MILAN TODOROV: LJUBAV JE IZ RAJA IZAŠLA

 

MilanTodorov

LJUBAV JE IZ RAJA IZAŠLA

Imaginacija je neprestano premeštanje i preplitanje doživljenog.

Ubeđen sam da su novi događaji mogući samo zahvaljujući sećanju na stare događaje.

Tako je bilo i ovog dana, tačnije večeri.

Vraćao sam se iz grada. Kiša je tu sasvim prestala, ali je žestoko padala kad sam izašao iz njega i bazao vijugavim putem između tvrđave i Dunava.

Između istorije i nečeg novog što voda uvek nosi.

Kada sam stigao kući prvo što sam uradio bilo je da se istuširam i obučem novu plavi pidžamu.

Nova, koju sam kupio tamo gde i staru, pre najmanje pet ili šest godina, bila je iste tamnoplave boje ali materijal je bio tanji i nekako providljiv tako da se svaki čovek, pomislio sam kad sam je prvi put obukao, mora osećati pomalo nesigurno.

Pitao sam prodavačicu u toj maloj, donekle zaguščjivoj, radnji u Zmaj Jovinoj ulici u centru zašto je pidžama tako tanka a ona mi je odgovorila da sada prave takve, jer su zime blaže.

-Osim toga – rekla mi je sa malim ustručavanjem – te pidžame ljudi kupuju obično pred odlazak u bolnicu.

Moram da priznam da me je to obeshrabrilo i zamalo da odustanem od kupovine. Ali prodavačica, starija žena, očito iskuno intuitivna kazala mi je još da su te pidžame u stvari bolje od onih debelih flanelskih na koje sam navikao, jer ne propuštaju hladnoću a propuštaju znoj.

-Kakav znoj -pitao sam očekujući ono najgore, znoj mrtvaca.

-Letnji,obični – rekla je dok mi je pakovala kupljenu robu.

Posle oblačenja u novu pidžamu, ne očekujući nikakve posetioce, seo sam u svoju omiljenu lažnu česterfild fotelju i uključio televizor.

Na nacionalnom kanalu emitovali su dozlaboga jednoličan kviz sa voditeljkom koja se drala na svaki tačan odgovor kao da je sestra u tradicionalnim crnogorskim svatovima, te sam brzo daljinskim prebacio na neke bezazlene kanale na kojima su emitovali trećerazredne limunade koje sam, na sopstveno iznenađenje, počeo sve više da volim.

Posle sto puta viđenih filmova o Agati Kristi i britanskim dubokoumnim zločinima u koje nisam nimalo sumnjao, odlučio sam da se malo zaustavim na Filmbox extra kanalu na kome je upravo išao sladunjavi film sličan onome koji se kod nas emituje na glavnoj televiziji i zove Greh moje majke.

Ovde se pak radilo o grehu mlade devojke, odnosno ne baš o grehu, nego o njenom zapisivanju pogleda na svet u intimni dnevnik

Filmska priča, bila je razlabavljena, što mi je, to veče iz neobjašnjivog razloga prijalo.

Glavni dasa, mladi čovek, lepotan po holivudskom modelu, mada malo na iranski moderan način, onako sa potkresanom crnom bradicom do grkljana stigao je sa njom u njen stan i krenuo da je grli i ljubi, ali se ona odmakla i zamolila ga da je sačeka za minut. Pritom mu je rukom pokazala na tamni noćno stočić koji se nalazio sa strane i rekla da prelista neki novi žurnal dok se ona ne vrati.

Tu se sada pojavljuju reči koje ona ne izgovara, što mi izaziva kratak srećan uzdah jer je iako amaterski rediteljski trik, ipak pošteniji pristup dešavanju nego izgovorene reči na našim televizijskim dnevnik-filmovanoj verziji stvarnosti.

U sledećoj sceni, očekivano, ona odlazi u spavaću sobu, na brzinu svlači haljinu i iz neuredne ženske fioke – što me takođe uveseljava -uzima najmanje gaćice računajući da će to biti sasvim prikladno, čak stimulišuće uzbudljivo za nastavak večeri koja je nagoveštavala vruć ljubavni odnos.

Za to vreme, glavni junak, crni pastuv, koji je po svemu sudeći, a ne mogu da se zakunem jer sam stigao tek pred kraj filma, imao ranije ljubavni odnos i sa devojčinom mamom – na onom stočiću kao slučajno nalazi dnevnik u kome je devojka u kojima devojka koju je nameravao da obljubi govori da ga mrzi zato što spava sa njenm majkom, te da je glup i pokvaren.

To mi se svidelo. Nisam očekivao takav zaplet koji je prevazilazio očekivanja kao što stvarnost često čini igrajući se sa nama.

Reditelj u krupnom narednom kadru zumira savršen tobože devojčin rukopis sa pomenutim izlivima mržnje. Bio je to loš prelaz, ali bar iskren.

Međutim, u tom trenutku nastaje rez. Momak ostavlja otvoren izdajnički dnevnik i tiho, neopaženo izlazi na ulicu velikog grada. Volim da mislim kako je reč o gradu Čikagu, u kome su moji deda i baba i otac živeli deceniju i po te je ideja o životu u tom velikom gradu uvek u meni budila nadu bez obzira na sasvim drugačiju stvarnost.

Elem, devojka tada izlazi iz kupatila i zatiče prazan stan i otvorena vrata.

Pogled joj pada na zaboravljeni dnevnik na stočiću otvoren na strani gde ona govori sve najgore o majčinom a sada zamalo njenom ljubavniku.

Napominjem da, ma koliko da sam pažljivo pratio ovu dramu srca, nisam uspevao da saznam šta se dogodilo sa njenom majkom.

Možda je pobegla od svega.

Možda se ubila zbog nesrećne ljubavi bacivši se pod voz u podzemnoj železnici a može biti i da je zadesilo nešto lepo a ne samo ćerkina nezahvalnost i pomama.

Mlada pomalo debeljuškasta i kratkonoga devojka je izbezumljena - mada se vidi da je to loša gluma - otvara prozor i naginje se na široku

čikašku ulicu u kojoj gle veje sneg i duva jak vetar. Viče što glasnije može. Doziva Marka ili Marcijusa ili Martina, svejedno, ali njega nema. Ona u magnovenju istrčava na ulicu obučena samo u gaćice, tanku prozirnu majicu i svetlo plavi džemper po koji se vratila izgubivši tako, zbog svoje potrebe da bude čedna, dragocene minute potrage za odbeglim ljubavnikom.

Na ulici, tik pred svojom zgradom, naleti na starog simatičnog alkoholičara sa flašom viskija u ruci i neurednom bradom – interesantno je da su samo stari alkoholičari simpatični – i on joj poželi sreću u lovu na momka.

Kaže joj:

- Sva sreća bila sa tobom, luda devojko!

Međutim, njenog muškarca, bivšeg majčinog ljubavnika, nema nigde.

Ona se sklupča od bola i hladnoće, a onda se, hvala holivudski tipičnom serijskom reditelju, taj željeni muškarac, elegantan, uspravan i nepokolebljiv, pojavljuje na izlazu iz obližnje knjižare,

Devojka počinje da se izvinjava. Govori da su u dnevnicima obične gluposti. Plače. Pada mu u zagrljaj. On je blago odvoji od sebe. Ona je užasnuta zbog nesporazuma. Kune se da ga iskreno voli.

Tu sledi kratka pauza.
Ulice Čikaga u krupnom planu. Svako juri za svojom srećom.

On se potom iznenada nasmeši prikazujući nam savršeno bele i zdrave zube a naredne sekunde ili minuta odgrne mantil kao voajer u parku i izvadi crvenu svežu knjigu očigledno malopre kupljenu u onoj knjižari i kaže joj:
-Vreme je za tvoj novi dnevnik i novu ljubav.

Njihova ljubavna, šarlatanska zavrzlama podsetila me je na fakultetskog profesora Danila Šobota i njegovo tumačenje jedne slike iz osamnaestog veka na kojoj su u mozaiku prikazani naš praotac Adam i pramajka Eva.

Profesor Šobot je bio tipičan gorštak: mršav, suvonjav ali uspravan i sa prilično izbledelim tragovima muškosti na koščatom licu.

Studente koji su polagali ispit iz istorije umetnosti bi pitao kako objašnjavaju tu gotičku sliku.

Neko bi rekao da su slikari pokušavali da realistički prikažu svete motive. I tu bi stao.

Profesora Šobota, koji je bio tek neki mesec pred penzijom, očigledno je zanimalo nešto više.

-Pogledajte još jednom, udubite se. Šta vidite? – pitao bi-

Na slici koju je pokazivao bili su Adam, visoki mršav muškarac sa rukama na smokvinom listu kojima je prekrivao genitalije i Eva, sasvim ogoljena, sa velikim trbuhom.

-Dakle, kolege?

Nastajao bi tajac.

Da bi im pomogao postavljao je novo pitanje.

-Zašto su prvi ljudi, odnosno Adam i Eva, po Gospodovoj naredbi izbačeni iz raja? U njemu su bili goli. Eva je imala trbuh do zuba...Šta mislite šta je razlog ljudskog pada?

Bilo je to sugestivno pitanje.

Student bi se zbunio. Šta da kaže? Pomislio bi na zabranjeni seks.

-Evin trbuh – pokušavao je da pomogne profesor.

Da li ste ga zapazili?

Jeste, naravno. Na to vam je prvo pao pogled. Pa šta mislite o njemu?

Neko bi rekao, obično studentkinje da je to stvar mode, odnosno nepostojanja mode u to prvo vreme.

Vispremniji i bolje pripremljeni student bi ponekad rekao da je Eva očito zatrudnela i da je Bog, shvativši da će doneti dete koje neće biti večno nego će nositi vreme u sebi, starenje pa i smrt, - otvorio kapije raja da ona i Adam izađu zauvek iz njega.

Profesor Šobot bi sve njih samo pogledao sažaljivo i puštao da prođu.

-Daću vam šesticu – rekao bi. – Ne radi se tu o modi, o grehu, o suprotnostima između ljudskog i božanskog, nego prosto o tome da čovekova i ženina ljubav ne može zauvek da ostane u raju. Zašto? Verujte da ne znam ni ja. Možda je tačno ono:Per aspera ad astra – završio je svoje viđenje slike.

Od tada je prošlo mnogo godina.

Šta je to proživeo profesor Šobot da bi se, iskusan i mudar, priklonio tom površnom i šaljivo gorkom tumačenju, pitao bih se ponekad sećajući se te anegdote. Ali, nisam nalazio odgovor i poverovao sam da je baš to dobro. Svako ima pravo na sopstveno, kakvo god bilo, viđenje intimnog sveta. Sve drugo bilo bi obično licemerje.

Još sam dreždao ispred televizora.

Pri samom kraju filma koji sam skoro odgledao dve starice su se krstile gledajući devojku i bivšeg momka njene majke kako se na ulici, beskrajno dugo, strasno ljube.