim kovanim gvožđem.

Bilo je nečeg teškog u vazduhu.

Išao sam tromo vukući noge.

Kad sam došao do ugla gde je nekad bila kafana sa olajisanim podom, sećam se, i hladom debelih zidova, nje nije bilo. Samo vrata izbledela od sunca i zime i preko njih debela metalna reza sa katancem.

Utom je naišao autobus iz nevelike varoši i iz njega su izašla neka deca, verovatno učenici.

Vozač je brzo okrenuo auto i podigavši brdo prašine odjurio nazad.

U parku usred sela bio je spomenik palim srpskim dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu.

Potražio sam imena svojih.

Našao sam ime deda strica koji me je kao dete, pošto je izgubio mladog sina od tuberkoloze, voleo kao svoje dete.

Nikad mi nije rekao da je učestvovao u ratu, da je prešao albanske planine i stigao na more.

Uzdizanje i padanje bili su normalna strujanja njegovog života.

Zbog toga se mnoge važne stvari koje su se dešavale tokom godina nisu pominjale u našem porodičnom vremenu.

Može se i tako, mislio sam. Ali, mali nož propuštenih sećanja sve više mi se zarivao pod plećku na strani srca.

Postajem sentimentalan, pomislih, a to nikad nisam želeo.

No, ne stidim se.

Svi moji su, znam pouzdano, bili ispravni i dobri ljudi.

Moj deda imenjak je četrnaest godina sa babom i petoro dece radio u Čikagu kao berberin. Iznajmili su neki mali stan u blizini najveće čeličane.

Baba je za to vreme držala malu poslastičarnicu.

Mušterije su im bili uglavnom siromašni Crnci.

Vratili su se u ovu banatsku zabit pošto je nastupila svetska ekonomska kriza pred Drugi svetski rat.

Vratili su se i obezbedili porodicu tako što su svakom detetu i ocu, mom raskalašnom pradedi kupili po jednu kuću u selu.

Sada sam, hodajući po suncu ulicama sela pokušavao da odredim mesto tih kuća, ali nisam uspevao.

Osim moje rodne, sve ostale kuće, a behu, moram to da kažem skromne, u sadašnjem sagledavanju vrednosti, nalepljene od blata i strugotine, sa zidovima zvanim nabijače.

U jednom trenutku došao sam do tetkine kuće. Tačnije do mesta na kome je bila. Zastao sam kao ukopan. Od kuće je ostala samo gomila blata koju su kiše sabijale u grudvu neprepoznatljive mešavine u kojoj se mogao videti mali bedem koji se stapao sa crnicom njive u blizini.

Odlučio sam da ne žurim.

Vreme prošlosti i vreme sadašnjosti prućili su se preda mnom kao talasi koji se preklapaju.

Bio sam uznemiren. Mir rodnog sela me je ispunjavao nemirom.

U jednom trenutku sam čak pomislio da su svi koji su živeli do juče u ovom mestu sada mrtvi.

Ja sam jedini svedok. Ali svedok koji je pobegao pre propasti, nestrpljiv a svoje nestrpljenje nije uspeo da sebi objasni do kraja.

Plašio sam se da je moja prednost u odnosu na ljude koji su sada u svojim kućama, živi jednostrano, živi pomalo kao mrtvi i neodgovarajući a sa nejasnim prednostima takve anonimnosti; u stvari ne postoji.

A oni su svakako imali nevidljiv bogati život kao i moji poznanici u gradu, život ljubavnica i ljubavnika, život u snovima koji je bio zamena za dnevnost, život priželjkivanja bez uspeha.

Po čemu smo, pomislih, različiti. Ja i oni.

I gde se korito kojim su tekli naši životi razdelilo, ako se takvo šta i desilo.

Sunce je pržilo sve jače.

Nova leta su teško podnošljiva radost.

Uputih se najzad ka seoskom groblju nameran da upalim sveću na grobu dede koji je tu sahranjen nekoliko godina pre Drugog svetskog rata.

Groblja su svuda ista. Kičasti crni mermer, reflektujuća zlatna slova i krupna ćirilična imena onih pokojnika ispod kojih su potpisi onih koji podižu spomenik.

Ali, osim toga, groblja i rastu.

Samo je pitanje da li njihovo proširenje odražava našu neutaženu želju za večnošću.

Biti večan, mislio sam a mislim valjda i sada, nije ništa drugo do biti junak koji u svesti ima saznanje da u odnosu svetlosti i senki života, kao u plutamnoj uvek neuoznatoj uličnoj sobi predstavlja uzaludno čekanje.

Kad sam stogao do grobljanske kapije zatekoh nekoliko Roma koji su čučali uz grobljansku ogradu, u lakom hladu sa flašama piva u rukama. Piva u flašama, primetih, više nije bilo.

Behu to ljudi neodređenih godina. Može biti da imaju četrdeset, pomislio sam, a možda se te godine u njihovom tragično kratkom veku, računaju duplo.

Njihov smerni odnos prema meni, sada nepoznatom došljaku, ličio je na prekornu pretnju.

Uperili su svoje mirne, preterano mirne uljane oči u mene.

Ništa nije bilo vidljivije u okrugu.

Osetio sam laku jezu.

-Da li neko od vas zna mesto gde je sahranjen…?

I rekoh im svoje ime.

-Kako ne znamo – uzviknuše kao da im je odjednom pao neki kamen sa srca.

-Odlični ste. Gde je? To mi je deda – priznadoh im.

Zastali su i malo se zgledali.

Onda smo zašli u, očigledno, noviji deo starog groblja.

Vodili su me između sparušene trave i zemljanih humki.

Najzad dođosmo do grobnog mesta

Na opranom lažnom kamenu krsta pisalo je Todor harmonikaš.

-To nije grob moga dede. Moj deda se zvao Milan Todorović.

-Nije Todor svirac ?!– behu izneneđeni.

-Nije, a gde je onda?

-Nigde,

-Kako nigde?

-Lepo. Zatravili ste ga, brate.

Vratili smo se bez reči.

Pomislio sam kako se nismo razumeli iako su bili više nego dobronamerni.

Dadoh im svakom po sto dinara. Za dušu crnog svirca.

Onaj nemir koji sam osećao od početka sada je zatamnio moju želju da saznam ko sam.

A možda nije ni bilo potrebe da to saznam; nego samo da kažem sebi dobro je što si to pokušao, čak i pozvan nekim nevidljivim, tajanstvenim silama, jer čovek je nesposoban da savlada svoju prošlost, pogotovo ako je ona samo pokušaj ponovnog sticanja nevernog osećaja sreće.