MILAN TODOROV: O NOVOJ KNJIZI RATKA DANGUBIĆA

 

Milan Todorov

PROSTOR U NAMA

(nad pesničkom knjigom Trebinjski zapis, Ratka Dangubića, Arhipelag, 2025.)

Ništa ne traje u našoj svesti bez dubokog osećanja da smo oblikovani prostorom u kome smo i iz koga potekli. Čovek dugo veruje da su presudni događaji, ljudi koje je sretao ili odluke koje je donosio. Tek kasnije postaje jasno da je i prostor imao svoju tihu, ali postojanu ulogu. On je bio prisutan u načinu na koji smo gledali kroz prozor, u putanjama kojima smo svakodnevno prolazili, u rasporedu svetlosti i senke koji je određivao naše dane.

Dok živimo u nekom prostoru, mi ga gotovo i ne primećujemo. Navika briše njegovu vidljivost. Ulica kojom svakodnevno prolazimo postaje tek prelaz između dve tačke, dvorište samo prolazno mesto, a kuća okvir koji podrazumevamo. Ali svest, i kada to ne primećujemo, sve te oblike upija i čuva. Prostor polako ulazi u naš način mišljenja, u ritam koraka, čak i u strukturu rečenica koje izgovaramo.

Sećanje zato nikada nije samo vreme koje je prošlo. Ono je uvek i prostor u kome se to vreme dogodilo. U njemu postoje zidovi koji su primali naše glasove, stepenice kojima smo se penjali ne razmišljajući o njima, kapije koje su škripale uvek istim zvukom. Kada kasnije prizovemo neku uspomenu, ona retko dolazi sama. Uz nju se pojavljuje i mesto koje ju je nosilo.

Zanimljivo je da prostor u pamćenju opstaje drugačije nego u stvarnosti. On se ne menja istim tempom kao stvarni svet. Kuće mogu biti srušene, dvorišta preuređena, čitave ulice izmenjene, ali u svesti one opstaju u obliku u kome su prvi put duboko zabeležene. Na taj način nastaje jedan drugi prostor — nevidljiv, ali trajan — prostor sećanja.

U tom prostoru vreme ima drugačiji ritam. Ono se ne meri godinama nego intenzitetom doživljaja. Jedan ugao sobe može trajati duže u pamćenju nego čitav niz kasnijih stanova. Jedan pogled na dvorište u sumrak može biti postojaniji od mnogih kasnijih putovanja. Kao da svest, kada jednom prepozna mesto koje joj pripada, odluči da ga sačuva bez obzira na promene koje dolaze.

Možda zato ljudi često osećaju neobičnu potrebu da se vrate mestima iz kojih su potekli. Ne zato da bi ponovo živeli ono što je prošlo — jer to više nije moguće — nego da bi proverili odnos između dva prostora: stvarnog i onog koji su godinama nosili u sebi. Taj susret često donosi iznenađenje. Mesto je tu, ali nije isto. U njemu nešto nedostaje, ili je nešto promenjeno na način koji ne možemo odmah objasniti.

U takvim trenucima postaje jasno da prostor koji nosimo u sebi nije verna kopija stvarnosti. On je oblikovan vremenom, iskustvom i tišinom pamćenja. Na njemu su se, tokom godina, taložile nove misli, nova razumevanja i nova značenja. Prostor je, zajedno sa nama, sazrevao.

Na kraju čovek shvati da njegovo poreklo nije samo podatak o mestu rođenja niti geografska činjenica koja se može označiti na karti. Poreklo je mnogo više unutrašnja orijentacija. Ono određuje kako prepoznajemo bliskost, šta u nekom pejzažu odmah prihvatamo, a šta nas ostavlja ravnodušnim.

Zato čovek nikada u potpunosti ne napušta prostor iz kojeg je potekao. On ga nosi u sebi, često neprimetno, kao tihu meru sveta. U svakom novom mestu koje susretne postoji trenutak poređenja, kratko unutrašnje pitanje: kako bi ovo izgledalo tamo odakle sam potekao?

Na taj način naš život postaje kretanje kroz mnoge prostore, ali i trajno vraćanje jednom. Ne nužno fizičko vraćanje, nego ono tiše i dublje — vraćanje u unutrašnji pejzaž koji nas je oblikovao. Tamo gde su se prvi put ukrstili svetlost, vreme i svest da pripadamo nekom mestu.

I možda upravo zato ništa u našoj svesti ne traje bez tog osećanja prostora. Jer bez njega sećanje bi bilo samo niz događaja, a život samo prolazak kroz vreme. Prostor je ono što tim prolascima daje oblik, težinu i trajanje. On je nevidljivi okvir u kome se formira naše iskustvo sveta i tiha osovina oko koje se okreće pamćenje.