MILAN TODOROV: 3 MUŠKARCA

 Milan Todorov

TRI MUŠKARCA

U glavnoj gradskoj ulici, punoj dokonih predvečernjih šetača, skoro se sudarim sa starim poznanikom. On je sa ženom. Rukujemo se. On pruža ruku mojoj ženi i ona se, sa osmehom, ne znajući o kome se radi, rukuje s njim. Ja zaboravljam da pružim ruku njegovoj ženi.

– Kako si? – pita me.

Kad me to bilo ko pita, ne znam šta da kažem. To je ozbiljno i teško pitanje, ukoliko nije prazna kurtoazija. Ne znajući šta se krije iza toga, odgovaram mu klasično:

– Držimo se.

To ništa ne znači. Za šta se držimo?

Sećam se onih natpisa u starim gradskim autobusima: „Držite se za držače“, a onda je neki mangup flomasterom slovo Ž pretvorio u K.

Dugo se nisam vozio autobusom i obećavam sebi da ću to uskoro učiniti. Baš da vidim šta se desilo sa onim natpisom. Ako ništa drugo.

Osim toga, uskoro bi trebalo da idem na sistematski pregled, da bih dobio uverenje da mogu i dalje da upravljam motornim vozilom. Šta ako ne prođem?

Mada ne vidim razlog za to. Međutim, sa ostarelim doktorima, kojima uglavnom dodeljuju uloge procene nečije starosti, nikad se ne zna. Možda odmeravaju sebe u odnosu na nas? Možda su tokom godina lekarske karijere uočili sve mogućnosti da se čoveku koji veruje da je zdrav ipak nađe neka boljka, možda samo mala mana. Ne znam šta im to znači. Kakvu satisfakciju.

Viđao sam ljude koji pogureni šepaju, a dobili su produžetak vozačke dozvole na pet godina posle osamdesete. Ili žene koje piju šaku tableta dnevno, pa su i one dobile produžetke na maksimalan broj godina.

Ali, zašto se brinuti.

Šta je vožnja?

Podizanje prašine iza sebe.

Poznaniku koji me pita kako sam kažem da nisam dobro ovih dana.

– Šta ti je? – pita, sa izrazom iskrene zabrinutosti na licu.

U tom trenutku osećam da se između nas dešava nešto, ali ne znam u prvom momentu to tačno da odredim.

U toplom majskom predvečerju pitanje visi u vazduhu kao nešto što bih nazvao vodoravnim osećanjem.

Imao sam problema u porodici. Zbog toga mu nisam rekao celu istinu. Verujem da nije ni on meni. Imao je neke duboke brazgotine na licu, a žena, sa krupnim crnim podočnjacima, smeškala se učtivo i nesigurno.

Nisam želeo da se bavim njegovim licem na način koji mi je neonsko ulično svetlo, tek što se upalilo, diktiralo.

– Da li si na moru? – upitah ga, znajući da je bio pomorski oficir na fregati koju su u vreme raspada Jugoslavije preuzeli Hrvati.

– Nisam ni na zemlji ni na vodi – kaže.

Zastane, kao da će još nešto reći, ali ne kaže.

Meni se, pred slikom tog mora kojeg nema i čoveka kojeg u izvesnom smislu nema, i njegove tihe, vrlo obazrive žene – sve učini kao slika hobotnice koja je raširila svoje pipke predaleko u naš svet, u kojem se opasnost ne povlači, samo se umiri.

– Šetate – rekoh mu, a rekoh to i njegovoj ženi.

– Šta ćemo – reče.

Dvojica tamnoputih Arapa, zaposlenih očigledno u obližnjoj restoraciji brze ulične hrane, prođoše između nas sa crvenim tacnama na glavi i razdeliše nas.

On zastade i reče mi, kad su prošli:

– Voleo bih da nisam belokožac.

Njegova žena podiže obrve.

Kažem mu da to nije bitno.

Zatim odlazim i sedam u maloj taverni. Moja žena na očima ima tamne naočare i smeška se mladom tamnoputom Irancu koji za suprotnim stolom jede burger, jedini dnevni obrok, i isuviše glasno govori na nerazumljivom jeziku sa nekim ko je očigledno daleko.

On joj pokazuje podignut palac.

– Idemo – kažem joj.

Ona i dalje nosi tamne naočare i smeška se nečemu što nije sasvim tu.

Ustajemo i izlazimo.

Napolju je još uvek isto ono predvečerje, razvučeno i tiho.

Ne kažemo ništa. Možda čak i u ovakvim danima postoji mogućnost nečeg većeg.

---