MILAN TODOROV: ČAMCI NA KIŠI

 

Ribar koji je na Kubi iznajmljivao

Hemingveju čamac da lovi marline

rekao mu je da

ukoliko bude loše

vreme i pada kiša

neće naplaćivati najam barke

a on, Hem, moći će da piše

u sobi koliko mu volja.

Jednog takvog lošeg dana

Hemingvej se ubio.

Loše je vreme opet.

Pada kiša.

Sedim u fotelji

sa knjigama iza men

i mislim kako obična kiša 

magično podstiče iskustva smrti

otvara kapiju nove istorije

i kako je dovoljna

samo jedna njena kap

oštra i prava kao oštrica

sa užasnom snagom ranjivosti

pa da čovek sklizne

iz čamca na kiši

dok čeka jutro

da grane sunce

i poliže bradavice

devicama.

MILAN TODOROV: MELANHOLIJA

 

Ponekad se setim svog

teškog rada

u vinogradu

i kako sam jednom

dok sam se zanimao

za nebeske

pomoćnike u nevolji -

pitao lokalnog sveštenika

da mi protumači biblijsku sagu

o vinogradu

gazdi i slugi.

On mi je sve potanko

objašnjavao.
Shvatio sam da je reč

o alegoriji

ali nisam to najbolje razumeo.

I sada ponekad

na promenu vremena

ophrvan nejasnim bolom

u kolenu desne noge

koju mi je pregazio mali

traktor

(sećam se kapljica krvi

pomešane sa jutarnjom rosom)

sreća da zemlja beše

vlažna tog proleća

(beša mart i vreme ida)

te mi je nije polomio -

često mi uši džara pitanje

zašto više niko ne

dopisuje gospođu Bibliju

zar nema materijala

za valjanje u perju i katranu

zar su ljudi postali bolji

zar carevi ne žive

kao u Starom zavetu

sedam stotina godina

sa kim uopšte živimo

i kako živimo

zar nije oko za oko

pendrek za zub

zar je sve bilo

da opet bude...

samo

bez Boga jedinog?

MILAN TODOROV: TAČKA

 

Jednom davno putovao sam

na sajam tehnike u Milano

ili Minhen

nije ni važno

bio sam u društvu

sa čovekom mojih godina

koji je bio tehnolog

i radio za policiju.

Kad smo se vraćali

otkrio mi je tajnu

rekavši je da je sva

ta nova digitalna tehnika

lepa i bogznakako korisna

ali da je dovoljna samo

jedna klica na krompiru

u proleće

klica veličine tačke

u nekakvom pismu na primer

pa da njen otrov koji je

najjači otrov na svetu

ubije desetak ljudi.

Prošlo je od tada

mnogo vremena

ali i sada kad hoću

da stavim tačku

kao znak kraja

u rukopisu

ruka mi nakratko

zadrhti.

MILAN TODOROV: MARTOVSKA IZLOŽBA

 

Večeras odem u Klub književnika

po plakat štampan povodom

Svetskog dana poezije.

U klubu gužva.

Upravo je otvorena neka grupna

izložba slika i sad se piju pića

i nabadaju ćevapčići.

Ugodna ćeretajuća atmiosfera.

Uzeh sok od narandže

na inistiranje blede nepoznate

devojke domaćice

i povukaoh se u ugao

kad tamo ugledah poznato lice.

Bio je na svakoj mojoj

književnoj večeri.

Sedeo je u prozoru i mirno

trošio čašicu po čašicu

neke žestine.

Odjednom sam shvatio.

Podsetio me je na lika

koji ide od daće do daće.

Jede, pije i hvali pokojnike.

Mahnuo mi je srdačno rukom.

Pokušao je da projektuje

svoju nesrećnu dušu

gladnog pesnika

u snopu sjajne svetlosti

trenutka.

Bio je sjajan u svojoj nesreći.

Podigao sam ruku i hteo nešto

da mu kažem

ali glas nije izlazio iz mene.

Inače, atmosfera je bila prijatna

žene doterane

sa bujnim poprsjima

u balskim haljinama

sa mirisom naftalina

slike i skulpture behu sasvim solidne

ipak izašao sam sa osećanjem

da smo se svi preselili s ulice

u rane čitulje.

MILAN TODOROV: POZORIŠNA PRIČA

 

-Zategni bokove, izvi kolena, rukama dodirni lestve!- tako je mladoj balerini na probi nove predstave, tada još bez naslova, govorila, šta govorila, urlala koreografkinja Lenuška Ljubimova.

Priču o tome čuo sam, kako to ponekad vole da na početku naznače stari pripovedači, davno. Ispričao mi je, sada pokojni reditelj čije ime iz razumljivih razloga ne pominjem, premda mi je rekao da mogu to da učinim sasvim slobodno, kao i da mogu da priču interpretiram prema sopstvenoj volji i, ako smatram da je nužno, prema sopstvenoj mašti, te to sada činim služeći se sećanjem i podbadanjem sećanja svim dopustivim i inim sredstvima.

Elem, kaže on, Lenušku sam upoznao zahvaljujući nekim mladim glumcima sa kojima sam se povremeno družio dok sam radio u gradskom Domu kulture kao urednik scenskih programa. Bila je na kraju baletske karijere, ali to ne znači da je bila stara. Naprotiv, bila je i telom i duhom vrlo, vrlo mlađahna. Tada je bila u fazi razvoda sa svojim drugim mužem. O razlozima razvoda niko ništa noje znao. Lenuška je imala ruske, modre oči i, što nije karakteristično za balerine, prilično bujne grudi. Malo je reći da su svi muškarci u društvu bacali udicu na nju. Ja sam bio stariji od nje petnaest godina i bila je, prema tome, van mog dometa.

Ne znam šta se u međuvremenu desilo sa njom. Kada sam je posle nekoliko sezona sreo u pozorišnom klubu bila je jednako uzbudljiva, ako ne i uzbudljivija, malo omršavela, glave obrijane sa jedne strane a marinsko plave kose sa druge strane glave. Ličila je na zulu ratnika sa propagandnih fotografija iz prošlog veka. Primetio sam da muškarci sada još više zaziru od nje.

-Znam kako delujem na muškarce! – rekla mi je kad sam joj to pomenuo.

-Kako? – pitao sam radoznao da iz ženskih usta čujem odgovor na večnu dilemu muških šta raditi sa strahom od lepe žene.

-Gledaju me kao da sam iz svemira. Ali prostranstvo oko mene nije kosmos, zar ne?

Ćaskali smo izvesno vreme. Ona je pila viski, bez ustručavanja iako je bilo zrelo prepodne.

Pitala me je šta sada radim. Čula je za nekakvu predstavu i ponudila se da pomogne, ako postoji u njoj za osobu kao što je ona prostora, sada je upotrebila za prostor rusku reč необъятность.

Pozvao sam je da učestvuje u stvaranju pomenute predstave iz prostog razloga što je posle baletske karijere, u kojoj je bila veoma uspešna, počela da radi kao koreografkinja. U tom poslu je bila još uspešnija.

Pitala me je kakva predstava je u pitanju.

Objasnio sam joj da je reč o kakofoniji glasova, muških i ženskih, koji haotično ali ipak sa sistemom u tom haosu pričaju svoje ljubavne storije i obično melodramske, često i tragične krajeve tih ljubavnih odnosa.
-Fino. - rekla je sarkastično i nasmejala se tako da su joj pune grudi igrale pod belim grlom. – Volim melodramske tragedije. Ali, šta ću ti ja?

-Ti si mi potrebna – rekoh - da igrom mlade lepe devojke u pozadini, ljubavnim životima aktera daš fizičku radost, energiju mogućnosti, nadu probuđenu telesnošću.

Još sam dodao:

-Nema smrti u ljubavi, bez velike radosti na početku. Razumeš?

-Pomalo - rekla je. -Ali, moraš da znaš, ja više ne igram. Što sam odigrala, odigrala sam!

-Da li imaš neku devojku za tu ulogu?

-Moram da razmislim. Ali, odmah da ti kažem da će to teže ići.

-Zašto?- pitao sam a znao da se ponovo razvodi.

-Raspadam se.

-Dobro, rekoh, svi se na ovaj ili onaj način raspadamo.

Pozvao sam kelnericu i naručio dva Čivasa.

Klimula je glavom. Obrazi su joj, primetih, pomalo odebljali, ali je vrat bio graciozan kao i telo. Imala je sada oko četrdeset godina, što je za balerine vreme penzionisanja, ali je njeno telo, iako punije i oblije, bilo telo devojke od dvadeset godina.

-Sve bi mi bilo lako da nije malog – uzdahnula je. - Deci najteže pada rastanak. Ali, ko zna – reče posle malog oklevanja, sa osmehom – možda je to dobro za njega. Da se navikne da ne postoji stalna ljubav. Čak ni u odnosu na roditelje. Čak ni tada!

-Koliko sin ima godina? – pitao sam.

-Tri, odnosno četiri - rekla je pomalo rasejano.

-Kakav je mališa?

-Divan, ali nekako previše miran. Na oca. Upoznaćeš ga - rekla je zagonetno i spustila mi ruku ispod stola, a zatim je, uz piće i tihu klupsku muziku povlačila nagore da bi me, da izvineš, uhvatila za testise i zavrnula ih ne baš nežno.

-Boli? - pitala me je.

-Boli.

-Vidiš, a vi mislite, da žene koje nemaju to što vi imate dole, nikada ništa ne boli.

Pustila je posle toga ruku.

-Imam devojku! – iznenada je rekla kao da se tek sada setila. - Mislim da će pristati. Mala je dobra plesačica, samo…

-Samo? – upitah radoznalo.

-Njen vizuelni stil je više teatralan, a ne seksi, a to se ovde traži zar ne.

Razmišljao sam malo o tome što mi je rekla. Nisam shvatao šta pod tim misli.

-Mala je vrlo mlada i teži perfekcionizmu. To je u redu. Međutim, nema ličnu harizmu. I suviše se kalemi…

-Kalemi?! – bio sam iznenađen tom vrstom poređenja.

-Da, baš kalemi na drvo ispred sebe. Ne odvaja se. Nije svoja. Ali, videćemo.

-Dobro. – rekoh umiren -Dovedi je sutra u deset.

-Odmah da znaš, mala ima momka.

-To me ne zanima.

-Šta te zanima?
-Predstava.

-Dobro, vidimo se.

Pre nego što je ustala pomilovala mi je dlanom, brzo, nevidljivo, međunožje.

Biće teško sa ovom zvečarkom, rekoh sebi. Lenuška mi se i dalje sviđala telesno, ali njeno ludilo ni najmanje. Bio sam dugo sam. U mom krevetu, iako ljudi pogrešno misle da reditelji samo povaljuju glumice, nije bilo još uvek nijedne žene. Možda sam zbog toga želeo da napravim tu predstavu koja će gledati svet muškaraca i žena u suprotnim, često suprotstavljenim očima. Ženski svet u očima muškaraca, a muški u očima lepšeg pola.

Đavolski težak posao.

Sutradan tačno u deset u probnoj sali okupila se ekipa glumaca i glumica. Njih ravno deset. Lenuška je kasnila.

Zamolio sam ekipu da malo sačekamo.

Najzad se pojavila zajapurena u društvu lepe crnokose devojke koju nam je predstavila kao svoju učenicu Tatjanu.

Kad se Tatjana skinula u crni jednodelni dres bila je prava zanosna vila.

Proba glasova i igre tela je počela. Lenuška se nagnula prema meni i šapnula mi:

-Šta kažeš, kakva je mala? Možda uspemo.

Klimuo sam glavom.

-Vidimo se večeras kod mene? – šapnula mi je i pomenula zgradu u blizini i mansardu sa njenim stanom.

-Da, ali… - pokušao sam da se izvučem.

-Sama sam. Najzad sama! Dođi u osam pa ćemo na miru razgovarati o svemu. Još ne znam ko sam u ovome, a ni mala nema prave instrukcije.

Ignorisao sam njen poziv.

Nastavili smo probe.

Mlada balerina je delovala nekako kao izvan cele te stvari. Ne kažem da se nije trudila, ali izostajao je univerzum ljubavi i univerzum patnje zbog nje.

Pitao sam se zašto.

Lenuška je bila pomalo osorna. Ipak u radu sa malom, kako je zvala, pokazivala je svoje stare sjajne baletske izvedbe i, naravno, telo koje je sada bilo zrelo ali još poželjnije, bar prema mojim srednjedobnim tajnim merilima.

-Smejte se - vikao sam im dok su plesale. -Smejte se.

I Lenuška se smejala, ali mala nije.

-Šta se dešava, pitao sam koreografkinju opet u klubu, uz viski.

Pogledala me je duboko.

-Ništa. Da bi neko imao nadu potrebno je da predvidi kako će se završiti taj njegov, odnosno njen san.

Zatim me je, iznenada, mučki ponovo uhvatila za mošnice.

-Izbegavaš me? – pitala je unoseći mi se drsko u lice.

-Ne - rekoh. - Kako sinčić?

- A on te brine! Ne sekiraj se. Čuva ga moja majka, dok se ja ne vratiim. Dođi sutra u osam - ponovila je. - Ne brini za malog. Biću sama.
-Doći ću - odgovorio sam.

I sutradan sam otišao. Kupio sam najveću Milku za njenog malog sina i dve buteljke crnog vina, kao i kotur ementalera.

Dočekala me je u providnoj kućnoj haljini.

-Gde je mali? – upitah želeći polusvesno da ga kupim čokoladom.

-U kupatilu – mirno mi je saopštiala.

-Kupa se sam? – upitah iznenađeno.

-Ma ne! Voli da se igra u kadi, bez vode naravno.

Odneo sam mu plavu Milku.

Mali je puzao po kadi. Stojao sam pored i pokušavao da uhvatim njegov pogled, ali uzalud. Stojao sam još malo, pa se okrenuo. Mali me nije ni pogledao.

Kad sam izašao iz kupatila Lenuška je bila potpuno gola sa već načetom bueljkom hvarskog Plavca.

Povukla me je vešto na tepih.

-A mali? upitah.
-Ne brini, ne može sve i da hoće iz kade.

I tako smo počeli.

Svako drugo, treće veče. Vino, sir, tepih i klinac u kadi.

Probe su odmicale.

Glumački deo je išao vrlo dobro, ali mlada balerina je delovalo umrtvljeno.

Uostalom, kao i nas dvoje.

Delovalo je kao da smo se zasitili jedno drugog. Ostali smo u prijateljskim odnosima tokom svih proba, ali više nisam odlazio kod nje.

-Šta joj je?- pitao bih ponekad Lenušku, gledajući bezizražajnu Tatjanu na podu.

-Ne znam, ali saznaću.

Posle nedelju dana mlada balerina više nije dolazila na probe.
-Gde je? - pitao sam Lenušku.
-Imala je kiretažu.
-Kako, zašto?

-Momak je ostavio kad je zatrudnela. Znaš - rekla je - kao i u tvojoj predstavi sve velike ljubavi su … Nije dovršila misao.

Odlučio sam da te njene reči sa eho efektom pustim na kraju premijerne predstave.

Bсе великие любви...

Bсе великие любви...

Publika je dugo aplaudirala.

Lenušku Ljubimovu više nisam viđao. - završio je i ja sam pomislio da to ne može biti istina, kao ni cela ta njegova ispovest ali da je vredelo zabeležiti je makar kao anegdotski poriv tako čest u umetničkim krugovima.

* (uvodna priča iz rukopisne zbirke „Ruski čamac“, 2025.)

MILAN TODOROV: NEVIDLJIVE GRANICE

 

Svake bogovetne večeri

viđam tog starca u gradu

ide uspravno kao voštana sveća

ne gleda nikog

ali ono što me najviše živcira

jeste njegova bela košulja

svako veče nova bela košulja

zakopčana do grla

bez kravate

na crno odelo

na kaput

na bilo šta.

Nekad su seljaci

oblačili bele košulje

oprane na potoku

izribane belim kamenom

ženske ruke

i odlazili u rat

da u tim košuljama

belim kao sneg

na koju će se prosuti

krv

umru.

A ovaj šeta.

Pa šta?

Poginuće na semaforu

ili ako padne balkon.

Svi nestaju u nekakvim

sve običnijim ratovima

zato kažem sebi

izaberi svoj

ne mora bela košulja

radi za sebe

dok traješ

dok pokušavaš da produžiš

trajanje.

Sve je to komplikovano.

Lažemo se.

Šminkernice i filteri

dušo moja

rade sve vreme

ali najvažnije je

povući crtu

kreonom

ispod ili iznad

jer obrve su gnezda

ptica selica.

MILAN TODOROV: STVARI ZA NOĆ

 

Svojevremeno, dok sam bežeći od grada, ne voleći ga, osećajući da mi je tihi neprijatelj i da su sve žene i devojke u njemu hor ptica pevačica koje služe da čoveka zavode, dugo i strpljivo, a onda kada u tome uspeju – ostave ga i sladostrasno uživaju u njegovom, muškom poniženju – upoznao sam čoveka koji je živeo na obali Dunava, pecao ribu, imao durbin i svakodnevno beležio brojeve barži, gazove brodova i boje i simbole zastava pod kojima plove.

Redovno je pratio vesti na malom tranzistoru i svaku svetsku krizu, takođe, beležio u veliki crni rokovnik.

U početku nisam se usuđivao da komentarišem njegov hobi, kako sam to nazivao.

To je mnogo, mnogo više od hobija, rekao mi je docnije. Čovek može a bira kuda će se kretati i kako. Da li između ideala ili muške želje. 

Nisam ga najbolje razumeo.

Osim brodova i ratova upisivao je vreme, veličinu, boju i oblik čamaca koji su plovili pored njegove trošne kućice.

No, nije se time zadovoljavao. Unosio je u svoj rokovnik i broj članova posade, zatim njihov pol, kao i, po njegovoj proceni, sentimentalne i ljubavne veze između muških i ženskih osoba na tim plovilima.

Bio je mršav, ispijen od alkohola, koji je prestao da pije, kako je svima pričao i zbog koga se preselio u sojenicu na obali ostavivši ženi i dvema ćerkama trosobni stan na glavnom novosadskom bulevaru.

Počeo sam da provodim sve više vremena uz njega, bez ikakvog cilja. Prijalo mi je da posle svega budem potpuno ražalovan kako kažu vojnici. Sedeo sam, danima ispred njegove kolibe, na ukradenoj parkovskoj klupi („Dok sam pio“)i sa debelim tamnim sunčanim naočarima posmatrao proticanje vode i onoga što voda nosi.

Da li ti nedostaju prijatelji, pitao sam ga.

Moji prijatelji su u gradu.

Znam, ali da li misliš na njih?

Želim da i oni imaju srećnu starost.

Šta pod tim podrazumevaš?

Pogleda me je sumnjičavo.

Pad imperije mladosti.

Nisam znao šta da mu kažem, jer sam i ja mrzeo sve brže dolazeću starost. Ali, on je bio u strahovitoj prednosti, jer on je pisao, beležio dan sbog života i tuđe dane a ja nisam činio ništa čekajući da Bog kaže nešto za mene umesto mene.

Koliba, u stvari preuređena raspala kamp prikolica za dvoje nije bila regostrovana. Zemlja na kojoj se nalazila je bila plavna i pripadala je svakome i nikome, zvanično bila je međunarodna teritorija pošto je Dunav kao međunarodna reka bio sasvim nestalan.

Dinav je kao dečački miško piško, rekao mi je, upravo tim rečima. Čas je bezrazložno velik, čas mali.

Sedeli smo danima na impovizovanoij terasi. Ništa se nije događalo, a onda je u sumrak jednog kasno jesenjeg dana do nas doveslalo troje. Bili su u kanuu, svi goli, dva muškarca ranih srednjih godina i žena crne kose, golih grudi.

Šta, kako, otkud, nismo znali.

Pitali su na sa dozvolu da prespavaju pored nas.

Naravno, rekao je moj prijatelj, nekadašnji urednik sportskih vesti na televiziji Novi Sad.

Nećemo vam smetati, pitao je riđokosi, koji je i dalje bio potpuno obnažen.

Jok, rekao je bivši novinar. Samo žena, ta žena…

Šta je sa njom?

Čija je ona žena, ako smem da pitam.

Kako čija, uznemirio se riđi dok je proćelavi saputnik pomagao pomenutoj ženi da iznese stvari za noć iz haotične utrobe crnog kanua.

Pomislih kako je najveće pitanje današnjice ipak jednostavno pitanje ko je čiji.

To je teško pitanje, naročito kad mrak brzo pada na reku.

Odakle ste?

Ne razimem.
Odakle ste pošli, insistirao je domaćin.

Iz Nemačke. Idemo do Crnog mora a onda vozom natrag.

Zašto?

Ne razumem.

Zašto natrag?

Nemac se zblaznuo.

Vraćamo se svojim ženama i svojoj deci.

Gola žena pored njih raspremala je dušeke na naduvavanje.

Sutradan, kad su otplovili, upitah svog prijatelja slučajnog domaćina da li ih je upisao u svoj rokovnik.

I u moje mlađe doba je bilo ovako, reče. Žena ti pripadne kad se najmanje nadaš.

Shvatio sam, iako ništa nisam razumeo. Samo je rana reka ravnodušno tekla i dalje i dalje.

MILAN TODOROV: KRILA

 

Prolazeći asfaltnom trakom

između dva dela groblja

sretoh grobare.

Vraćali su se sa neke sahrane.

Na njihovim kolicima

behu sad još samo glinom

umrljani ašovi i lopate.

Išli su krivudavo i lagano

kao neko ko je čestito

obavio svoj posao.

Sunce je već bilo visoko.

Pili su Red bull iz limenki

plavih poput oblaka

te pomislih kako je

samo još malo

sasvim malo potrebno

da im izrastu krila.

MILAN TODOROV: GVINET PALTROU S LJUBAVLJU

 

Svako, kad tad, postane polovan.

Kad mi se to desilo, nisam to odmah shvatio. Postepeno sam spoznavao da je dotadašnji, u svakom slučaju netaknuti način mog mladog života ostao iza mene.
Menjao sam poslove.
Jedno vreme radio sam u marketingu privatne, tada vrlo popularne KB televizije. Studiji iz kojih se emitovao program nalazili su se u Beogradu a marketinški deo u centru Novog Sada. Vlasnik televizije je bio sumnjivi biznismen sa Kosova i Metohije. Uprkos obećanjima nikoga od nas nije primio u stalni radni odnos. Radili smo na osnovu nekakvog traljavog ugovora, a zarada nam je zavisila od učinka i gazda bi nam isplaćivao mali procenat od sklopljenog posla, pa i taj novac je išao preko njegove banke AS ili Bas, ne sećam se više, tako da nas je i tu zakidao.

Bilo je vreme posle sankcija koje su nam uveli oni koji su nas posle bombardovali. Oskudacija je, zezali smo se u marketingu, gora od okupacije.

Nosili smo crnna odela po letnjoj omorini, bele košulje, svetle kravate i imali zift vranu kosu. Bili smo, što se kaže, upicanjeni do daske.

Kancelarije su nam bile mali boksovi od stakla u kojima se sunce pralamalo na najrazličitje načine.

Ponekad, obično pri kraju popodneva, pri svršetku radnog vremena kad bih se pogledao u tim staklima bio sam siguran da to nisam ja.

Bio je to neko ko se za mene borio u areni sa mršavim izgladnelim lavovima i gubio glavu na parčiće.

Ali, sve sam to zabaoravio.

Od svega mi je u najsnažnijem sećanju ostala Gvinet Paltrou.

Televizija je otkupila neku seriju sa njom u glavnoj ulozi i rečeno nam je da klijentima preporučujemo da se reklamiraju pre, posle i za vreme te limunade sa Gvinet Paltrou, pošto su pretpostavljali da će to bit hit na Balkanu.

I bilo je.

Ja, naravno, nisam pogledao nijednu epizodu.

Bio sam alergičan na ekran. Mrzelo me je da se i u slobodnom vremenu, koga je bilo sve manje tovarim onim što me podseća na mrski posao.

Nuditi nekome nešto, naročito ako on to ne želi, svakako je surov zanat.

Sedeli smo u svojim boksovima i svako malo okretali telefone raznih malih preduzeća ili trgovaca i nudili im sjajnu, lepu, nadasve nenadmašnu Gvinet Paltrou.

Većina se oglušila. Mnogi su me zavlačili i molili da se javim sledeće nedelje. Kad bih se javio iduće nedelje ili su bili na službenom putu ili su već potrošili sredstva namenjena za propagandu. Malom broju sam uspeo da prodam američko savršenstvo od ženstvenosti i lukavosti po imenu Gvinet Paltrou.

Gvinet Paltrou, pitali bi me takvi.

Da, Gvinet Paltrou zvana Kejt.

Da li je to prava Gvinet?

Nego šta. Prava, kao što smo vi i ja pravi.

Vremenom sam pročitao mnoštvo novinskih članaka o toj plavuši sa zagonetnim očima i širokim, senzualnim osmehom.

U tio vreme imala je oko trideset godina.

Bile su ti njene najbolje godine.

To sam i govorio klijentima.

Zamislite plavušu u tridesetim.

I neki od njih, ne kažem svi, ali neki su je zamišljali.

Kako, u kojim situacijama, kao odevenu ili obnaženu...zaista ne znam

Osetio sam da su Gvinet i njena sezonska bižanska lepota za mene, ako taj trenutak iskoristim, poput ćupa slučajno pronađenog a punog novčića.

Gvinet je rođena u Los Anđelosu, govorio sam kao da sam iz El Eja i ja.

Nisam znao skoro ništa o L.A. ali je na sve pominjanje tog imena delovalo vrlo snažno i uvedljivo.

Ona je dobitnica Oskara za ulogu u filmu Zaljubljeni Šekspir.

Nije ni čudo, svi su bili sve više zaljubljeni u nju.

Gvinet je bila zamena za biti ili ne biti, tada.

Dobila je, osim Oskara i Zlatni globus.

Vaša reklama će biti plasirana na najboljem mestu.

Kada bi uplatili novac slao bi im poruku:

„Nosim vam pozdrave od Gvinet“.

Poruka je sadržavala lažni sadržaj. I oni su to vrlo dobro znali. Ali, posle svega što smo proživeli, ta mala bezazlena laž, delovala je kao podstcajna šala.

Gvinet, ah lepa i uzbudljiva Gvinet.

Nikada te neću imati, mislio sam i sam.

Serija je imala prilčan broj nastavaka.

Gvinet je daleko nadvisivala domaće ribe.
Jedna, beše razvedena, sa malim detetom, kuvala nam je kafe i motala se oko nas; a beše vrlo lepa, dugog vrata, tananih oblina, pomalo agresivna na perfidan ženski način i pored svega pokušavala je da liči na Gvinet.

Moram da priznam da mi je zapala za oko. A izgleda i ja njoj.

Tada sam bio u emocionalnoj krizi. Nije bilo baš daj šta daš, ali nova, naša Gvinet je bila diskretno uporna. Pretpostavljam da je i ona uredno pratila seriju. U jednoj epizodi, kako mi je prepričavala, Gvinet umalo da bude silovana. Srećom, bila je toliko mila…

Nisam mogao to da slušam.

Da, rekoh, mila je i dobro se prodaje.

Kako to govoriš? Ko se prodaje?

Malo je nedostajalo da se posvađamo na krv i nož.

Međutim, Gvinet je sve slabije pridavala naše reklamne minute.

Uzalud sam je opisivao kao ženu hrabre amričke lepote.

Noću bih smišljao najlepše epitete za nju.

Da li ste videli sa koliko gracioznosti i istovremeno erotike je sastrugala blatom umrljane bele patike u poslednjoj epizodi?

Vrata njene spavaće sobe su slučajno ostala otvorena… Pogledajte. Tu su i vaši minuti. Sve ćemo to u prekidu. Sve će se videti.

I tako je to išlo, dok je išlo.

Vlasnik televizije je bio sve nezadovoljniji. Posle izvesnog vremena poslao je svog sinovca, inače direktora Marketinga, da nas nauči pameti.

Sinovac je nogom otvorio vrata. Iza njega je bio kratko ošišan nabildovan momak.

Sinovac je rekao da nam neće isplatiti ni cent, baš tako se izrazio u američkoj valuti, za Gvinet.

Sve ste upropastili, derao se na nas.

Takvu lepotu niste znali da iskoristite. Takva lepota se sreće jednom u životu.

Njegov telohranitelj je već očijukao sa našom, indigovanom Gvinet, da bi je ubrzo izveo.

Sinovac nam je držao lekciju sve do večeri.
Telohranitelj se najzad pojavio, crven u licu a naša Gvinet je popravljala ionako kratku suknjicu.

Zatim nas je sve poslužila kafom i izvinila se što mora da ide jer je kod kuće čeka sinčić od pet godina, bez nadzora.

Gvinet, kako si me samo izneverila, mislo sam.

Međutim, kada je sve to prošlo, kada je televizija ugašena, banka koja je trebalo da nam plati cvonjke prestala sa radom, pomislio sam da sam i ja činio nešto što se jasno kosilo sa moralom. Glorifikovao sam neku ženu o kojoj nisam znao ništa. Širio sam njen, možda sasvim, nepostojeći oreol - našim malim svetom. Šta ako je sve to, ona, njeni filmovi, taj glamur samo propagandni trik. I ja sam sudelovao u toj obmani.

Bio sam kriv, ali nisam bio kriv.

Život je, shvatio sam, plima i oseka i odgovor koji ćemo dobiti od njega zavisi od Meseca i njegove čarolije na nebu.