MILAN TODOROV: OGLEDALO U TRŽNOM CENTRU

 

Milan Todorov

OGLEDALO U TRŽNOM CENTRU

Jedan moj prijatelj sa fakultetskih studija pričao mi je da je, posle moždanog udara, ležao u sobi u kojoj je od moždanog udara preminuo naš zajednički prijatelj, pesnik, i da je uzalud molio medicinsku sestru da skloni ogledalo u malom sanitarnom uglu u kome se pokojnik, rekao mi je kao da mi poverava nešto što neću razumeti, pojavljuje kad bi mu prišao.

Naravno, sestra nije mrdnula malim prstom.
Rekla mu je samo:

– To su koještarije i nemojte se na to obazirati.

– Vi, Bogu hvala, niste bili na našem mestu – rekao joj je.

– Još ne – odgovorila je smejući se.

Moj prijatelj se izvukao, ali strah od ogledala obeležio mu je naredne godine.

Mogao sam sasvim da ga razumem i bez takvog strašnog iskustva, jer sam se ogledala oduvek užasavao.

Uvek kad odlučim da kupim neki novi komad garderobe i uđem, probe radi, u one kabine u nekom zabačenom hodniku, užasne me svetlo u njima i brzo, ne probavši na oko odabranu košulju ili pantalone, izlazim kao furija napolje.

Imam utisak da uveličavaju svaki nabor na našoj koži, svaku crnu tačkicu ili crveni mladež do tada nevidljiv, te okrećem pogled od njih, iako ih čak i na potiljku osećam.

Ali to se ne može u potpunosti izbeći.

Pošto je najzad, posle kiša i vetra koji na ovim prostorima nikad nije duvao toliko snažno, ipak, gotovo naglo, došlo predvorje leta sa temperaturama odjednom višim od dvadeset pet stepeni Celzijusa, reših da pristanem na sve: i na kupanje na divljoj plaži na kojoj niko ne odnosi smeće i na kojoj nema tuševa, ni spasilaca, ni prskanja protiv krpelja, što sve ukupno čini doživljaj kao povratak u svet moje mladosti.

Prošao sam nekoliko prodavnica i nisam našao ono što tražim, a to behu ne preširoke nego lepo krojene kratke pantalone od lakog teksasa. Ni preterano duge, ni sa previše džepova. S obzirom na ratove koji su se vodili u svetu, poput monstruozno prljavog napada Izraela i Amerike na Iran, kao i jednako sumnjivog ruskog ubijanja ukrajinske, slovenske braće zarad teritorije, nisam želeo ni vojničke, sa zastavicama na džepovima koje su, priznajem, odlično stajale gipsanim manekenima koji u tim ratovima ne učestvuju pa, prema tome, ni ne ginu.

Najzad u jednoj od otmenijih radnji nađoh, po donekle povoljnoj ceni, šorts koji mi je odgovarao.

Uzeo sam ga sa police i pošao ka kasiru, koji je jedini imao znak zaposlenog u prodavnici.

Pitao sam ga da li je dozvoljeno, odnosno da li je uopšte higijenski da u kabini probam te pantalonice.

Bio je zatečen mojim pitanjem.

– Zašto da ne?

Sa tim novim pantalonama u rukama nađoh se odmah zatim u polumračnom hodniku velike prodavnice. Hodnik je očigledno vodio do magacina za skladištenje robe. Sa desne strane, pak, behu kabine za probu. Izgledalo je da su sve zauzete, jer na ulazima u njih behu navučeni tamnozeleni zastori u obliku baroknih draperija.

Ipak, ispred jedne zavese, koja beše malčice odškrinuta, osmehnu mi se mladić sa tek izraslom jarećom bradicom, valjda.

Klimnuh mu glavom, a on mi se približi i pruži ruku da se upoznamo. Bio sam malo iznenađen tom neočekivanom prisnošću, ali mu pružih ruku.

– Ja sam Aleksa – reče.

Ja mu ne rekoh svoje ime, nego samo uobičajeno, pomalo nespretno:

– Drago mi je.

I još ga upitah za nešto što beše sasvim logično:

– Sve kabine su zauzete, zar ne?

– Sad će moja verenica da izađe, samo što nije, pa ćete imati gde da probate taj šorts.

Klimnuh glavom i ostadoh da čekam čkiljeći u polumraku.

Da prekratim vreme, upitah ga kad će venčanje.

On kao da se malo postideo, ne znam zašto.

– U sedmom je mesecu – reče.

U tom trenutku pojavila se i verenica, odškrinuvši čojani paravan.

– Kako ti izgledam? – upita ga gledajući preko mene.

Bila je u maloj crnoj haljinici, napetoj na trbuhu, oniža, sa tankim belim nogama, skoro dete.

– Dobro – reče Aleksa. – Ako je tebi dobro, meni je još bolje.

Ona uđe u kabinu ostavivši zastor raskriljen, tako da se videlo ono blistavo ogledalo u njoj i u njemu cucle, pelene, gumene lutkice i razbacan, mestimično mokar i žut veš.

Mlada se iznenada opet pojavila u okviru vrata kabine, koja su meni sada već ličila na vrata atomskog skloništa.

Sada je bila u ružičastom donjem vešu.

Isti trudnički trbuh i velike vesele oči.

– A ovo? – upita, a pitanje je bilo kao pismo bez adrese, i meni i njemu.

– Hajde, ljubavi – reče momak. – Čovek čeka.

Ona lagano uđe u kabinu.

U ogledalu koje je bistrilo postrance lepo se videlo kako njeno telo, do pre minut još oblo ali čvrsto, sada počinje da se rasipa i, dok je pokušavala da te mrvice sebe nekako sklopi koristeći sve svoje male, neiskusne moći, duh iz mutne dubine ogledala nam se, Bog zna zašto, i njemu i meni, pakosno cerio.