MILAN TODOROV: SERVIAN

 Milan Todorov

SERVIAN

U našem kraju se šunjaju razni, uglavnom od vlasnika trajno ostavljeni psi. Razlozi zašto ih, obično krajem jeseni, izbacuju iz automobila i zatim se brzinom zvuka udaljavaju sa mesta svog bezočno surovog postupka nisu sasvim jasni. Nekim osobama psi služe leti kao verni čuvari na vikendicama u obližnjoj maloj planini, a kad se iz njih pred zimu sele u svoje male, ušuškane stanove, četvoronožni ljubimci im postaju nemoguć teret i zato ih ostavljaju.

Istorija ostavljanja ljubimaca prepuna je srceparajućih slika.

Neke pse, naročito male, takoreći kučiće, ostavljali su u kartonskim kutijama koje bi posebno pažljivo oblikovali kao kućice sa krovom, a pored njih bi ostavljali porciju hrane za dan ili dva i plastičnu posudu sa vodom. Neki bi odbačenim, voljenim psima vezivali oko vrata fluorescentne vrpce, često sa crvenim srcem u sredini priveska – da ne bi nastradali pod točkovima sve bržih automobila u noćnom tumaranju, pri kome, nema sumnje, traže upravo njih, vlasnike kojima su bili bezrezervno i svim malim psećim srcima privrženi.

Neretko ih ostavljahu u blizini groblja, a pošto se naš kraj, odnosno blok kuća živih ljudi, nalazi u blizini, ti psi su najčešće dolazili kod nas, sklanjajući se od vetrova, hladnih grobljanskih kipova i tuge ljudi koji su izgubili svoje drage roditelje, žene, muževe, pa i decu, tuge koja se i mnogo docnije oseća u vazduhu na tom prostoru.

Postepeno su se navikavali na hladnoću koja je dolazila takođe postepeno, ali sigurnim hodom. Dlaka im je postajala duža, obrve nad očima – jer i psi imaju obrve, osim kratkodlakih – postajale bi duže, a pogled bi tonuo u nemu osudu.

Pošto su zime poslednjih godina uglavnom vrlo blage, napušteni psi su ih, sigurno ne lako i ne bez trpljenja, preživljavali. Protivteža kućama u kojima su živeli, voljeni samo na određeno vreme, postala je ulica.

Vreva, smeh ili tonovi svađe koji su do njih svakako dopirali iz kuća u ulici postajali su nešto na šta su sada morali da se naviknu.

Međutim, može se pretpostaviti da za njih to nije bila tek jeza od novih ostavljanja. Uostalom, neko ko je jednom ostavljen svakako razvije odbrambeni instinkt i svako drugo, moguće ili tek naslućeno ostavljanje, doživljava kao navalu jeze.

Ostavljeni psi bili su raznih rasa i karaktera.

Međutim, nijedan znak nije upućivao na to kako će se nemušti, sa svoje četiri, a ponekad i tri noge, sporazumeti sa nama koji smo još živeli u dobrim, umišljeno dobrim vremenima.

Neki psi su odista bili neprivlačni, naročito na prvi pogled. Imali su predugu, blatom i izmetom umrljanu dlaku. Drugi pak, skoro bezdlaki, ličili su na žrtvenu jagnjad koja se mogu videti uz srpske puteve kako se, uz vaskoliku narodnjačku muziku, vrte na ražnju ispred sumnjivih kafana.

Inspirisan psećim sudbinama, počeo sam i sam da razmišljam o labavoj, moguće čak nepostojećoj sigurnosti uverenja u lepotu prošlosti.
„Bila si tako lijepa“ u zlatnim vremenima.

Naš kvart se dugo libio da se otvoreno obračuna sa napuštenim i prinudno nam doseljenim psima. Ovi su se, naslutivši mogućnost opstanka koju su hranile mahom nesrećne udovice ostacima ručka ili doručka, postajali sve manje obzirni.

Jutrom bi obavljali veliku i malu nuždu po uredno održavanim cvetnim lejama i travnjacima ispred kuća.

Jedan za drugim, posle njihovog upornog zapišavanja, sušile su se tanke stabljičice narcisa ili mladog šimšira u zemljanim saksijama pred uličnim vratima.

Plastične dečje igračke, poput konjića na točkovima ili lakih lesonitnih trotineta ostavljenih preko noći ispred ulaza u kuće, postajale su zagađene psećim, nevinim i prirodnim, svakako normalnim izlučevinama.

Saosećajnost, ako ne i ljubav prema sirotim napuštenim psima, počela je da se nezaustavljivo kruni, kao i psihologija ljudi, tačnije kao bezuslovno verovanje u ljubav.

Okolo predgrađa preko noći nicale su nove zgrade sa novim ljudima i novim psima. Osim toga, podizani su i mostovi. Na jednom gradilištu, javili su na televiziji, upravo je poginuo neki strani radnik. Tresnuo je sa visoke dizalice koju je snažni vetar okretao kao lepezu na nebu. Veliki poduhvati, a ne znamo da li srećniji ili samo bolji, uvek traže žrtve. O tome je, uostalom, kudikamo lepše od mene pisao Andrić.

Ali, mislio sam uvek, i pri tome živ čovek još može da krikne, da opsuje čak i Boga, da zaplače, da urlikne kao zver u džungli uhvaćena u gvožđe, a napušteni verni pas, zbog svoje prirode, ne može ništa od toga.

To saznanje nije me ubedilo da stanem na stranu napuštenih.

Nekako u to isto rano proleće sasvim slučajno sam upoznao crnog momčića od jedva osamnaest godina. Sedeo je sam na velikoj gradskoj klupi, zagledan u mobilni telefon. Pored njega, ni blizu ni daleko, oslonjen o pomoćnu nogicu, stajao je nov muški bicikl sa menjačem, držačem za telefon na volanu i velikom plavom platnenom kutijom sa oznakom jedne od firmi za brzu dostavu hrane.

Nosio sam neke knjige u povećoj kutiji i upitao sam ga da li je slobodno mesto do njega. Promrmljao je nešto nerazumljivo i klimnuo glavom. Telefonirao je nekome, govoreći svega rečenicu ili dve, i onda bi prekidao razgovor. Pretpostavljao sam da je to način da izbegne skupe telefonske tarife.

Sedeli smo tako neko vreme jedno pored drugog. On je svaki čas pogledavao u svoj mobilni telefon, očekujući, može biti, neku spasonosnu narudžbinu. U jednom trenutku okrenuo se prema meni i, uz široki osmeh pun krupnih belih zuba na crnom licu, samo nemoćno raširio ruke.

Sedeli smo još bez reči, mirišući grad, njegove zvuke iz starih haustora. Sve je bilo tu, u još sigurnom panonskom logoru mora koje je oteklo, ostavivši nas ovdašnje sa opreznim pitanjima gde ćemo kad naše blatne njive postanu opet slane, možda pune podvodnih mina, jer slutnja da će se mora vratiti u svoje raste kako svet postaje sve ugroženiji promenama klime i ratovima bez razuma.

– Odakle si? – upitah momka do sebe.

On je gestikulirao rukama, očigledno ne razumevajući moje reči.

– Irak, Iran, Sirija? – upitah ga, istim redosledom reči koje označavaju države u ratom zahvaćenom svetu.

– Kuba – reče i okrete se svom telefonu.

Potrajalo je to njegovo čeprkanje dok mi nije pokazao ekran sa automatskim prevodiocem, na kome je pisalo:
– Slabo znam servian.

– Okej – rekao sam.

Onda je ustao. Ne znam da li je želeo da pođe. Niko mu nije poslao nikakvu narudžbinu. U poslednjem trenutku ponovo mi je pokazao ekran svog telefona. Na njemu je pisalo:
– Amigo, bog te blagoslovio i pozdrav.

Klimnuo sam mu prijateljski.

Kuba, pomislih, Kuba o kojoj sam nekada maštao. Če Gevara, Fidel Kastro, Markosovo utočište na Siboneju dok je nastajalo Sto godina samoće…
Stari gradovi  poput Havane u kojj se ljušte fasade pastelnih boja, oldtajmeri iz pedesetih prošlog vekakoji još voze, jeftina hrana, dobra medicinska zaštita, Kubanke u monokinijima na plaži Varadero, salsa iz otvrenih prozora, ljudi koji po celi dan sde na uici, na suncu…

Očekivao sam sve drugo, a ne zemlju iz koje beže njeni mladići, ostavljeni sami sebi i Bogu kome su se, posle toliko godina komunizma, ipak vratili.

Koliko je zaista mali svet.

Sudbine napuštenih, tačnije prepuštenih sirovom svetu lukavosti propadanja, nisu mi davale mira.

Pitao sam se koliko nerazumljivih glasova još mogu čuti.

Jezici neupoznatih zemalja mešali su se te noći u mom krhkom, lomljivom snu sa lavežom uličnih pasa, lavežom koji je, premda ućutkivan, prelazio granicu bola.