MILAN TODOROV: ODBROJANO VREME
Milan Todorov
ODBROJANO VREME
Večeras u maloj i pretoploj
sajdžijskoj radnji
došavši iz hladnoće dunavskog mosta
u nepromočivom Dekatlonovom teget kaputu
znojio sam se čekajući
da mi ponovo pokrene
ručni časovnik
dragu uspomenu iz
davnog vremena kada
sam još putovao.
Ali pokazalo se
uspomene je teško
popravljati.
Majstor se mučio bezmalo
pola časa.
Vadio iz malih tajnih fijokica
tanke žice
menjao baterijice
zatim merio nekim instrumentima
elektricitet,
huktao i stalno govorio
vama je to neko stručan
ozbijno pokvario.
Najzad je sklopio moj ženevski sat
i trijumfalno mi ga pružio.
Pogledao sam vreme na njemu.
Poklapalo se sa vremenom na
mom telefonu
tačno u dlaku vremena
po Griniču
a on, mali mutni časovničar
nije gledao u sat
niti ga navijao.
Kako, pitao sam se
kako zna vreme?
Zar će spoznaje vremena
doći iz mašina?
Vreme će bežati od ljudi.
Naša stvarnost će biti razlomljena
na sate, minute i sekunde
koje će se same očitavati
u našem bivstvovanju
na ovozemaljskom svetu.
Neko kaže da je časovnike
potrebno vezati
ne kožnim narukvicama
nego čeličnim lisicama
kao kradljivce naših života
kao teške razbojnike
i ubice.
Kao da sam mu nešto šapnuo
časovničar se približio pultu
na koji sam bio naslonjen
i tiho, ali odlučno mi rekao:
vaš sat neće još dugo.
Čuvajte ga.
Načet je.
U njegovom glasu bilo je
pohlepe
da naplati što više
kao da se nismo naplatili
u do sada odbrojanom vremenu.
Коментари
Постави коментар