MILAN TODOROV: KRUG

 

Milan Todorov

KRUG

Odlučio sam da prestanem da pišem. Postoji toliko konkretnih, materijalnih i opipljivih stvari koje bi trebalo da uradim a koje će me sasvim sigurno ispuniti zadovoljstvom. Ako ne baš zadovljstvom, ono, nadao sam se, mirom, onim tihim malim dragocenim mirom kao kad opatica prebira svoje brojanice.

Ploča na terasi, na primer, kada se posle zimskih snegova i prolećnih kiša natopi vodom, učini da se zidovi u donjem delu gde se nalazi i moj mali atelje za slike, knjige i raritetna vina – ovlaže tako da sa njih otpada kreč a slike u ramovima dobijaju zeleno plesnjivu boju.

To sa ravnim krovovima je stalna neizlečiva muka. Šta sve nisam probao, od iber laufa, ma šta to značilo, do specijalnih izolacionih materijala koje su reklamirali uveliko kao sjajno sredstvo koje ne dopušta vlaženje ili odvajanje cementnih i gipsanih ploča. Naravno da je sve to, kako se u narodskom žargonu kaže: držalo vodu dok majstori ne odu.

Trebalo je sačuvati moj mali atelje koji sve više liči na skromni privatni muzej sa knjigama u koji ponekad uđem pa zaboravim da sam ušao i tek me neki zvuk ili glas koji me doziva iz kuće, trgne i vrati u stvarnost.

Međutim, postavilo se tu odmah i pitanje: šta će sa prostorom mog duhovnog bivaka biti ukoliko zauvek prestanem da pišem.

Verovatno se neće ništa promeniti.

Kuća se i mimo mene polako dovodi u red, menjaju se dotrajale šalukatre, zamenjuju šporetne ploče u kuhinji, farba stolarija, popravljaju stare tonet stolice...

ali ja sam i dalje siguran da moja želja da se konačno smirim i svet doživljavam kao nešto što je potrebno samo primati bez ikakve reakcije – ima puno opravdanje.

Pre neko veče otišao sam sa ženom na svoju omiljenu čardu.

Seli smo za isti sto kao pre godinu dana. Konobar nam nije prilazio.

Bio je to jedan stari, pogureni konobar kojeg smo iz neobjašnjivih razloga smatrali svojim.

Odneo je, videsmo belo vino dvema devojkama koje su se dovezle u crnim skupim kolima, besno nas obilazeći na putu i dižući neverovatnu količinu prašine.

Pogledao sam ih. Zračile su ničim osnovanom verom u sjajne buduće dane.

To mi sada, rekoh ženi, najviše nedostaje.

Ona reče
-Ko ti brani da to ponovo gajiš?

Pritim je milovala starog crnog psa, sasvim sličnog onome kojeg smo i mi imali, ali je uginuo posle uboda zaraženog komarca, uboda koji mu je usadio kobnog crva u srce. Ovaj novi, a isti istacki pas je kad god bismo došli na terasu te pridunavske kafane, prilazio mojoj ženi i naslanjao joj njušku na nogu.

Utom je naišao neki mršav poguren sedi lik na električnom motociklu i zastao pored nas.

Učinilo se i meni i njemu da se poznajemo.

Upitah ga da li je zadovoljan mopedom.

-Za moje potrebe i moje godine – reče – više je nego dobar. Baterija mu izdrži pedeset kilometara, ali ja nikada ne dozvoljavam da se sasvim istroši.

Zatim, posle malog predomišljanja, reče.

-To vam je kao ljudski život. Ne smete da stanete, morate ga stalno dopunjaviti energijom.

Upitah ga koliko ima godina.

-Osamdeset i tri – reče. – I još vozim ovo za šta mi nije potrebno nikakvo uzrujavanje, jer nema obavezne registracije, dozvola, lekarskih pregleda. Samo smo ja i tih pedeset kilometara koliko baterija dozvoljava a meni je to više nego dosta. Iako imam auto, ne želim da produžavam vozačku.

- Zašto – rekoh.- Vrlo ste razboriti i sasvim je sigurno da bi vam je produžili.

- Na koliko – upita iznenada zainteresovan.

-Pretpostavljam, pošto ste prešli osamdesetu, da bi vam produžili za najmanje dve godine.

Nosio je naočare sa velikom dioptrijom.

-Kažem ćerki da vozi ona moj auto, ali neće.

-Što ga ne vozite vi - upitah osetivši da smo u neobaveznom razgovoru došli do linije kada su takva pitanja lične prirode sasvim dozvoljena.

Crni pas je se podigao na zadnje noge i prednjim špama zagrlio koleno moje žene i samo bi, povremeno, na milovanje rukom, zatreptao očima.

One dve krupne devojke u crnim kožnim jaknama menjale su se u odlasku u udaljeni poljski toalet. Obe su, primetih, imale uske kukove, velika ramena i oveće stomake na tesnim farmericama.

Posle bi se vraćale za svoj astal, jele pečenu ribu i zalivale je obilato belim vinom.

Stariji čovek koji je zastao pored nas sa svojim malo ocvalim crnim električnim biciklom kao da beše ohrabren ukupnim prizorom.

Pas koji voli ljude.

Devojke koje su došle kolima a piju ne obazirući se na propise, moguće kazne ili nesreće.

Najzad reče da ne zna da li će ići na lekarski pregled za produženje dozvole za upravljanje automobilom.

-Jedan moj poznanik je išao i dobio vozačku dozvolu u kojoj je pisalo da sme da se kreće samo u krugu do trideset kilometara.

Rekoh mu da to prvi put čujem i da ne verujem da je tako šta moguće.

- U mojim godinama – reče – mnoge stvari su neobjašnjive.

Devojke za susednim stolom su se ispod stola javno dodirivale nogama.

-Čega se bojite – upitah ga. -Pa imate već osamdeset tri.

Stari konobar nam je doneo isto piće kao i pre godinu dana. Piće koje nismo naručili.

-Kako ste se samo setili – upitah ga prijatno iznenađen.

- Čuj: setio! – reče i ode zadovoljan efektom koji je postigao i malim bakšišom . -Čekao sam ovaj momenat.

-Doviđenja – reče stari biciklista.

Devojke se zakikotaše.

Uskoro smo i mi pošli i na pola prašnjavog puta obilazeći senku malopređašnjeg slučajnog sagovornika trubnuh mu kratko nekoliko puta.

Zaboravljeni svet ili svet koji će biti zaboravljen, pomislim imajući na umu pritom i sebe, pa opet pomislih kako je za malu sreću ponekad važniji neki slučajni kratkoveki susret od književnosti za koju, uostalom, nisam ni siguran šta je.

Zatvorio sam prozor na automobilu ali prašina i sve, svi prizori tog dana su neobjašnjivo ulazili u kabinu automobila.

Moraću opet da usisavam auto ili samo šoferšajbnu prebrišem magičnom krpom kao što često radim u poslednje doba.

Istovremeno, posle dugog perioda u meni kao da se nanovo javila nada u svet i sa tim u vezi vera u njegov i moj preporod.

Kad izbismo na glavni put oivičen novim još neupoznatim zgradama, gle čuda, moj polet poče naglo da jenjava i ja shvatih da je možda bio

samozavaravanje ili bolje rečeno tek čežnja koja, na njenu sreću, ne poseduje iskustvo.

Posle dugo nisam mogao da zaspim. Mislio sam o tome kako se oseća čovek u zreloj dobi kome je dozvoljeno da se kreće samo u krugu od trideset kilometara.

- Šta ti je – reče žena posle mog upornog, dugog vrpoljenja. – Što se zatrpavaš neobjašnjivim stvarima? Živi svoj život.