MILAN TODOROV: PLAĆENI RAČUNI

MILAN TODOROV

PLAĆENI RAČUNI

Još sasvim mlad, na izmaku dečaštva, svaku noć u slabo grejanoj sobi prekriven debelim jorganom od vune, u crnu okruglu električnu utičnicu ugurao bih jedan kraj žice u nultu a drugi u faznu rupu i tako preko obične telefonske slušalice bez dela za govor po celu noć dok ne bih zaspao slušao glasove iz daleke zemlje preko okeana.

„Ovdje Vašington, Glas Amerike, govori Grga Zlatoper…" Tim rečima bi počinjala svaka emisija radija Glas Amerike. Njegov glas i danas ponekad čujem u snu, ali bez onog romantičnog poriva o slonodi, ljudskim pavima i veličini sveta koji me je nosio u to rano doba.

Posle petnaestak godina od tog vremena zaposlio sam se u gradskom radiju.

Radio sam kao mlađi saradnik u gradskoj hronici. To je značilo da sam pratio događaje koji nisu zasluživali posebnu pažnju, ali su se ipak morali zabeležiti. Otvaranje samoposluge u prigradskom naselju, zamena krova na osnovnoj školi, kvar na vodovodnoj mreži koji je potrajao duže nego što je najavljeno. Ponekad i sastanak mesne zajednice na kojem se govorilo mnogo, a odlučivalo malo.

Grad je tada živeo sporim ritmom. Ništa se nije dešavalo naglo, čak ni nezgode. Saobraćajne nesreće bile su blage, bez žrtava, uglavnom svedene na izgužvani lim i kratke izjave vozača koji su se, dok sam beležio njihova imena, već mirili sa štetom. Uveče bih slušao sopstveni glas u programu i prepoznavao u njemu odsustvo ličnog stava, što se u toj rubrici smatralo vrlinom.

Najčešće sam izveštavao sa mesta na kojima se ništa nije videlo: iz kancelarija, sa hodnika, ispred zatvorenih vrata. Vesti su mi saopštavali službenici srednjih godina, navikli da govore uopšteno i bez glagola. Rečenice su im bile pravilne, ali prazne, kao formulari koje su svakodnevno popunjavali.

Ponekad bi se, međutim, dogodilo nešto sitno što nije ulazilo u zapisnik: dete izgubljeno na pijaci, pas vezan ispred opštine, starica koja je tvrdila da joj je neko pomerio klupu ispred zgrade. Takve stvari nisam imao gde da smestim. One nisu bile ni vest ni tišina, pa su ostajale u meni, kao neiskorišćen materijal.

Vremenom sam napredovao u novinarskoj službi i jedne godine, neposredno pre rata i bombardovanja našeg grada od strane Amerikanaca i zapadnih zemalja, postavljen sam za zamenika glavnog urednika. To unapređenje došlo je bez slavlja i bez čestitki, gotovo tehnički, kao promena potpisa na internom dopisu.

Tada se dogodio poziv iz američke ambasade u Beogradu od odeljenja za štampu. Razlog nije bio jasno naveden. Rečeno je samo da bi bilo „korisno razmeniti mišljenja“. Glavni urednik je odmah shvatio koliko je, u već napetim okolnostima, rizično otići u ambasadu zemlje koja nam očigledno nije bila naklonjena. Bez mnogo razmišljanja poslao je mene. Bio sam dovoljno visoko rangiran da poziv ne deluje uvredljivo odbijen, a dovoljno nizak da eventualne posledice ne budu prevelike.

U ambasadi me je dočekao mlad, preterano ljubazan ataše za štampu. Govorio je srpski veoma dobro. Rekao mi je da je čak poreklom iz Srbije. Njegov deda je iz Crne Gore početkom dvadesetog veka otišao u Ameriku brodom, oženio se Amerikankom, izrodio decu i tako je on postao Amerikanac koji navija za nas. Govorio mi je to tiho, ali samosvesno i pravilno, sa onom vrstom srdačnosti koja ne ostavlja prostora za uzvraćanje. Nije gubio vreme na uvode. Vrlo diskretno, gotovo usput, pomenuo je mogućnost da naš radio u program uvrsti emisije Glasa Amerike. Ne kao politički potez, već kao doprinos „otvorenosti informacija“ i „razmeni profesionalnih standarda“.

-Bio bi to moj lični uspeh – rekao je sa blagom dozom ponosa i strepnje da ću ga odbiti.

-Možemo da pređemo na ti – upita sam ga tada.

-Naravno – rekao je veselo. – Mi smo rođaci.

Pogledao sam na sat. Bilo je već jedanaest pre podne. Nastavio je da govori, ali se, osetio sam, trudio da me ne primorava ni na šta.

Slušao sam ga bez pitanja. Način na koji je izgovarao ime te stanice bio je gotovo tehnički, lišen svakog patosa, kao da govori o vremenskoj prognozi ili saobraćaju. U jednom trenutku sam shvatio da se razgovor odvija bez svedoka i bez tragova, upravo onako kako je i zamišljen.

-Mogli bismo na radni doručak, zar ne – predložio je.

Iz njegove kancelarije sišli smo u veliki, svetli restoran sa samoposluživanjem.

On je uzeo svetlu metalnu tacnu, veliki ovalni tanjir, pribor za jelo i zatim kašikom dohvatio jedan krupni zlatni primerak ribe list i stavio ga u tanjir. Onda je dodao zelenu salatu i hlepčić.

Poveo sam se za njegovim primerom i uzeh list.

-Drago mi je da si uzeo isto što i ja – rekao je. – Nećeš zažaliti. Da li hoćeš neki preliv- pitao je.

Bio sam neodlučan.

-Preporučujem ti čili papričicu u naslinovom ulju prelivenom šafranom.

Nisam nikad okusio šafran.

-Uzeću, hvala.

I on je uzeo isto.

Kad smo seli još jednom mi se zahvalio što se, eto, razumemo iako se vidimo prvi put.

-Voda, sok, kafa? -pitao je.

-Samo voda – rekoh.

Ustao je i doneo nam vodu, ali i kafu i koka kolu.

Usput, dok smo jeli, rekao je naoko bez namere, gotovo usput, da me neće primoravati ni na šta. Ako ikada poželimo da prihvatimo njegovu ponudu, dodao je kao da se ne obraća meni nego nekom izvan i iznad mene, uvek možete da mi se obratite.

Po završetku radnog ručka pružio mi je svoju vizit kartu koja je s jedne strane bila ispisana na engleskom a sa druge srpskom ćirilicom.

Moja predstava o agentima CIAe bila je sada sasvim razorena.

On, pak, nije više ni na čemu insistirao, niti objašnjavao.

Ispijali smo kafu. Bila je izvrsna kao i tiha muzika koja se čula iz nevidljivih zvučnika.

Kad sam se vratio, rekao sam glavnom uredniku da sam na ponudu da prenosimo Glas Amerike rekao da mislim da mi to nećemo prenositi.

Urednik je ćutao zagledan u neke rokovnike.

Najzad reče:

-Dobro si postupio.

Zatim, kao da se predomišlja dodade:

-Drugačije ne bi ni moglo niti smelo da se uradi.

Stajao sam i posmatrao ga, s leđa.

-Možeš da ideš. Odmori se. Vidimo se sutra.

Oklevao sam. Želeo sam da ga pitam zašto on, glavni programski urednik koji je i dobio poziv, nije otišao u američku ambasadu.

Kao da je osetio šta me muči, najzad se okrenuo prema meni, skinuo naočare i rekao s preteranom ozbiljnošću nakašljujući se.

-Star sam.

Pomislio sam tada na Grgu Zlatopera. I on je bio star.

Ličilo je to, na tren samo, na sudar dva barda u različitim, ali jednako rovitim vremenima.

A zatim je, gledajući pored mene, dodao:

-Platio sam sve svoje račune. A ti veruj ili ne veruj. Kako ti je volja. 

Izašao sam pomalo nespretno i uputio se u grad.

Na jednom malom trgu pored dunavskog mosta zapazio sam nekoliko neorezanih zimskih ruža. A sneg samo što nije. Već je, rekoše na vestima padao u Vašingtonu i Čikagu a moj se grad pretvarao u mušicu igle.