БРАНИСЛАВ Б. СТОЈАНОВИЋ О МОЈОЈ НОВОЈ КЊИЗИ ПРИЧА

Бранислав Б. Стојановић

ЗА НОВОМ ХАРМОНИЈОМ

(Милан Тодоров: Руски чамац, приче, Адреса, Нови Сад, 2025.)

Збирка прича Руски чамац Милана Тодорова доноси венац уланчаних проза које се надовезују

једна на другу, творећи особену целину. Свака прича функционише као самостални ентитет, али

тек у низу отвара свој пуни смисао. То уланчавање није само формално, већ и унутрашње –

протагонисти, мотиви и идеје одзвањају кроз различите наративе, као варијације на исту тему:

човеково трагање за новим духовним и моралним ослонцима. Свет који Тодоров приказује није

свет сигурних темеља, већ крхка стварност у којој су многи оријентири већ урушени. Његови

јунаци живе у расцепу између онога што је пропуштено и онога што би тек требало изградити.

Њихова судбина не мери се само личним неуспесима или надама, већ се препознаје као метафора

модерног човека, човека који трага за собом у времену после слома великих прича и вредносних

система. Поетички дискурс Милана Тодорова извире управо из те напетости. Његово приповедање

је сведено, често минималистичко, али свака реченица пулсира унутрашњим значењем. Аутора

одликује суптилна ритмизација језика – тон је тих, понекад медитативан, али испод површине

осећа се снажна емотивна струја. Он од прозе прави огледало у којем се рефлектују и унутрашње

борбе и друштвени ломови. То није експлицитна друштвена критика, већ дискретна, поетска

дијагноза нашег времена. У том дискурсу препознаје се тежња да књижевност буде више од

приповедања – да буде чин обнове. Тодоров гради наратив као што би неко градио кућу на

згаришту: опрезно, свесно прошлих грешака, али и с вером да се може пронаћи нова хармонија.

Његова проза је свесно лишена патетике; она се радије ослања на тиху, смирену ноту, остављајући

простор читаоцу да у празнинама и тишинама пронађе сопствени смисао. У контексту савремене

српске прозне сцене, Руски чамац се издваја својом унутрашњом доследношћу и дубинским

моралним преиспитивањем. Док део нове књижевне продукције нагиње ка фрагментарности,

постмодерној игри или површном документаризму као и историјским архетипом, Тодоров у својим

текстовима бира пут интроспективног и мисаоног. Његова проза се може довести у дијалог са

традицијом лиризоване приповетке (од Данила Киша до Драгослава Михаиловића), али и са

новијом генерацијом писаца који траже мост између интимног и друштвеног. У том смислу, Руски

чамац не стоји ни као изолован подухват ни као имитација – већ као самосвојни глас у савременом

књижевном пољу. Руски чамац је зато књига која превазилази оквире класичне збирке прича. Она

је и поетски дневник, и етички есеј, и интимна исповест, и универзална парабола. Оно што је чини

особеном јесте верност унутрашњем гласу аутора – гласу који не пристаје на површност, већ се

упорно враћа дубинским питањима: где су наше духовне и моралне вертикале, и можемо ли их

изнова подићи из рушевина? Ова збирка не нуди коначне одговоре, али управо у томе лежи њена

снага. Уместо да разреши дилеме, Руски чамац отвара простор за промишљање и дијалог – са

собом, са Другим, са светом. То је књига која не престаје да одзвања у читаоцу и дуго након

затварања последње странице.

Белешка о аутору

Бранислав Б. Стојановић, књижевни и позоришни критичар (1963). Последњих петнаест година

живи у немачком граду Карлсруеу као сценски позоришни радник. Пише есеје и поезију.