MILAN TODOROV: NIČIJE

 


Milan Todorov



NIČIJE


Već nekoliko puta mi se

dogodilo

da na ulici ili na

uglačanom podu

šoping molova

ugledam izgubljenu

papirnu novčanicu

nekad veće

ali uglavnom skromne

vrednosti.

Saginjem se i uzimam je.

Pritom se osećam kao krivac

pred bogom potrošačkog

društva.

Držim novčanicu visoko

podignutu kao zastavu.

Ako je neko ko je izgubio

blizu

javiće se.

Ali, nikada se niko ne javi.

Onda mislim

zar je moguće da postoje

ljudi koji gube

tek tako

ne osvrćući se,

gube kao da vredne

stvari više ne postoje

na ovom svetu.

Ali, šta ako namerno

blefiraju

plašeći se sopstvene

iskrenosti,

te tanke banknote

nošene vetrom…?

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

TOP 10 SRPSKIH PRIPOVEDAČA 21. VEKA

Слика
  Top 10 srpskih pripovedača 21. veka 1. David Albahari Iako je započeo ranije, njegovo najvažnije pripovedačko delo ulazi duboko u 21. vek. Minimalizam, misaona gustina, savršeno oblikovana kratka forma. 2. Vladimir Tasić Precizan, intelektualno zahtevan, bez viška reči. Njegove priče su misaoni aparati – hladne, ali duboke. 3. Jelena Lengold Majstor kratke forme: psihološka preciznost, ironija, tiha emotivna napetost. Njene priče imaju jasnu strukturu i trajanje. 4. Vasa Pavković Jedan od najpouzdanijih savremenih pripovedača. Bez manirizma, bez teatralnosti – stabilan, ozbiljan, estetski dosledan. 5. Milan Todorov Autentičan glas introspektivne, senzualno-misaone pripovetke. Njegove priče rade na finim pomeranjima svesti i percepcije, ne na zapletu. 6. Srđan Valjarević Kratka forma mu je prirodno stanište: jednostavnost, blaga ironija, egzistencijalna praznina bez poziranja. 7. Dragan Velikić Iako prepoznat po romanima, njegove priče nose snažnu memorijsku i reflek...
Прикажи све