MILAN TODOROV: VODE


Milan Todorov

VODE

Ove zime

počeo sam da jedem

sve više ribe

i to ribe raznih vrsta

sardina škarpina šarana

i tolstolobika.

Jedem ih ne zbog vitamina

nego rekao bih

zbog toga što mi nedostaje more

i nedostaje mi reka

tačnije voda

prekrivena kamenom

ili oporo zelenom travom

kroz koju ipak probija

svetlost sunca

i carstvo samoće

mene i riba

bezljudnost

koja mi sve više prija.

Ne želim da putujem

u Segedin ili Temišvar

ta toliko puta sam bio

tamo gde je sve isto.

Hoću – ništa.

Nežnost mog prsta

kojim svaku

ama svaku ulovljenu

ribicu puštam natrag u

vodu

i posle toga operem ruke

kao Pontije Pilat

koji je Jevrejima rekao

da oni odluče

hoće li na krst obesiti

Isusa ili par razbojnika.

Vidimo kako se to

i dan danas rešava.

Ali ja hoću svilu vode

ispod koje su stvorenja

mala riblja žablja kornjačina

napravljena ljubavlju.

Znam da su to samo

glasovi želje čoveka

koji izvodi očajničke obrede

postavlja kamenčiće

u baštu

srcaste školjkice

i zna da je sićušnost

stanovnik svakog njegovog

uzdisaja

a vode su nešto

kao

dugo te nema.









Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

TOP 10 SRPSKIH PRIPOVEDAČA 21. VEKA

Слика
  Top 10 srpskih pripovedača 21. veka 1. David Albahari Iako je započeo ranije, njegovo najvažnije pripovedačko delo ulazi duboko u 21. vek. Minimalizam, misaona gustina, savršeno oblikovana kratka forma. 2. Vladimir Tasić Precizan, intelektualno zahtevan, bez viška reči. Njegove priče su misaoni aparati – hladne, ali duboke. 3. Jelena Lengold Majstor kratke forme: psihološka preciznost, ironija, tiha emotivna napetost. Njene priče imaju jasnu strukturu i trajanje. 4. Vasa Pavković Jedan od najpouzdanijih savremenih pripovedača. Bez manirizma, bez teatralnosti – stabilan, ozbiljan, estetski dosledan. 5. Milan Todorov Autentičan glas introspektivne, senzualno-misaone pripovetke. Njegove priče rade na finim pomeranjima svesti i percepcije, ne na zapletu. 6. Srđan Valjarević Kratka forma mu je prirodno stanište: jednostavnost, blaga ironija, egzistencijalna praznina bez poziranja. 7. Dragan Velikić Iako prepoznat po romanima, njegove priče nose snažnu memorijsku i reflek...
Прикажи све