Čovek uvek misli da je na nekom drugom mestu, na mestu na kome nije ili pak na onom na kome nema nikoga, na pustom mestu, ne mora to da bude ostrvo - lepše i bolje nego na mestu na kome se trenutno nalazi.
Može biti da zbog toga već godinama odlazim na reku, tačnije na obalu iza male ribarske čarde. Šumski prosek do vode, oštro urezan između skoro stoletnih vrba, sada polomljenih usred prošlogodinje oluje, za mene predstavčja rajsku oazu tišine i spokoja.
Međutim, jednog jutra na tom mestu koje sam zvao mojim, naravno sasvim neopravdano, uz samu obalu, kraj betonskog nasipa pojavio se grubo oklesan krst. Na krstači je crnom farbom upisano ime Jon i broj 2022.
Parkirao sam auto nedaleko odatle. To radim svakog bogovetnog proleća. Ponesem stolicu na rasklapanje, odvrnem neku klasiku iz radio aparata u kolima, pijem kafu iz termosa i pustim ovce u mojoj glavi da pasu travu.
Naravno, na tom mestu pored reke i nema neke ozbiljnije trave. Sve je pesak i pokoji kržljavi žbun jasena. Ali, meni to ne smeta. Želim samo da budem svoj. Opterećuje me svet. Opterećuju me ljudi. Opterećuju me žene. Opterećuju me psi. Opterećuju me parkovi sa išaranim klupama. Opterećuje me sve. Zbog toga volim to mesto na obali.
Ali sada mi je u vidokrugu bi samo taj grubi drveni krst.
Očekivao sam lep dan, a sada je sve pokvareno, pomislio sam u jedu.
To samo znači, kako je rekao Andrić, da se čovek ne sme preterano vezati za očekivanja. Ali ko bi očekivao tako nešto, tim pre što je tog jutra sve bilo uobičajeno.
Mala ptica, šarena senica koja uvek, ama baš uvek, doleti na najvišu granu plavog bresta uobičajeno je proizvela svoj mali koncert koji me prijatno uznemiri a zatim je odletela ko zna gde.
To sa tim malim letećim anđelima uvek je neverovatno. One ne pevaju svoju pesmu nama. To sam nedavno pročitao u nekom časopisu posvećenom ornitologiji. One pevaju svojim ljubavnicima ilil jubavnicama. Ali, njihov pev se i tada menja. On zavisi od njihovih seoba i iskustava koje pritom stiču. Lete kroz razne predele, sreću nove ljude i pevaju njima a ne nama.
Zanimljivo, pomislih ali to ništa ne objašnjava. Zašto ta mala ptica peva kad me ugleda? Zašto odleti kad pokušam da joj se približim? Da li je mala ptica ili je mali svet?
Sada me je, međutim, mučilo pitanje otkud krst na obali? Krst za nekog ko se zvao Jon, nešto kao prorok Jona iz biblijske priče o neuspelom pokušaju da se svet popravi.
Ovaj Jon, rumunski brodar, prema priči koju sam čuo, pokušao je upravo to. Malim čamcem doveslao je sa ubogog šlepa do čarde na obali. Seo. Pio sam. Usamljeni pijanci su, kao što je poznato, skloni tragedijama.Tog dana je, kažu prisutnu, zvao ženu mobilnim telefonom. Žena se zvala Luminita, a on je zvao Lumina, možda imenom svetlosti. Međutim, svaki put mu je suvi operaterkin glas saopštavao da je tražena osoba (Luminita) nedostupna.
Vratila se kod svojih, verovatno je sumnjao. Dugo je plovio. I mnogo pio pritom.
I sada je pio. Pio je pivo u koje bi mu konobarica malo - malo dolivala čašicu rakije od lažnih kajsija.
Retki ljubavni parovi su dovršavali svoje pečene smuđeve, ispijali poslednje čaše vina pred fajront.
Za jednim stolom nasuprot njegovom sedela je sa krupnim starijim muškarcem mlada plavuša duge kose čije je pramenove često premeštala s jednog ramena na drugo zabacujući glavu unazad. Tako rade zaljubljene žene, ne sve, ali neke svakako.
Pijani Jon je verovatno pomislio da je to neki znak koji mu nepoznata večernja lepotica daje. Prišao je njihovom stolu i rekao im, na mucavom pijanom jeziku stranca, mešajući srpski i vlaški, da to što radi ta žena nije dobro. Ona ne sme da vara čoveka sa kojim sedi za stolom i sa kojim će posle otići u krevet.
Krupni ćelavi muškarac ga je pogledao kao čovek koji drži ruku na obaraču.
Gubi se, rekao mu je. Gubi se da te ne odalamim po pijanoj pički!.
I tu je priči koju prepričavam onako kako sam je čuo, svršetak. Svet se, pomislio sam sa gorčinom, ne može promeniti.
Ustajem
i idem do čarde.
Kafa bez šećera i mala mineralna,
kažem konobarici.
Konobarica krene ka šanku pa se vrati.
Videli ste krst, upita me. Tamo na mestu gde se udavio Rumun?
Ko ga je postavio, upitah mada sam pretpostavljao. I kako se zna da se na tom mestu udavio?
Njegovi prijatelji sa broda. Našli su tragove u blatu i odvezan čamac, kaže a zatim se okreće i korak po korak, bezvoljno odlazi u veliku tamnu prostoriju sa šankom i kuhinjicom u pozadini.
Kad mi je najzad donela kafu i vodu ponovo pokreće priču o krstu i nesrećnom brodaru kao da se odavno poznajemo.
Gledam taj krst. Najradije bih ga bacila u vodu. Ali, ne bi bilo lepo, je li tako?
Ne bi, odgovaram.
Ipak smeta. Gosti ne vole takve prizore. Bolje bi bilo bez tih večnih podsećanja na tragedije.
Nisam znao šta da joj kažem.
I da ga neko baci u vodu, što će se, možda, još ove sezone dogoditi - to ništa ne bi promenilo, kažem joj.
Pogledala me je pravo u oči svojim jako našminkanim očima sa veštačkim trepavicama.
Ja ne mislim tako.
Kako vi mislite,upitah je znatiželjno.
Mislim da se svi moramo truditi da život koji je ionako karatak bude lep, bez ružnih prizora. Uostalom, možda se taj – Jona, reče pogešno – nije ni udavio. Ja verujem da nije.
Nisam znao šta da joj kažem. Bila je mlada i lepa i gajila je ideale, nesumnjivo. Trebalo je možda da joj kažem da se čuda ponekad dešavaju. Da je Jonu prigutao kit, ali ga je kasnije ispljunuo.
Umesto toga srknuh kafu.
Da li je dovoljno jaka, upita konobarica odlazeći.
Dobra je, rekoh iako je u šolji bila razvodnjena crna tekućina.
Čarda se polako punila. Pozvah konobaricu da platim.
Stajala je pored stola sa izvađenim velikim crnim novčanikom i gledala u daljinu.
Koliko?
I dalje je gledala kroz mene dok je izgovarala cifru.
Zadržite kusur, rekoh ustajući.
Išao sam polako do svog starog automobila parkiranog kraj useka u oazi vrba. Krst se, začudo, nije video.
Danima sam izbegavao da odem na to mesto.
Kad sam najzad, a beše već oktobar, prohladan ali sunčan, došao – krsta nije bilo na obali.
Da li ga je neki viši jesenji vodostaj reke odneo ili ga je neko iščupao nikad nisam saznao a na čardi je radila nova devojka. Bila je hitra, živahna ali nekako preterano mršava sa velikom dioptrijom na naočarima od lažne kornjačevine. Upitah je za utopljenog brodara i krst na obali. Ona, reče, da o tome ne zna ništa i da prvi put čuje za tako nešto. U njenom glasu osetih trag blage dosade.
Možda je tako bolje, pomislih. Možda je prethodna konobarica bila sasvim u pravu kada je tvrdila da ne mora sve na svetu da bude crno i ako nesreće već postoje, ne moraju da budu stalno u našem vidokrugu – ma koliko mi se to činilo sebičnim.
Moje mesto pod Suncem ukraj prirečne čarde ponovo me je vuklo u zagrljaj ta ko da je sve opet bilo na svom mestui, samo nisam imao odgovor na pitanje šta se dogodilo Jonu. I najzad šta se nama dogodilo u svim nepreživelim godinama našeg života.
Нема коментара:
Постави коментар