MILAN TODOROV: KRATKI SUSRET

Milan Todorov

KRATKI SUSRET

Svet više nije tako mlad kao onda kada sam boravio u Izraelu. Naravno, ni ja danas nisam mlad. Ali, odavno znam da vreme stoji, tačnije da ono ne postoji ni od Hrista naovamo, ni pre njega. Samo su ratovi uvek tu, stalno u modi.

Tel Aviv, prvi susret sa Bliskim istokom, vrelina večeri iako je maj, radnica obezbeđenja ili agent tajne policije, visoka, plava, gleda me prodornim pogledom.

Prolazim kontrolu na aerodromu.

Niko se ni sa kim ne rukuje. U aerodromskom kafeu mladići i devojke u civilnim odelima sa automatskim puškama o ramenu ispijaju svoja pića.

Čudno je to. Kad dođeš u neku stranu zemlju o kojoj si maštao, a Izrael i Stari zavet i Isus Hrist i kletva Jevreja duga hiljadama godina, jako sunce i more… sve te nagoni da ovladaš novim saznanjima a to sve deluje kao slikovna istorija zlostavljanja u mogućem raju peska, vode, pustinje, Galileje kao naziv cveća, ribe svetog Petra.

Lepa sećanja na te trenutke, zamagljena.

Odseli smo u skromnom hotelu blizu obale Sredozemnog mora.

Bio sam u nekoj delegaciji i delio sobu sa urednikom Radio Beograda. Ja sam, za razliku od njega, starijeg od mene samo dve godine, bio u tom novom svetu zbunjen i neodlučan.

Imao sam osećaj da se preda mnom tek sada otvorio beskraj sveta.

Na neki način stideli smo se, osetih, i ja i cimer te veličine sveta i njegovog stalno na isti način utrnjivanja ljudskosti.

Pamtim hodnik u hotelu u kome smo odseli. Bio je polumračan i dug poput misli o svima nama, sada. Pamtim i usku sobu na čijim ulaznim vratima je pisalo 201.

Moj cimer nije živ. Saznao sam to slučajno, jer uprkos ranom prijateljstvu nismo docnije ostali u bližem kontaktu. Štaviše, kada sam odlazio u Radio Beograd, poslom, nisam mu se javljao.

Kako smo kao klinci govorili: rasuli su nam se klikeri.

Ali tada još nisu bili rasuti.

Pamtim da more koje je strahovito udaralo o betonske bedeme podignute u vodi, na pedesetak metara od peska na plaži, nije imalo miris uobičajen za more. Može biti da je to zbog stalnog a silovitog udara talasa što je proizvodilo, svakako, mnogo ko zna čega kao da istorija zemlje, ovde, stalno počinje iz početka.

Izložba naše male države u zemlji Izrailja sledeće večeri nije najbolje prošla.

Koliko smo shvatili vrhovi u našoj delegaciji, u kojoj je inače bila i kulturna elita Srbije, su se posvađali.

Ništa novo.

Posle toga rasuli smo se na sve strane, među raštrkane usamljene ulične limune i oleandre. Štaviše sve je ličilo na put za Beograd onim nesrećnim autobusom u filmu Ko to tamo peva, čiji je reditelj takođe bio sa nama.

U isto vreme obuzeo nas je neki čudan oblik obamrlosti, nalik privremenom isključenju čula, kao da se svest povukla korak unazad ne bi li izbegla ravnotežu prizora. U toj stranoj zemlji pokušavali smo, čini mi se, da se odredimo prema njenom gotovo apokaliptičnom pejzažu, ali bez stvarne uporišne tačke u sopstvenoj zemlji.

Hodali smo narednih dana Jerusalimom, zajedno sa karavanom turista, stopama kojima je Isus hodao sa krstom na leđima, cenjkali se sa trgovcima u podzemlju koji nisu radili ali su na mogućnost da nešto ućare rado otvarali svoje mračne magaze naučeni da opstaju po svaku cenu pa i cenu vere.

Uveče smo bili mrtvi umorni kad bismo se obasjani visokim a skoro belim nebeskim svodom mini busom vraćali u hotel u kome smo delili sobu.

Cimer mi je to veče predložio da sledećeg jutra odemo na Mrtvo more.

-Postoji autobuska linija - rekao mi je očigledno već dobro obavešten. -Doduše bus nije klimatizovan, ali je zato jeftin. Karta je samo dva šekela.

Bilo je pakleno toplo te noći a za sutra su najavljivali još veću vrućinu.

Nenaviknut na toliku jaru, rekao sam da debelo sumnjam da je to dobra iseja i odbio sam predlog da bih posle doručka odlučio da se ipak okupam, naravno ne u preslanom moru u kome ne možete da potonete, nego u hotelskom bazenu koji se, saznao sam u prospektu koji me je čekao na ormariću pored kreveta, nalazio na vrhu zgrade.

I posle lakog doručka vratih se u sobu. Cimer je već otišao. Presvukao sam se na brzinu, obukao kupaće gaće, ogrnuo se hotelskim bade mantilom, uzeo peškir i u plastičnim papučama popeo se na ravni krov hotela.

Dočekale se me tri drvene klupe za odlaganje nepotrebnih stvari, tuš kroz koji je obavezno da se prođe, zatim na podu kadica sa nekim dezinfekacionim sredstvom i tirkizno plava voda u kojoj se ogledala isto takva boja neba.

Uradio sam sve kako su nalagali propisi ispisani svuda oko bazena i bućnuo se u prilično hladnu vodu oko koje su bili samo oblaci, ništa od Strašnog suda, ništa od kletvi za razapinjanje Isusa umesto ona dva tri lopova…

Posle malog vremena primetio sam da je u bazenu još jedan mlad čovek. Bio je kratko podšišan i smešio se sa lepim krupnim zubima.
Kad smo, na kratko, seli na drvene klupe da predahnemo od plivanja - rekao mi je da je amer, odnosno američki marinac na bolničkom odsustvu i pokazao patrljak umesto desne noge.

-Sada je sve okej. Mogu da plivam bolje od tebe – rekao je.

Ja sam američki engleski znao samo elementarno, ali sam ga ipak razumeo u toj tišini vekova iznad Izraela na jakom prolećnom suncu, pod vedrim nebom na krovnoj terasi. Na tom jakom suncu, međutim, ne može se sedeti dugo i mi se opet nađosmo u vodi bazena. Isluženi marinac bez jedne potkolenice zaronio je i izronio tek na drugom kraju bazena. Posmatrao sam ga i osećao kako nestajem, ja ionako skoro sasvim anoniman.

Izašao sam i seo na svoju drvenu klupicu. Nisam želeo da se takmičim sa njim u plivanju iako me je stalno bockao:

-Dođi, hajde, ne boj se starog sirotog vojnika!

Prepuštao sam se suncu i vazduhu kao neko ko je izbegao neželjenu situaciju.

Nisam zapravo imao volje ni za kakvo takmičenje jer mi je to, u toj svetoj zemlji, ne znam zašto, ličilo na bogohuljenje kroz samopotvrđivanje posle kojeg dolazi prvo pohlepa a zatim sujeta ili sumnja u sebe, sumnja koja mi ni do tada nije nedostajala.

Videvši me tako slabe volje vojnik je takođe izašao iz vode, uhvatio me za ruku i poveo ka rubu bazena:

-Hajde, hajde. Samo ćemo plivati.

-Kako si izgubio nogu – osmelih se da ga upitam.

Moje pitanje ga nije iznenadilo. Štaviše kao da je želeo da ga to pitam.

-Dva dana sam sedeo u nekoj prljavoj močvari čekajući u zasedi neprijatelje. Kosti su mi se smrzle.

Tu je stao. Nisam ni ja želeo da nastavi. Možda su neprijatelji došli, a možda nisu. Možda ih je ubio a možda su njega prethodno teško ranili.

U majskom sunčanom danu svet se opet lelujao u svojoj muci i nemoći.

Onda su se na bazenu pojavile dve devojke u tesnim kupaćim kostimima.

Jedna je bila ista istacka obaveštajka koja me je promatrala na aerodromu, pašnjak za oči, ali sasvim sigurno nije bila ona. Druga pak, bila je kao neko koga dobro poznaješ iako ga prvi put vidiš. Debeljuškasta, nasmešena, pričljiva.

Zar je moguće, pomislio sam, da nas i ovde ne ostavljaju na miru nego sumnjaju u naše namere. Ali, možda samo imaju zadatak da nešto provere unapred.

Njima očigledno nije bilo stalo do kupanja.

Sedele su na obodu bazena i brčkale noge u njegovoj vodi.

Odjednom sam osetio kako je slava ovog mesta sa druge strane mora i sveta, u stvari niz pitanja na koja se teško mogu naći odgovori.

Devojke su mirno, prekrštenih glatkih nogu sedele na klupi pored vode. Lica su im bila bela naspram naše crvene kože. Njihov glas se dizao i spuštao, čas veseo, čas usplahiren.

Nije bilo moguće shvatiti o čemu pričaju na hebrejskom. Ti glasovi su ličili na glasove iz dubine mora, Mrtvog mora, na koje nisam otišao. Možda, pomislih, prave dosije o nama i da je Kafka bio u pravu. Svet je postajao crkva za neželjeno ispovedanje greha, kakvog – takvog.

-Idemo – rekao je američki vojnik bez noge odlučno, kao naredbu, i ja sam skočio u vodu za njim.

Želeo sam da se samo opustim na toj vodenoj opruzi. Ništa više. On je to osetio i zastao.

-Hej, šta ti je? Hajde.

Zaplivao sam iz petnih žila. Čak sam ubedio sebe da sam živ samo dok plivam, kako tako.

Trzajući glavom levo desno video sam da nas devojke iz obezbeđenja pažljivo posmatraju.

Video sam ih sada kao u duplom staklu, strpljive kao da unapred slute o divljačkim ratnim strastima.
I zaista marinac je bio i dalje u močvari čekajući da ubije one koje nikad nije video i koji mu ništa nisu učinili nažao. Pa i da jesu, pa i da jesu...

Izašao sam iz vode, uzeo svoj peškir i papuče i krenuo ka izlazu.

Devojke su mirno češljale svoje duge, veštački plave kose.

-Halo – povikao je za mnom ražalovani američki marinac. – Vrati se. Ja još nisam ni pokazao šta znam. Još ništa nije završeno.

Okrenuo sam se i pogledao ga. Stojao je na jednoj nozi i smejao se krupno, velikim osmehom pobednika. Pogledom sam okrznuo i lica onih devojaka.

Smešili su se istim osmehom.

Takvi uvek pobeđuju, pomislio sam, više po navici nego iz uverenja. Mahnuo sam mu peškirom, gotovo mehanički, i vratio se u prrivremenu sobu.