paradoks

  Ribar koji je na Kubi iznajmljivao Hemingveju čamac da lovi marline rekao mu je da ukoliko bude loše vreme i pada kiša neće naplaćivati najam barke a on, Hem, moći će da piše u sobi koliko mu volja. Jednog takvog lošeg dana Hemingvej se ubio. Loše je vreme opet. Pada kiša. Sedim u fotelji sa knjigama iza men i mislim  kako obična kiša  magično  podstiče iskustva smrti otvara kapiju nove istorije i kako je dovoljna samo jedna njena kap oštra i prava kao oštrica sa užasnom snagom ranjivosti pa da čovek sklizne iz čamca na kiši dok čeka jutro da grane sunce i poliže bradavice devicama.

  Ponekad se setim svog teškog rada u vinogradu i kako sam jednom dok sam se zanimao za nebeske pomoćnike u nevolji - pitao lokalnog sveštenika da mi protumači biblijsku sagu o vinogradu gazdi i slugi. On mi je sve potanko objašnjavao. Shvatio sam da je reč o alegoriji ali nisam to najbolje razumeo. I sada ponekad na promenu vremena ophrvan nejasnim bolom u kolenu desne noge koju mi je pregazio mali traktor (sećam se kapljica krvi pomešane sa jutarnjom rosom) sreća da zemlja beše vlažna tog proleća (beša mart i vreme ida) te mi je nije polomio - često mi uši džara pitanje zašto više niko ne dopisuje gospođu Bibliju zar nema materijala za valjanje u perju i katranu zar su ljudi postali bolji zar carevi ne žive kao u Starom zavetu sedam stotina godina sa kim uopšte živimo i kako živimo zar nije oko za oko pendrek za zub zar je sve bilo da opet bude... samo bez Boga jedinog?

  Jednom davno putovao sam na sajam tehnike u Milano ili Minhen nije ni važno bio sam u društvu sa čovekom mojih godina koji je bio tehnolog i radio za policiju. Kad smo se vraćali otkrio mi je tajnu rekavši je da je sva ta nova digitalna tehnika lepa i bogznakako korisna ali da je dovoljna samo jedna klica na krompiru u proleće klica veličine tačke u nekakvom pismu na primer pa da njen otrov koji je najjači otrov na svetu ubije desetak ljudi. Prošlo je od tada mnogo vremena ali i sada kad hoću da stavim tačku kao znak kraja u rukopisu ruka mi nakratko zadrhti.

  Večeras odem u Klub književnika po plakat štampan povodom Svetskog dana poezije. U klubu gužva. Upravo je otvorena neka grupna izložba slika i sad se piju pića i nabadaju ćevapčići. Ugodna ćeretajuća atmiosfera. Uzeh sok od narandže na inistiranje blede nepoznate devojke domaćice i povukaoh se u ugao kad tamo ugledah poznato lice. Bio je na svakoj mojoj književnoj večeri. Sedeo je u prozoru i mirno trošio čašicu po čašicu neke žestine. Odjednom sam shvatio. Podsetio me je na lika koji ide od daće do daće. Jede, pije i hvali pokojnike. Mahnuo mi je srdačno rukom. Pokušao je da projektuje svoju nesrećnu dušu gladnog pesnika u snopu sjajne svetlosti trenutka. Bio je sjajan u svojoj nesreći. Podigao sam ruku i hteo nešto da mu kažem ali glas nije izlazio iz mene. Inače, atmosfera je bila prijatna žene doterane sa bujnim poprsjima u balskim haljinama sa mirisom naftalina slike i skulpture behu sasvim solidne ipak izašao sam sa osećanjem da ...

  -Zategni bokove, izvi kolena, rukama dodirni lestve!- tako je mladoj balerini na probi nove predstave, tada još bez naslova, govorila, šta govorila, urlala koreografkinja Lenuška Ljubimova. Priču o tome čuo sam, kako to ponekad vole da na početku naznače stari pripovedači, davno. Ispričao mi je, sada pokojni reditelj čije ime iz razumljivih razloga ne pominjem, premda mi je rekao da mogu to da učinim sasvim slobodno, kao i da mogu da priču interpretiram prema sopstvenoj volji i, ako smatram da je nužno, prema sopstvenoj mašti, te to sada činim služeći se sećanjem i podbadanjem sećanja svim dopustivim i inim sredstvima. Elem, kaže on, Lenušku sam upoznao zahvaljujući nekim mladim glumcima sa kojima sam se povremeno družio dok sam radio u gradskom Domu kulture kao urednik scenskih programa. Bila je na kraju baletske karijere, ali to ne znači da je bila stara. Naprotiv, bila je i telom i duhom vrlo, vrlo mlađahna. Tada je bila u fazi razvoda sa svojim drugim mužem. O razlozima raz...

  Svake bogovetne večeri viđam tog starca u gradu ide uspravno kao voštana sveća ne gleda nikog ali ono što me najviše živcira jeste njegova bela košulja svako veče nova bela košulja zakopčana do grla bez kravate na crno odelo na kaput na bilo šta. Nekad su seljaci oblačili bele košulje oprane na potoku izribane belim kamenom ženske ruke i odlazili u rat da u tim košuljama belim kao sneg na koju će se prosuti krv umru. A ovaj šeta. Pa šta? Poginuće na semaforu ili ako padne balkon. Svi nestaju u nekakvim sve običnijim ratovima zato kažem sebi izaberi svoj ne mora bela košulja radi za sebe dok traješ dok pokušavaš da produžiš trajanje. Sve je to komplikovano. Lažemo se. Šminkernice i filteri dušo moja rade sve vreme ali najvažnije je povući crtu kreonom ispod ili iznad jer obrve su gnezda ptica selica.

  Svojevremeno, dok sam bežeći od grada, ne voleći ga, osećajući da mi je tihi neprijatelj i da su sve žene i devojke u njemu hor ptica pevačica koje služe da čoveka zavode, dugo i strpljivo, a onda kada u tome uspeju – ostave ga i sladostrasno uživaju u njegovom, muškom poniženju – upoznao sam čoveka koji je živeo na obali Dunava, pecao ribu, imao durbin i svakodnevno beležio brojeve barži, gazove brodova i boje i simbole zastava pod kojima plove. Redovno je pratio vesti na malom tranzistoru i svaku svetsku krizu, takođe, beležio u veliki crni rokovnik. U početku nisam se usuđivao da komentarišem njegov hobi, kako sam to nazivao. To je mnogo, mnogo više od hobija, rekao mi je docnije. Čovek može a bira kuda će se kretati i kako. Da li između ideala ili muške želje.  Nisam ga najbolje razumeo. Osim brodova i ratova upisivao je vreme, veličinu, boju i oblik čamaca koji su plovili pored njegove trošne kućice. No, nije se time zadovoljavao. Unosio je u svoj rokovnik i broj č...

  Prolazeći asfaltnom trakom između dva dela groblja sretoh grobare. Vraćali su se sa neke sahrane. Na njihovim kolicima behu sad još samo glinom umrljani ašovi i lopate. Išli su krivudavo i lagano kao neko ko je čestito obavio svoj posao. Sunce je već bilo visoko. Pili su Red bull iz limenki plavih poput oblaka te pomislih kako je samo još malo sasvim malo potrebno da im izrastu krila.

  Svako, kad tad, postane polovan. Kad mi se to desilo, nisam to odmah shvatio. Postepeno sam spoznavao da je dotadašnji, u svakom slučaju netaknuti način mog mladog života ostao iza mene. Menjao sam poslove. Jedno vreme radio sam u marketin g u privatne, tada vrlo popularne KB televizije. Studiji iz kojih s e emitovao program nalazili su se u Beogradu a marketinšk i deo u centru Novog Sada. Vlasnik televizije je bio sumnjivi biznismen sa Kosova i Metohije. Uprkos obećanjima nikoga od nas nije primio u stalni radni odnos. Radili smo na osnovu nekakvog traljavog ugovora, a zarada nam je zavisila od učinka i gazda bi nam isplaćivao mali procenat od sklopljenog posla, pa i taj novac je išao preko njegove banke AS ili Bas, ne sećam se više , tako da nas je i tu zakidao. Bilo je vreme posle sankcija koje su nam uveli oni koji su nas posle bombardovali. Oskudacija je, zezali smo se u marketingu, gora od okupacije. Nosili smo crnna odela po letnjoj omorini, bele košulje, svet...