MILAN TODOROV: UZALUDNI TRUD NALAZAČA DUŠA

 

Milan Todorov
UZALUDNI TRUD NALAZAČA DUŠA

Povremeno Facebook mi izbaci
staru zaboravljenu fotografiju,
uspomenu na neki događaj
koji mi se u vreme nastanka slike
činio važnim.
Kada ih danas pregledam
uočavam ljude pored mene
koji su bili živahniji i
u svemu ispred mene,
sigurni, nasmejani i uvereni
u moć koju su odista imali
a sada ih nema među živima tako da
nema mogućnosti da se ponovo
fotografišemo na dodeli velikih nagrada
ili na kraju važnog posla
kao svedočanstvo nepobitno
svakom oku dostupno
da smo na dobrom putu
da se nismo predali
niti poklekli pred teškoćama
naprotiv: uspeli smo
u svom naumu
što dokumentujemo kamerama
na svojim telefonima
slikama koje ne lažu.
Ali, uvek se pritom pitam
kako verovati fotografijama?
Indijanci su smatrali da im
fotograf dok ih snima uzima dušu.
Nisam daleko od tog mišljenja.
Moja duša i duša pokojnih prijatelja
na fotografijama uspomena
su izgubljene duše.
Dešava se.
Ljudi su preopterećeni slikama dana
pa im ponekad,
dok sedaju u automobile
ili pakuju zembilje na pijaci,
ispadne novčanik u kome je
najveća vrednost slika duše
deteta, muža, žene, roditelja.
Posle se preko iste mreže moli
pošteni nalazač duša
da se javi i obećava mu se
lepa nagrada.
Ali niko se ne javlja.
Možda ih je svako
poneo sa sobom a da ne zna

niti će ikada to znati.