MILAN TODOROV: BOJA SNA

Milan Todorov

BOJA SNA

Svake večeri

ukoliko šetam velikim

tržnim centrom

trgnem se kad na platnenoj

fotelji

ugledam sklupčanu

urednu plavu ženu

kako prekrivena

dugom kosom

spava

ne obazirući se na svet

koji raavnodušno prolazi

pored nje.

Kraj njenih nogu su dva

ranca

takođe uredno složena

iz jednog uvek viri

plastična flašica sa vodom.

Žena očigledno očajna

spava kao izbeglica

iz sopstvenog života.

Ali, pomislim

uvek priželjkujući

dobar ishod:

mlada je i pred njom su

bez obzira na sve što

joj se, može biti, dogodilo

još sasvim moguće lepe godine.

Večeras pak

izgleda nije promenila

zimsko u letnje vreme

na časovniku

i zatekoh je kako se tek rasprema

za okrepljujući san.

Sve je bilo isto,

plava kosa,

dva ranca,

vitko telo,

samo lice

još nepokriveno slamom kose

beše naborano

sumorno lice vrlo stare žene.

I njene oči behu isprane

kao rečni pesak.

Ne znam zašto me je taj

prizor

potresao više nego

ona viđenja od pre.

Kako je prolazila njena

mladost

jer nema sumnje da je bila

lepa?

Kako je rastao i splašnjavao

sa godinama njen zanos?

Da li su muškarci u njenom životu

bili samo način

da se oslobodi usamljenosti?

Ako je volela čoveka

koga je izgubila

zar ne može da ga voli

kao sećanje?

A šta ako ništa od toga

nije ono zbog čega se ovako

pati?

Spavaj, samo spavaj -

pomislih prolazeći pored nje.

Snovi uvek imaju dve verzije.

Izaberi onu u kojoj je film

u boji a ne crno beli

jer dobre žene

sanjaju u boji

kao da su u nekom

filmu

u kome mlada žena

radi sve zbog čega

neće žaliti kad ostane

slaba i sama.