RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (2)

 

Ratko DANGUBIĆ

MALE PRIČE (2)

1.

Azimut zaboravljenih izbora

Sačuvao sam račun, ne zbog iznosa, već zbog malog kompasa koji je uz njega došao kao višak, dar, kao fusnota uz neku neizgovorenu odluku. Kasirka nije pomenula pravac; nasmešila se sa tihom sigurnošću nekoga ko prisustvuje dovršetku nečega što je započeto drugde.

Kod kuće sam otkrio da igla ne pokazuje sever, već zid komšijinog stana. Tamo je, kako sam se nejasno setio ili izmislio, nekada bio skriven radio-predajnik iz rata kojeg se niko ne seća. Zaborav je, pomislio sam, uveden administrativno.

Pokušao sam da vratim kompas. Prodavnica više nije postojala. Na vratima je ostao natpis: Zalihe se prodaju drugde. Strelica ispod nije pokazivala ni u jednom postojanom pravcu; podrhtavala je, kao da traži uzrok, a ne cilj.

Te noći kompas je reagovao na tiho zujanje iz zida. Stavio sam ga, zajedno sa računom, u fioku. Fioka je počela da bruji ravnomerno, gotovo službeno.

Ujutru su na računu bile nove stavke. Nisam se sećao kupovine, ali zbir je bio nepogrešiv. Kao da neko vodi knjigovodstvo mog života, sa tačnošću koja ne dopušta žalbu.

2.

Između dve tišine

Postoji zvuk između pauza. On nije odsustvo, već otpor—tiho negiranje tišine koje ne može da se dokaže.

Počeo sam da zapisujem ono što čujem u šumu: brojeve, recepte prerušene u bezazlene rečenice, ime žene koje se ponavlja bez istorije. Greške su se ponavljale dok nisu postale pravilo.

Jednom sam čuo sopstveno ime, pogrešno izgovoreno, uz koordinate koje sam skoro razumeo. Kada sam pokušao da ih zadržim, nestale su; kada sam odustao, vratile su se—bliže, kao da ih ne smem želeti.

Ostavio sam prijemnik između stanica. Posle nekoliko dana shvatio sam da šum dovršava moje misli pre nego što ih izgovorim. Kao da svet ne kasni za mnom, već me pretiče za pola sekunde.

Od tada sumnjam da ono što nazivamo slučajem poseduje strpljenje koje nama nedostaje.

3.

Atlas nepostojećih gradova

Na konferenciji niko nije rekao čime se bavi. Govorili su o metodama, kao da su rezultati već kompromitovani samim postojanjem.

Jedan čovek je merio odsustva snova. Žena je katalogizovala kašnjenja koja, kako je tvrdila, često stižu pre svojih uzroka. Niko nije osporavao ovu logiku; ona je bila prihvaćena kao radna hipoteza sveta.

Tokom ručka ponuđena je mapa: mreža linija između gradova koji više ne postoje. Ili nikada nisu postojali—što je, kako je neko primetio, operativno ista tvrdnja.

Linije su formirale obrazac koji niko nije imenovao. Aplauz je počeo bez znaka i trajao duže nego što je bilo potrebno, kao da dolazi iz prostora koji nije bio u sali.

Kasnije sam primetio da se broj stolica povećao. Jedna je bila topla. Na njoj je ležao moj račun ručak: jagnjetnina na toskanski način.

4.

Epistola bez porekla

Koverta je stigla bez marke. U njoj je bila manja koverta, a u njoj poruka: Već ste odgovorili.

Rukopis je ličio na moj, ali bez oklevanja koje inače prepoznajem kao sopstveni.

Pretražio sam sve. Nije bilo traga. Ipak, postojalo je sećanje bez događaja—otisak bez predmeta.

Ostavio sam koverte pored vrata. Ujutru su nestale. Na podu je ostao bledi obris, kao mesto gde je nešto čekalo duže nego što je bilo dopušteno.

Do večeri, obris se pomerio bliže stolu. Tamo se pojavila nova poruka: Odgovor primljen.

Nisam se pitao kada sam odgovorio. Pitao sam se zašto sam zakasnio.

5.

Priručnik za dovršenu prošlost

Uputstvo počinje rečenicom: Ne počinjite od početka. Ona se ponavlja, svaki put kao ispravka prethodne verzije.

Opisuje ponuđenu mašinu koja pretvara sitna kajanja u energiju. Dijagrami su precizni, ali bezimeni, kao da imenovanje narušava funkciju.

Sastavio sam je od onoga što sam imao. Kada sam je uključio, ništa se nije dogodilo. Tišina je bila tačna, gotovo zvanična.

Kasnije sam primetio da je jedno sećanje promenilo vlasnika. Neko ga je proživeo umesto mene—bez greške.

U ogledalu sam video sobu u koju još nisam ušao. Na stolu je bio kompas.

6.

Privremeni čovek

Moj komšija tvrdi da je privremen. Ne kao stanje, već kao status. Prima pakete sa pogrešnim imenima koja se približavaju njegovom pravom, ali ga nikada ne dostižu. Kao da sistem priznaje više verzija njegovog postojanja.

Noću pomera nameštaj. Kaže da prostor mora biti spreman za izmenu. Pitao me je da li sam video granicu koja se pomera kada je posmatraš. Rekao sam da nisam.

Sutradan njegova vrata nisu postojala. Zid je ostao, ali zvuk nije nestao. Podsećao je na disanje—ili na signal koji čeka potvrdu. Na podu, tik uz zid, ležao je račun.

7.

Nedovršena poruka

Poruka je stizala u fragmentima: u novinama, u šapatu, u grešci slike. Uvek ista, ali nikada potpuno ista. Kada se sastavi, glasi: Ovo nije konačna verzija.

Reči se pomeraju—neznatno, ali dovoljno da obećaju tačnost koja se odlaže.

Čekao sam. Fragmenti su dolazili, ali nisu menjali ništa; samo su potvrđivali ono što već imam. Na kraju sam razumeo: poruka je potpuna upravo zato što odbija da se završi.

Zapisao sam je. Kasnije sam pronašao stariju verziju, u sopstvenom rukopisu. Poslednji red nisam pamtio: Već ste ovo poslali.

Na poleđini je bio jedva vidljiv crtež kompasa. Igla je pokazivala van papira.