paradoks

      Dobio sam poziv Da se javim U policijsku upravu u Novom Sadu Bulevar kralja Petra Prvog 1 Soba 43 ili 33 Sprat drugi (Javiti se policajcu na ulazu) Da dam neku izjavu Ne znam o čemu Tako da ne mogu da se pripremim Nije to verzija priče ili  Predložak za pesmu Pa da skraćujem ili dekonstruišem Izjava je umetnički imperativ Praknjiževni oblik Za koji je važno lice Iz lične karte Zato se pre odlaska brijem Posmatram U ogledalu Da bih se osećao manje usamljen Uvek u nedostatku Okrećem očima Po sopstvenom priznanju Najbolji deo Nije ubedljivo koliko bi moglo Ali možda to neće imati nikakvog značaja U najskorije vreme To ionako neću biti ja.    

    Bio je muzičar. Poverio mi se da je svojevremeno svirao u kafani kao pratnja Tomi Zdravkoviću. Naravno da mu nisam poverovao, jer je to bilo vreme pomame za pokojnim pevačima: Džejem, Tomom, Đoletom. Dobijali su aleje velikana. Najpopularnija televizijska stanica, TV Kič je direktno prenosila njihove sahrane. Upitah ga   odakle je. Znao sam da se seljakao. Iz Prizrena. Šiptar? Ne, Aškalija. Prelistao sam Vikipediju. Aškalije su, u stvari Iranci, muslimani, Romi. Ostaci drevnih naroda izgubljenih u seobama civilizacija. Pleme koje se stalno traži i ne nalazi nigde i ni u čemu. U sebe nesiguran svet. Oko kirije smo se natezali. On je   stalno nalazio razloge da je umanji. Ima vlage. Ne radi televizor. Izdao sam mu tri jednostavne prostorije. Soba sa foteljom koja se razvlači u krevet, kupatilo i uska garderoba sa lakim ali upotrebljivim nameštajem iz Ikeinog programa. Ipak, intuicija mi je stalno grebala uho da nije trebalo da ga pusti...

  Ispod hrpe Natrulih listova smokve Ugledah Raste nova trava brže Od one izložene suvomrazici. Ta gomila   natrulog suvog lisja Spremljena za kontejner Pa zaboravljena Donosi mi  Smirenje i saosećanje U zimskom jutru Ali tek na čas Jer pomislih nije li travka Što miče ispod nje Zapravo zgrabila sve što može?  

             Sećao se drveća u tom parku i onih veselih mladih žena koje bi, odlazeći pešice na gradsku pijacu, obavezno čučnule iza nekog stabla, na brzinu svukle gaćice do kolena okrećući se levo i desno da bi se zatim u jakom mlazu popiškile.            Bili su dečaci iz ulice. Ležali su u žbunju i kao mladi psi provlačili vlažne njuške da bi onjušili svet žena u koji nikad neće imati sasvim pristupa ili se u njemu nikad neće dugu zadržavati, ali to im tada nije bilo jasno i nije ni bilo važno.           Važno je bilo samo to osećanje opijenosti svetom žena. Opijale su ih nepoznate mogućnosti, prigušene strasti zbog kojih svet u nekim godinama tako jasno i neporecivo postaje uzbudljiviji i drugačiji.           Domaćice pak, raskalašne izgledalo je u svemu, kao da nimalo nije bila briga za d...

    Probudila me je glavobolja. Pridigao sam se teško iz stolice u kojoj sam prespavao nalakćen na pisaći sto. Sišao sam niz strme, nestabilne stepenice, pitajući se kako sam noćas uopšte mogao da se uz njih uspnem. Prošao sam pored Ise, noćnog portira, koji je završavao svoju smenu. Umalo se nisam sudario sa čistačicom koja je stajala pred ogledalom, stiskajući usnama šnale, kao majstor eksere. Šta ti radiš u muškom toaletu? Čistim za vama, odgovorila je nabusito. Čoveče, vidi na šta ličiš? Dok sam se umivao i ispirao usta, pokušavao sam da zaboravim ono što sam upravo video u ogledalu. To nisam ja, pomislio sam, dok su mi kapi vode gasnule na bledom licu. To mora da je moj alias. (Naravno da nisam išao tako duboko. Nisam imao snage ni za šta. Samo sam se trudio da se ne srušim na zemlju. Svu svoju energiju usmerio sam ka tom cilju. Da zaustavim, hvatajući ih za vrhove, potrese dojki devojke koja nije prestala da se histerično smeje.) Ponovo sam naleteo na Isu, koji...

  I čamim nad rukopisom, pa mislim o zatrtim sećanjima, i spava mi se -a ne idem da spavam. Nastojim da ne pogazim reč koju sam sebi dao, ne želim da prekinem pisanje. I gura se napred anegdota, iz feljtona, o ruskom pesniku koji je robijao kao neprijatelj druga Staljina i ko zna zbog koga sve i čega, i iz Lubjanke su ga isterali iza ponoći, a on je, nesrećnik, presadulmio da tramvaji ne rade, i molio da prespava-rugali su se: Ovo nije hotel ! Tera me sanjivog nemir da zapišem i koju rečenicu u roman koji slažem-odustajem. Sumnjam da sam podlegao klišeu, na primer. Ako je u priči komunizam, mora li da bude i Broz? A može li se uzeti zdravo za gotovo, kao začin u svakom jelu, poput soli i one izvikane Vegete , da su Broz, samoupravljanje zbijeni u kolonu, kao drug uz druga. A što da pišem o socijalizmu, mogu opisivati zgrade od pre Velikog rata, iz vremena Kraljevine, roditeljske i kakve sve ne sage, fabrike, spomenike, tvrđave, travu. Pa ne treba prozivati Broza svako malo, i d...

                         Obaveza da zabeležim dinamiku običnog trenutka, sva je prilika, postaje račun sa sobom.                     Zapisujući stvari, mislio sam, možda mogu da pokrenem događaje i ljude koje ne poznajem.           U radiju to nije moguće. Trake se brišu. Ili prosipaju po ulici prilikom seobe iz zgrade u zgradu. Kao sporo buđenje Matildinog sećanja.            Kod Matilde mi se najviše dopadalo što nisam morao da se spuštam, da budem krajnje jednostavan da bi me razumela. Bila je veoma intuitivna. Mogu da izmislim kraj svake priče.                          ...