MILAN TODOROV: OCELJUBLJE

Milan Todorov

OCELJUBLJE

Da li je crna mačka dobar ili loš znak, nisam siguran da znam. Moje iskustvo sa mačkama nije veliko. Uvek sam više voleo pse, ne obazirući se na boju njihove dlake. Ipak i pas mog detinjstva, prvi pas koga sam voleo, bio je crn, pa je postao važan u mom sećanju na detinjstvo, bio je običan čobanski čuvar.

Što se crnih mačaka tiče, nisam se priklanjao srednjevekovnom verovanju da su u njima nečiste sile, veštice, demoni noći te da često donose nesreću. Mačke , mislio sam, su samo male nevine životinje a naše predrasude o njima bi trebalo da ostanu u poslednjem režnju malog mozga. Neprimetna polumisao.

Međutim, ova mala, očito mlada crna maca koju smo ja i žena ugledali među kafanskim stolovima na otvorenom dok smo ispijali po čašu hladnog vina bila je neverovatno zanimljiva. Imala je zelene oči koje su fosforno svetlucale na njenom krhkom, lomnom crnom telu. I još nešto, što bih nazvao flegamtičnošću koja meni sve vreme uglavnom nedostaje.

- Šta misliš, da je ukrademo i ponesemo kući – pitao sam ženu.

-A nesreće koja će nam doneti – upita me polušaljivo.

-U starom Egiptu mačke su bile poštovane kao boginje – rekoh pomirljivo sećajući se da sam baš tog jutra u nekom magazinu pročitao da čak i samo pozitivno razmišljanje o životu - ljudima pomaže da bolje žive.

-Ali mi ne živimo u Egiptu – reče žena i dodade – Uostalom, zaista ne znam. Uradi kako hoćeš.

Život je uvek kocka, pomislih. I poneo sam je u auto.

Skromno i ponizno koračajući između punih kariranih stolova.

Zaboravih da kažem da nam se maca dok smo sedeli u toj maloj kafani stalno vrtela oko nogu i zapanjujuće samouvereno trljala svoju glavu o naša stopala. Konobarica je to primetila i u prolazi nam tihu, kao da je u pitanju kakva tajanstvena pojava, preporučila da je maca sterilisasna i da je svakako ponesemo kući.

-Nosite je kući – rekla je. – Pazite samo da gazda ne vidi.

Tako smo i uradili.

Ne znam da li je gazda video ili je to bio mali trik male konobarice ne bi li se rešili desetak ostavljenih bezdomnika, što pasa što mačaka na platou kafane koje su morali, svakako, da i da hrane i da poje.

Kako bilo da bilo, mačkica je sijala u kolima na putu do kuće. Smestila se vrlo prisno na zadnjem sedištu i zadremala.

Moram na ovom mestu da kažem kako je moj odnos prema domaćim životinjama, kako smo ih nekada nazivali a sada im tepamo kućni ljubimci – određen jednom epizodom iz ranog detinjstva.

Živeli smo na selu u čemernom severnom Banatu i imali psa. Pas je bio, pamtim, crn poput ove mačke u kolima i moj otac koji nije nikada otvoreno pokazivao svoju ljubav prema meni i sestri, a ostao mi je u sećanju kako naslonjen na ogradu baštice pred kućom - osvrćući se kao da bi neko mogao da naiđe i uhvati ga u neprimerenom poslu – mazi, hitrim kratkim pokretima, kudravog pulina pre nego što ga je otac na lancu odveo u mahalu.

Ta slika kratkog, gotovo stidljivog pokazivanja očeve nežnosti je poslednja koju pamtim u nizu slika iz banatskog sela zvanog na mađarskom Lavlje selo, ko zna zašto.

Možda zbog škrte zemlje koja je rađala manje nego bačka ili sremska ili baranjska. Možda je to uticalo na mentalitet tamošnjih ljudi. A bili su skloni usamljeničkoj patnji. I još se sećam potonjeg događaja prilikom sahrane moje tetke koja je jedina, kao kakav apostol kraj kovčega u kome su zatočene svete kosti svih naših prošlih života. U pogrebnoj povorci ugledao sam sasušenog mršavog starca uspravnog držanja sa dugačkom žutom svećom u rukama. Kada je povorka prolazila pored njegove kuće izašao je na trenutak iz nje da bi se potom brzo vratio sa jednom crvenom jabukom u ruci.

Tu jabuku je, videh, dok smo se približavali budućem večnom tetkinom prebivalištu, prekrstivši se hitro, poljubio i ostavio na grobu svoje davno upokojene supruge.

Dan pre konačne seobe u grad tata je odlučio da ostavi psa u ciganskoj mali koja se nalazila na jedinom bregu, u stvari maloj uzvišici sa nekoliko koliba i gomilom smeća u pozadini.

-Mora tako – rekao nam je kad nas je po povratku sa Brega video uplakane. – Moramo biti hrabri. Šta nam drugo ostaje? Šta?!

Ni danas nemam odgovor na to pitanje.

Kad sam dovezao auto pred kuću, otvorio sam vrata i crna mačka je spremno iskočila iz automobila. Stajala je čvrsto na asfaltu sa upitnim pogledom, ali verujućim da će sve biti dobro.

Pitao sam se ko je i zašto odbacio takvo nevino stvorenje i ostavio ga da se snalazi na poludivljoj kafanici na obali. Da li je kao i moj tvrdi otac mislio da tako mora da se uradi, jer „šta nam drugo preostaje “?

Zatvorio sam vrata i posmatrao je. Nisam smeo da je dotaknem a kamoli uzmem u ruke.

Bio sam skoro paralisan

Oklevao sam.

Crna mala mačka me je mirno posmatrala svojim zelenim očima.

Stajala je uspravno, sunce je još bilo visoko i ja sam odjednom, možda ne baš odjednom, shvatio da je suština svega da se produži, da se ide dalje, ma kamo, ma kako, samo da se ide dalje, dalje i od svog oca.

Unosim mačku u kuću. Žena je radosna, a i maca dobro prihvata nov prostor, šunja se uz zidove i u prvom pokušaju uspela je da odvali malo noćno svetlo na gazištu unutrašnjeg stepeništa.

-Mačke to uvek rade – rekla je žena videći moj prekorni pogled.

Ona je imala iskustvo sa mačkama. Imala je svog omiljenog crnog mačora koga je zvala Vinćenco i tvrdila da je Vinćenco volšebno nestao kad sam se ja pojavio u njenom životu.

Ova naša nova se vrlo brzo popišala na tepih koji je nedavno kupljen.

Mobilni telefon se oglašava pilećim pijukom.

Prijatelj Crnogorac se ljuti na moju šalu o naciji bez dedova.

Šaljem mu izvinjavajuću poruku:

-Zafrkavao sam se.

I tada se setim da se moj otac jednom strašno naljutio kad sam iz biblioteke doneo roman sa naslovom „Tata ti si lud“. Rekao sam mu da se samo zezam. On se još više narogušio. Nije podnosio reč zezam, smatrao je da je uvredljiva.

Naslućujući njegovu narav u poslednjim, a ne znajući zaista da su poslednje godine njegovog života, ispravio sam se i kazao da sam želeo samo da se malo zafrkavam i on je to mirno prihvatio.

Crna mačkica je nastavila da bude u centru našeg novog kućnog dešavanja pretvarajući mnoge sitne delove enterijera u otpad.

-Da je vratim na čardu – pitao sam ženu.

-Bićeš isti otac – rekla je znajući za onu staru priču o odlasku iz Banata i ja osetih da je u pravi, da samo ponavljam obrazac oca, sudbinsku vezanost kojoj ne znam ni svrhu ni cilj.

Biti opšti čovek, slobodan od nežnosti pamćenja?

Šta će biti sutra sa kajanjem?

Koliko opravdanja imam na raspolaganju?

Šta mislite šta se potom dogodilo?

Otac, mačka i pas klize mojim snom. Ponekad u snu čujem tiho trenje, grebanje noktima i parfem elektriciteta koji nastaje trljanjem dlake o metalne delove nameštaja. U snu ne znam ko je od njih troje, otac, mačka ili pas, ostavljen. Sve mi je još neistrošeno u bolno slatkom oceljublju.