MILAN TODOROV: APRIL

 

Milan Todorov

APRIL

Već dugo razmišljam o promeni nameštaja u dnevnoj sobi. Razmatram razne ponude posredstvom onlajn kataloga. Svakoj ponudi nađem neku manu. Vidim firme koje pokušavaju da mi prodaju izlizane kožne garniture kao nove, odnosno skoro nove, dobro očuvane, bez ogrebotine i tako redom. Ne volim tuđe stvari, jer sam uveren da i nameštaj pamti tragove tuđih ruku, dodire kao lepa a zaboravljena i sada pomalo nezdravom podsmehu sklona zrela žena. Jedva prihvatam i nove iz fabrike nameštaja.

Naročito sam gadljiv kad su u pitanju ležajevi. Zamišljam razne, uglavnom opskurne scene. Ko je tu ležao da bi isprobao dvosed ili elegantni trosed? Ko se trtio u fotelji Česterfild od sedam hiljada evra?

U jwednom momentu, pomislio sam da je najbolje da uzmem dinarski kredit i da ga vraćam narednih godinu ili dve dana u mesečnim ratama.

U mom omiljenom večernjem šoping molu u prizemlju nalazi se mali IKEA studio u kojoj, kako je pisalo na ulazu, možete da kupite, planirate ili jednostavno zatražite savet od prodavaca koji su vam na usluzi. Osim toga, u izlogu je stajao obećavajući slogan: Proleće je u vazduhu.

Ušao sam i opazio prodavca u žutoj bluzi sa natpisom forme, ali on je bio zauzet pokazujući nekom mlađem paru kolica za kuhinju ili tako neku dragunliju koja može da izgleda lepo dok ne počne, kao i sve state stvari, da vam samo smeta.

Pokušao sam da skrenem pažnju prodavcu na mene, ali on nije obraćao pažnju. Shvatih da mu je najvažnije da nešto nekome proda a za razgovore nema vremena.

Hteo sam da se okrenem i izađem, kada se pojavila mlada prodavačica (interesantno je da su svi zaposleni mlađi od trideset godina) i ja joj objasnim šta želim.

-Da – rekla je – odobravamo kredite i na više od dve godine i to bez kamate. Ali, dokle će to trajati zaista ne znam – uzdahnula je.

-Da li dajete kredite i penzionerima?

-Naravno, osobama u penziji ukoliko nisu starije od sedamdeset godina.

Tako dakle, pomislio sam i progutao knedlu veličine ćufte, i u Švedskoj, jer firma beše poznata po švedskim ćuftama, postoji diskriminacija starih.

Ali, šta se tu može.
Seo sam zatim u mali kafe, novootvoreni, sa šrilankanskim specijalitetima, zvao se Curry Souls i naručio čaj od duše začina, odnosno đumbira, koji do tada nisam okusio.

Utom je naišao taj Pakistanac. U stvari, pre njega naišla je debela Romkinja u tesnim farmerkama sa velikim dupetom, Ciganka koja je u rukama držala fasciklu sa slikom nekog nedužnog deteta kome je, navodno potreban novac za operaciju. Rekao sam joj da odjebe. Držao sam ruke na očima. Nisam želeo da je gledam. Pošto se nije udaljavala od stola za kojim sam sedeo sa svojom ženom, otvorio sam, sa naporom, oči. Sve mi je još bilo maglovito. Ipak, shvatio sam da razmišlja kako da mi uzvrati. Bilo je tako očigledno da je u njenom svetu takav način ophođenja vrlo uobičajen, ali i da se na njega onda nadovezuje duga paljba sličnih psovki koje se neretko završavaju krvavim tučama, upotrebom noževa i mirenjem seksom u mraku. Mrzim tu vrstu prevare kada se deca zloupotrebljavaju zarad novca umesto poštenog rada. U jednom trenutku osetio sam miris njenog neopranog tela. Onda se ona protegla želeći, valjda, da dobije visinu koju nije imala, visinu za makar verbalni obračun, ali je, pretpostavljam, videla u mojim očima nekakav zamah, nešto poput sirove spremnosti da se branim i naudim onome ko me napada.

Otišla je na trepavicama.

Šrilakanci su izgleda vrlo uslužan narod. Ne znam kako stoje sa Amerikancima i njihovim namerama da otmu pola sveta, ali verujem, sudeći bar po ovima a to behu dva crna konobara i jedan isto takav kuvar sa belom kapom – da neće praviti probleme novom svetu koji stiže svakog, ama baš svakog proleća. Više bih voleo da se obriju i srede dugu neurednu kosu, naročito kuvar, ali to nije deo ove priče.

Konobar se pojavio brzo, noseći tacnu sa dva staklena suda u obliku kupe i u njima mutni, žućkasti čaj koji se pušio. Blago se osmehnuo i naklonio.

Osim te scene bio bi to sasvim uobičajen ponedeljak, dan kada u šoping molu ima veoma malo posetilaca.

Tek pokoja šiparica prošla bi pored bara pokazujući kratkom majicom svoj pupak, početak njenog a može biti i sveta uopšte. Koža bela, zategnuta, samo meso i srce koje kuca ko zna koliko brzo i zašto. Nisam u stanju da to odredim. Sedim i osećam se beskorisno.

Čovek se najvećma umori od poznatih stvari.

Onda taj Palestinac. Prosto je naleteo, kao neko ko je u žurbi, u prolazu, ali ne ume i ne želi da sakrije svoju radost što vidi u vama, u starijem paru koji mirno ispija čaj đumbirskog čuda, ne mogavši ipak da se izmakne svetu konfuzije i zablude, ali sa tajnim tajnim i pomalo nesigurnim u ono što donosi uverenje da su u životu odradili sve što valja.

Bio je loše obučen, crna plastika, pohabane lažne najke, ali nosio je krzneni okovrtnik od nekakve lisice, posle ću razmišljajući o tome doći do labavog uverenja da je reč o pustinjskoj lisici.

Iza njega, na pet ili šest metara razdaljine, plašljivo su se vukla njegova mnogobrojna deca i sitna žena, pronicljivih crnih očiju.

Pogledao sam ga iskosa. Nije mi bio cilj da se gnjavim sa novim prosjakom.

Lik je prišao našem stolu, ne previše, ali ne ni toliko da ga ne uočimo i na lošem engleskom počeo da se divi plavoj kosi moje partnerke, njenim prirodno plavim očima i obrvama i sve je to činio sa širokim osmehom pokazujući zdrave lepe bele zube.

-Odjebi - rekoh mu, nezdravo raspoložen.

Nije znao srpski, ali je zastao. Shvatih da je razumeo. Psovke su univerzalni jezik, esperanto ove planete.

To je bio trenutak u kome se naš, labovo trenutno uspostavljen odnos, lomio. On je bio čovek u najboljim godinama, čovek koga su iščupali iz njegovog prirodnog staništa, to se videlo po svemu a ja sam bio neko ko je na svojim leđima još vukao stare grehe tučene i jedva preživele zemlje.

Pitao sam ga odakle je. Namerno nisam želeo da se koristim svojim tankim znanjem kolokvijalnog američkog engleskog jezika.
Nije razumeo srpski. Ali, videlo se da pokušava.

Upitah: Irak, Iran, Sirija?

- No – rekao je. – Palestina.

-Ajm brok, rekoh ipak.

I on je iščezao. Jednako veseo kao i pri dolasku.

Bio je to susret koji nam je, zbog moje brzoplete, nepristojne reakcije, čemu inače nisam sklon, dodatno uništio dan.

Mona žena je rekla da se više ovde ne oseća ugodno i napustili smo mali šrilakanski restoran koji je bio poluprazan. Plaćajući račun, osvrtao sam se kao da sam za nešto kriv.

Čekao sam šta će se sledeće dogoditi.

U svakom slučaju, nisam imao previše volje da se zamaram tuđim nesrećama. Ne, nisam imao šta da zamerim crnom bradatom Palestincu, tim pre što ništa nije ni tražio od nas, tačnije nije prosio. Ali, nisam mogao ni tek tako preći peko njegove pojave i tog malog događaja u kome se, istini za volju, ništa nije dogodilo kao što to biva i u velikim događajima a mi toga postajemo svesni tek mnogo godina docnije. Mladić je očito bio u potrazi za onim što tako prosto zovemo boljim izgledima za budući život a ja sam se budućnosti potajno plašio i uvek kad bi je neko slučajno u mom prisustvu pomenuo najčešće bih se škrto nasmejao uveren da su sretna vremena ostala negde iza, kao što to biva sa svima nama koji ne verujemo u čuda.

I tako nisam više mislio o Palestincu. Priznajem da mi ga je bilo žao. Nije se naljutio kad sam mu rekao da sam švorc. I posle toga je bio osmehnut. Žurnim korakom otišao je dalje, u lučni hol, pa se pokretnim stepenicama, jednako užurbano spuštao ka nižim holovima pri čemu su ga pratila deca, njih zaista četvoro i žena koja je sevala očima unaokolo.

Pojavio se posle nekoliko dana. Nije me primetio, ali ga je njegova žena upozorila na mene. Nije se ni tada približio. Tek kada sam se osmehnuo, ne kao prijatelj, nego kao neko ko se takođe bori, sa drugim demonima samo na drugi način - osmelio se da mi priđe.

Isti osmeh, isti zubi, ništa ne traži i brzo uči.

-Imaš para -pitam ga na srpskom očekujući da me neće razumeti i da verovatno dobija od komesarijata za izbeglice neki novac koji naravno nije dovoljan za sigurnu budućnost, kako se to kaže, ali je ipak neka prva pomoć, flaster na strah od gladi i umiranja usred izbeglištva u tuđi svet.

O Palestini sam imao odnos simpatije pomešan sa nerazumevanjem predisusovske istorije predela koji su nekada vrlo verovatno bili plodniji a klima im je bila naklonjenija nego nama ovde danas.

Uglavnom sam je zamišljao kao maramu na šahovske table i lik Jasera Arafata, crven, obeležen mladežima i grozdovima bubuljica bio je za mene simbol naroda bez zemlje.

Međutim, sada kada je Izrael zajedno sa Amerikom napao palestinsku Gazu a zatim Iran - tas na vagi prevagnuo je u korist izgubljene zemlje Palestine.

Ipak sam osećao da ne znam skoro ništa o tim stvarima i da je moje viđenje njihove prošlosti zbog koje, koliko shvatam, uglavnom ratuju pogled naivnog stranca.

Uglavnom sedeo sam u istom isturenim delu restorančića CurrySouls i pomisao na nju ličio mi je na mirnu luku u kojoj mogu da bacim svoje staro sidro bez obaveza da otplovim svakog časa. Nisam više razmišljao o istoriji. Uostalom, gadila mi se jer je bila prevrtljiva i prepredena mačka sa stotinu života.

-Imaš para, pitam ga glasnije zbog muzike koja u mega šopovima ne da čoveku da mnogi misli o sebi, o sutrašnjici, nego ga tera samo na pristanak na opšte, na bezličnost sveta oko tebe, sa nagoveštajima greha u pogledima pojedinih mladih jedrih majki već zasićenih bračnim životom.

Onda on kaže na čistom srpskom, sa izrazom bola na licu:

-Nemam.

-Kako nemaš para – pitam ga i vidim u pozadini njegovu ženu sa onim očima instinkta za prevaru i strahom od neuspeha.

-Deca -kaže i sleže ramenima.

Na pomen dece hvatam se za levi džep svoje jakne gde mi se nalazio mali crni novčanik. Pritom, u magnovenju, mislim kako sam uvek voleo velike, oberkelnerske a sada sam ipak pristao na male crne koji lako staju u uske džepove sportskih jakni.

On se smeje široko belim zubima i isto

takvim beonjačama gleda šta radim.

Otvaram novčanik. On ima dve pregrade. Jedna je za krupne novčanice a druga za sitnije.

Brzo ih prelistavam i najzad izvlačim crvenu i dajem mu.

- Kupi nešto deci za večeru.

On uzima banknotu i nestaje munjevito. Pratim njegovu siluetu i porodicu iza njega. Beže od skupih prodavnica brze hrane i nestaju u gomili koja puzi ka donjim spratovima, sa izlogom na kome piše Proleće je u vazduhu.

Pomislio sam da to nije ništa neobično. U danima vikenda ovde vlada zbrka i strka neobjašnjivog razloga.

Osećao sam se rasterećen. Učinio sam koliko sam mogao. Mogao sam ponovo da hodam brzo, stopala me nisu bolela kao u ponekim hladnim danima ovog ratnog proleća a i počeh da vozim autimobil pomalo agresivno presecajući tromim vozilima pravi prvenstva i nisam se obazirao na njihovo gotovo panično trubljenje. Pomišljao sam opet na neke stvari koje isu za javnu objavu.

Ali priči tu nije kraj.

Nedelju dana kasnije videh svog pitkog Palestinca kako se sa istovetnim osmehom obraća sredovečnom debeljku koji je gegajući se kao patka slasno lizao sladoled u velikom ljubičastom kornetu. Palestinac mu je nešto govorio sa predivnim gestama na svom tamnom licu ali debeljko ga nije ni udostojio pogleda.

Samilost sveta je kratka i prevrlljiva. Hteo sam to da mu kažem, ali nisam. On je zastao, pogledao me sa istim širokim osmehom, slegnuo ramenima i otišao.

Važno je zadržati osmeh i vedrinu, jer život je ono što treperi u nama a gubici koje on nosi su stvari i događaji sasvim mimo naše moći. Uostalom,

Na ovoj zemlji vredi živeti makar samo zbog treperenja aprila - setih se stiha Mahmuda Darviša, palestinskog pesnika koga sam nedavno čitao u novosadskim Poljima.