RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (3)

 

MALE PRIČE (3)

RatkoDANGUBIĆ

1.

Kafa kao kompromis

Ujutru je kafa imala ukus kompromisa. Ona je merila vreme po zvuku lifta, on po porukama koje nisu stizale. U stanu od trideset kvadrata ljubav je bila kao grejanje na minimumu — dovoljno da ne umru, ali nikad dovoljno da se skinu slojevi. Rekao je: „Danas ćemo biti iskreni.“ Ona je klimnula glavom, ali je isključila ton na telefonu.

Do podneva su već vežbali iskrenost kao stranu naviku. On je priznao da je jednom „slučajno“ otvorio njen mejl, ona da već mesecima čuva plan B u drugom gradu. Ćutali su posle toga kao posle nesreće u kojoj niko ne zove pomoć. U zgradi preko puta neko je vežbao violinu, kao da uči kako se prašta.

Uveče je stigao paket bez pošiljaoca. U njemu dve iste šolje sa natpisom: ZA POČETAK. Nisu ih kupili. Na dnu kutije bila je fotografija njihovog stana snimljena iz ugla koji ne postoji. Na poleđini je pisalo: „Nastavak zavisi od odluke koju još niste doneli.“

2.

Jogurt iz sutrašnjeg dana

Supermarket je radio do devet, kao i njihova nada. Ona je birala jabuke kao da bira rečenice koje neće izazvati svađu. On je čitao etikete mleka, tražeći sigurnost u procentima masti. Ljubav se merila popustima: uzmi dva, treći je besplatan.

Na kasi je stajala žena koja ih je gledala kao da ih već poznaje iz budućnosti. „Imate li karticu vernosti?“ pitala je. Oni su se pogledali — nisu bili sigurni da li su verni čak ni ovom trenutku.

Kod kuće su rasporedili namirnice kao vojnike. U frižideru su pronašli jogurt koji nisu kupili. Na njemu je bio datum sutrašnjeg dana. On je hteo da ga baci, ona da ga otvori. U tom trenutku jogurt je sam „pukao“, kao da je nešto unutra čekalo oslobađanje.

Unutra je bila cedulja: Ako ovo čitate, već ste živeli jedan život koji niste izabrali. Tada su se prvi put posvađali oko toga da li su već jednom živeli zajedno, samo su to zaboravili.

3.

Dugme koje ne postoji

U liftu je pisalo: „Maksimalno 8 osoba“, ali su uvek bila samo njih dvoje i ono treće, nevidljivo. On je držao dugme za prizemlje kao da time drži ceo svet pod kontrolom. Lift je stao između spratova bez zvuka alarma. Ogledalo je pokazivalo njih, ali ne i njihove pokrete. Na trenutak, u odrazu, ona je videla sebe kako izlazi iz lifta — i već je bila napolju.

„Ako ostanemo ovde, ništa ne moramo da odlučimo“, rekao je.

„Ali neko odlučuje umesto nas“, odgovorila je.

Na panelu dugmadi pojavilo se dugme koje nije postojalo: POVRATAK. Nisu ga dodirnuli, ali lift je krenuo unazad sam od sebe, spuštajući ih u sprat koji nije postojao u zgradi.

Kada su izašli, u hodniku je visila njihova zajednička fotografija — snimljena za godišnjicu koju nikada nisu proslavili.

4.

Biljka koja nije fikus

U njihovom stanu biljke su bolje uspevale od razgovora. Zalivali su fikus pažljivije nego jedno drugo. Ljubav je bila rutina bez romantike, ali sa preciznošću: ključ, čaše, tišina.

Jednog dana biljka je procvetala crvenim cvetom koji nisu sadili. „To nije fikus“, rekla je ona. „Oduvek je bio nešto drugo“, odgovorio je on, kao da zna više nego što sme.

Te noći biljka je izgubila lišće, a na stolu se pojavila zemlja razasuta kao mapa. U sredini je bio mali ključ.

Kada su ga upotrebili na fioci koju nikada nisu otvarali, unutra su našli dokument o zakupu stana — na imena koja nisu bila njihova, ali sa njihovim potpisima. Datum potpisivanja bio je sutra.

Shvatili su da možda nisu stanari, nego privremeni sadržaj prostora koji još uvek odlučuje ko će u njemu živeti.

5.

Poruka sa sopstvenog broja

Grad je noću ličio na oglas koji se ne zatvara. Ona je radila u smenama koje su brisale dane. On je spavao u fragmentima. Slali su poruke: „Jesi li stigao?“ „Da li si još tu?“ Uvek ista pitanja, kao da proveravaju postojanje.

Jedne noći poruka je stigla sa njenog broja: Ne dolazi kući večeras. Kuća će biti zauzeta.

Otišao je ipak. U stanu je zatekao sebe kako sedi za stolom, jede supu i čita novine koje još nisu objavljene. Druga verzija njega podigla je pogled i rekla: „Kasniš.“ Telefon je zazvonio. Ona je pisala: Ko je kod kuće s tobom?

Knačno su shvatili da ljubav možda nije između dvoje ljudi, nego između verzija koje se nikada ne poklope u istom vremenu.

6.

Nestabilan nalaz

U bolnici je sve bilo belo, osim straha koji je imao boju rđe. Ona je čekala rezultate. On je gledao u telefon koji nije zvonio. Doktor je rekao: „Nalaz je nestabilan.“ Kao da je rezultat odbio da se izjasni.

U hodniku je sedela žena koja je ličila na nju, ali starija deset godina. „Došla sam da vidim kako si prošla“, rekla je mirno.

„Ko ste vi?“ pitala je.

„Ti, ako ostaneš ovde dovoljno dugo“, odgovorila je žena.

Rezultati su se menjali dok ih je lekar držao — papir je postajao prazan, pa ponovo ispisan drugim vrednostima. On je shvatio da dijagnoza ne opisuje nju, nego verziju njihovog zajedničkog života.

7.

Balkon bez pogleda

Na kraju dana grad je ličio na ugašeni ekran. Seli su na balkon bez pogleda. On je pričao o odlasku, ona je ćutala. U tišini je stiglo pismo bez marke. Unutra je pisalo: Ovo je poslednji put da nešto birate u istom vremenu.

Pogledali su se i prvi put su znali tačno šta to znači. Nisu ustali. U daljini je svetlo u drugoj zgradi trepnulo kao signal. Balkon je delovao kao čekaonica između dve verzije sveta. On je rekao: „Ako odemo, šta ostaje?“

Ona je odgovorila: „Ostaje ono što nismo izabrali.“ I u tom trenutku grad je nakratko nestao, kao da je neko izbrisao pozadinu njihovog postojanja, ostavljajući samo njih dvoje i odluku koja još nije stigla da se dogodi.