O NOVOJ ZBIRCI PESAMA

 

Милан Тодоров „Вечерњи свет“, песме, Адреса, Нови Сад, 2025.

Нови песнички рукопис Милана Тодорова „Вечерњи свет“ доноси јасно препознатљив поетички правац — антипоетски став који се заснива на одбацивању свега што би поезију учинило „лепом“ у традиционалном смислу речи. Уместо музичности, риме и сликовитости, Тодоров преферира мисao и нарацију, као основна средства поетског ефекта.

Његови стихови су опречни и суви, лишени сентименталног, а управо у том одсуству украса појављује се њихова унутрашња лепота. Песник не гради поезију од звука, већ од догађаја и рефлексије. Између те две осе — између онога што се десило и онога што се мисли о томе — настаје Тодоровљев песнички простор.

Догађај је најчешће постављен у прошлост или у имагинарно искуство. Али, уместо да остане на нивоу приче, он постаје платформа за промишљање могућег исхода, за питање које остаје без коначног одговора. Поезија се тако помера са нивоа израза на ниво идеје.

Тодоров одбија универзализам који би његову поезију учинио општеобавезујућом. Његов свет је интиман, субјективан, понекад затворен у своју тишину, али управо зато и продоран. Он не тежи да докаже, већ да открије. Његови стихови често успостављају однос између „ја“ и „он“, између себе и другог, где оба пола нису супротстављена, већ међусобно зависна. За Тодорова, „други“ није непознати, него потребни: открити другост значи разумети постојање.

Из тог односа израста цела његова поетика.

Поезија Милана Тодорова је поезија отпора и постојаности. То је свет у којем лепота више није дата, већ се мора открити кроз напредак мисли. Његова опорост је, заправо, облик истине – сведочанство да је реч још увек могућа, чак и када се свет распада. Та поезија не нуди утеху, већ разумевање. У њој нема хармоније, али има равнотеже. Све што остаје, после прочитане песме, јесте светлост, не естетска, већ онтолошка.У њој се светлост појављује као могућност да мисао, и у свету без хармоније, остане светла.