Spavali smo u maloj borovoj šumi pod jeftinim izviđačkim šatorima. Vetar je često duvao sa mora i sa planine iznad šume.
Neka lokalna žena nam je kuvala kod svoje kuće i donosila tačno u podne obroke u svom starom automobilu marke Ford sa produženim zadnjim delom u kome se kad bi otvorila vrata pušio lonac providne čorbe ili blanširane šargarepe.
Njen muž je bio mrzovoljan. Teško se kretao uz pomoć štaka. Izlazio bi iz kola da joj pomogne u skupljanju sudova rasejanih po pesku i jasno stavljao do znanja da nas mrzi.
Povremeno sa njima bi, sklupčana u zanjem delu, držeći rukama poklopac na džinovskom loncu u naš logor dolazila i njihova riđokosa ćerka. Mogla je da ima petnest ili šesnaest godina sudeći po izgledu lica, ali njeno razdvojeno i razvijeno poprsje je govorilo drugačije.
Fric najstariji među nama je rekao da ga mala ne zanima. Bacio je oko na mamu.
Pričao nam je kako je njegov deda, koji je inače živeo 95 godina, uvek birao starije žene. Ženio se četiri puta. I četiri puta je ostajao udovac.
Starije
ženske su bacale oko na njega. Nije morao mnogo da se trudi.
Pustite
tu riđu klinku. Ona još ništa ne zna, govorio nam je uveče pored
logorske vatre.
Pušili smo, pili svoja prva vina koja su nas brzo hvatala.
Borova šuma u kojoj smo logorovali bila je na ivici uskog moreuza. Do sledeće obale, tačnije do ostrva na suprotnoj strani bilo je oko dva kilometra.
Odlučili smo da organizujemo takmičenje u brzom plivanju do ostrva.
Nismo odredili dan kada će to da bude.
Fric je rekao da će on odlučiti o tome. Sve zavisi od vetrova i morskih struja koje su u moreuzu jake.
Hrana koju nam je ona žena donosila bila je očajna. Često nam je pohovala mesne nareske iz konzerve i uz to servirala bljutavi grašak.
Nama to ipak nije smetalo. Bili smo gladni. Toliko gladni da bismo pojeli bilo šta.
I bili smo gladni života odraslih, ženskih tela, strasti, opasnosti, bezumlja u ljubavnim odnosima.
Kuvaričina ćerka je malo govorila. Gledala nas je ispod oka. Nismo znali šta misli.
Otac je sve vreme bio nabusit i krivio je svoju veštu i okretnu ženicu svaki čas za nešto drugo. Ali, znao je da ona donosi novac.
Kad je čuo za plan da preplivamo kanal zavrteo je glavom i rekao:
„Nemojte to da radite nipošto. Toliki jači i iskusniji od vas su se udavili u tom kanalu. Opasan je. Ima mnogo podzemnih stena i izbočina. Osim toga ovih dana je tramontana. Ni ja ga ne bih preplivavao“.
Fric se samo nasmejao.
Mi smo verovali Fricu.
Pogledao sam njegovu ženu. Imala je mirno lice koje iščekuje.
I ona je gledala u Frica.
Ocu porodice to nije promaklo.
Njihova ćerka je stajala po strani, oborene glave.
Kao da je znala šta će se desiti. Stajala je na suncu u beloj haljini do kolena ispod koje se jasno uočavalo da nema ništa osim svoje kože.
Fric je bio lep, plav i imao boksersku facu. Bio je razvijeniji od svih nas. Pridržavao je domaćici lonac koji je ona vadila iz prtljažnika dok je njen muž sedeo zavaljen na prednjem desnom sedištu naizgled potpuno nezainteresovan.
Fric
je ženi nešto šaputao na uho.
Ćerka se malo sklonila u
stranu.
Ne
znam šta je žena rekla. Verovatno nije ništa rekla. Ili je kazala
ono što žene u takvim prilikama govore, mada je pitanje, da li
zaista misle tako:
„Ne mogu to da uradim“.
„Možeš“, rekao je Fric. „Može i tvoja mala“.
Žena
se trgla.
„Ne mešaj nju u ovo.“
„U koje?“
„U ovo.“
„U ovo između mene i tebe?“
Nisam čuo dalji tok razgovora.
Mesni narezak i grašak su bili odvratni.
Dok joj se majka približavala nama, a otac ostajao po strani, ćerka se sve vreme udaljavala.
Otac je prešao na vozačevo sedište i dodao gas neobično snažno tako da nas je dim iz auspuha maltene ogaravio.
Sutra plivamo, rekao je Fric. Ko ne sme, neka se javi.
Niko se nije javio.
„Nemoj da neko večeras šilji onu stvar, jer nećete imati snagu. Čuvajte se“, poručio nam je.
Legli smo po dvoje u šatoru.
Jedino je Fric spavao sam u najvećem šatoru.
Uz šumu se prostirala asfaltna staza obasjana škrtim i bledim neonskim svetlom. Povremeno bi tim putem prošao bez zaustavljanja poneki automobil.
Nisam mogao da zaspim. Mislio sam na preplivavanje kanala i upozorenje da čuvamo mušku snagu. Međutim, ja nikad nisam bio dobar plivač.
Odlučio sam da odustanem.
Negde oko dva sata iza ponoći čuo sam auto koji se zaustavio na traci iza naših šatora. Bio je to poznati zvuk Forda.
Svetla su se odmah ugasila.
Mislio sam i dalje o preplivavanju. Vukla me je opasnost trke. Bio sam mlad. Svi smo bili mladi. I sve nas je opčinjavalo sudaranje sa opasnostima koje je trebalo da prevaziđemo da bismo sazreli.
Noć je bila bez mesečine i nudila je sigurnost za sve što se u njoj dešava.
Sa tim saznanjem sam najzad zaspao.
Ujutro prvo pogledah na asfalt. Forda nije bilo. Možda je sve bio san.
Ipak
osećao sam nekakav gorki ukus u ustima. Verovatno se tako osećaju
sve kukavice, pomislih.
Fric, začudo nije pominjao trku.
„Čuvamo se do daljnjeg“, rekao nam je.
Smenjivali su se dani i noći i bleda svetla na asfaltu i ponoćni zvuk zaustavljanja Forda u neposrednoj blizini.
Nešto se ipak promenilo. Umesto majke sada nam je ručak donosila riđokosa ćerka.
Fric nas je upozoravao da ni u snu ne mislimo da nešto možemo da postignemo kod nje.
Poslednjeg dana letovanja Fric je odlučio da organizuje trku do ostrva.
„Ko odustane, peder“, rekao je.
Ja sam odustao.
Otišao sam u šator, navukao zastor, legao na leđa i mislio o riđokosoj.
Da li će se ušunjati u šator, poput njene majke u koja je u Fricov ulazila skoro svake noći?
Imao sam fantazije o mogućoj vezi Frica i njene majke.
Ujutro smo na Fricov znak, zaplivali. More je bilo nemirno i teško a talasi kolosalni.
Ja sam hteo da odustanem na pola puta a onda sam ipak nastavio, jer je razdaljina do jednog do drugog kopna bila ista. To je tek pola bitke sa Fricom, mislio sam. Komadić hladnog leta.
Ništa mi nije vredelo.
Fric je stigao prvi ali za dlaku. Bila je to mrtva trka između njega i nekog žgoljavog lokalnog mladića.
Ne znam kako se zvao taj drugoplasirani. Bili su skoro ravnopravni. Videlo se da Fric nije imao onu snagu kojom se hvalisao.
Vratili smo se nekim čamcem na vesla.
Riđokosa je na plaži Frica poljubila u usta i uručila mu venac od suvog lovora.
Zatim je čestitala drugoplasiranom i svima nama i svakog poljubila.
Njena majka je stajala na čistoj ivici puta pored otvorenih vrata Forda i smeškala se. Otac je sedeo za volanom, crven u licu i ljutito trubio.
Vikao je ženi da uđe u auto.
Ona mu je dvratila da neće da seda u auto jer je pijan.
A ti, ti si kurva. Moja žena je kurva, urlao je tako da smo ga svi čuli. Crvenokosa je zaplakala.
Mi smo im mahali i vikali da ćemo ponovo doći na to mesto. Više ih nikada nismo videli.
Bar
sam ja tako mislio, a onda je jednog dana, posle nekoliko godina
zazvonio telefon i javila se Zagorka. Tako se zvala riđokosa. Došla
je da ovde studira. Stanovaće kod tetke. Mama je ostala sama. Tata
je umro. Na kraju brzometne govorancije pitala me je
„Da li me
se sećaš?“
„Ne“, rekao sam.
„Šta je sa Fricom?“
„Oženio se, smirio.“
Bez reči je spustila slušalicu.
Ni danas ne znam zašto sam tako postupio. Bio sam još vrlo mlad i stoga veoma otvoren, ali i veoma ranjiv. Lagao sam da je se ne sećam samo da bih sebi dao na značaju. Sledeći put, mislio sam, možda će biti drugačije. Ali, kako to već život namešta, sledećeg slučaja nije bilo.
Od tog poslednjeg, jedinog poziva svaka njena reč imala je minuciozno razrađeno značenje u mojoj svesti.
Zašto me se setila?
Možda je računala na mene u onom letu?
Šta sam propustio, ako je tako?
Zašto sam mislio da se njena majka uvlačila u Fricov šator svake noći?
Šta ako je to bila ona?
Šta ukoliko ipak nije?
Zar nije njen otac majku nazivao kurvom?
Ali, zašto bi se interesovala za tajnog mladog ljubavnika svoje majke? I takve stvari. Mučili su me slasni detalji onog leta.
„Mala
je luda“, rekao mi je Fric kad sam mu ispričao ko me je nazvao i
upitao:
„Da li je pitala za mene?“
„Pitala je za tebe“, rekoh i dodadoh prilično neuverljivo – „Pitala je za sve nas.“
„I šta si joj odgovorio?“
„Rekao sam joj da smo se raspali.“
„I još?“
„Da si se smirio i oženio.“
Izraz njegovog lica samo je dodao težinu mojim sumnjama. Fric, sada labava imitacija lepog Frica, pljunuo je sočno na asfalt ispred svojih nogu i udaljio se brzo bez pozdrava.
Kretao se klimavo, cik cak, kao neko ko nije siguran kuda se i zbog čega uputio.
Gde je nestalo ono leto?
Gde more?
Zaista.
Нема коментара:
Постави коментар