МИЛАН ТОДОРОВ: МУШКАРЦИ

 

Милан Тодоров

МУШКАРЦИ

Мушкарци који пију зелени чај…

Никада нисам размишљала зашто пију то, у суштини, неукусно, скоро бљутаво, врело пиће.

Можда су незадовољни и мами их нешто ново, узбудљиво јер је до тада било неупражњаван напитак.

Или је реч пак о далеким пољима Индије, Цејлона, кине, Грузије, кавказа и шта ја знам на којим све местима расту те биљчице?

У сваком случају, када сам га питала шта жели да попије, он је, бет предомишљања, затражио зелени чај.

Брзо сам преметала у глави: Ерл Греј…

Боже, да ли га уопште имам у кухињи?

Ја чај пијем само кад сам болесна, па и онда углавном пијем чај од нане или камилице.

Да је рекао нешто кратко, оштро, било би у реду и можда у складу са неким мојим очекивањима или слутњама. Кратко пиће -то је оно што су сви мушкарци које сам познавала углавом тражили на самом почетку. Можда да развеју страх? Можда да покажу своју уздржаност, често претворну. Јер, говорили би: Само једну чашицу, госпођице, јер знате ја никада не пијем, али не желким да вас одбијем или, не дај Боже, увредим. И уз још једну напомену. У мом животу и није било тако много мушкараца. Можда само пет или шест, тачније три или четири. У ствари два и по…

Јана је, пак, тврдила да су прави мушкарци они који пију вина, бела и јака и притом га сласно сркну кад им је језик већ на дну чашице.

-То је тако узбудљиво – додавала би.

У сваком случају,она је знала о мушкарцима много више него ја. Ја дуго нисам успевала да уловим ниједног. Можда није ни требало да уловим неког? Можда то само дође, јер живот нам увек припреми, кад се најмање надамо, неко изненађење.

-Ти не знаш шта тражиш – говорила ми је Јана,моја најбоља пријателјица.

-Ниједна жена не зна шта тражи од мушкарца – одговарала сам, али неодлучно.

Јана је, насупрот мене,увек била сигурна у оно што каже. И увек је била у праву.

Скоро увек, јер сада знам да, уистину, ниједна жена не зна каквог ће мушкарца добити на крају.

Можда све то није ништа друго него онај прастари, отрцани закон по коме се најчешће и најјаче привлаче супротности.

Па ево и сада, ово са овим мушкарцем у лаким тамно плавим фармерицама и светлом сакоу од лана и ципелама полуспорског кроја од мрке коже… нје ништа друго до прича о супротним крајностима.

Ја, дефинитивно, не волим зелени чај и у шали га понекад зовем зелени очај.

Ипак, не правим од тога богзна какво питање.

Попићу га, као што сам попила и толике друге ствари у животу. Хоћу да кажем: горе и опорије ствари, па ми није било ништа. Понекад сам повраћала, понекад плакала два или лак три дана, а једном и абортирала.

Да је ово руска прича и да се све ово о чему покушавам да вам испричам дешава у некој забити, у некој леденој и пустој царској губернији у Русији, сада би сигурно већ запиштао стари угланцани тулски самовар од чистог сребра.

Уместо њега, огласило се звоно на улазним вратима.

И онда се тај мушкарац, професор социологије, како је већ једном рекао, мало накашљао, али не много, тек мало, намерно, крупно и упитно.

Нико ми сада заста није потребан. Ко звони, помислила сам. Нисам га препознала. Не препознајем мушкарце по кашљању.

Али врата су била отворена и тај мушкарац , прилично углађен, већ је био на њима.

-Да ли могу да уђем?

-Наравно – рекла сам, иако нисам желела да уђе, бар не сада, бер не у први мах. То ме и данас располућује. И јесам ја и нисам ја. Никад, наиме, не кжем одмах шта мислим, а акоми кажем кажем до касније када више нема ни смисла ни разлога.

Но, он је већ прешао тих неколико десетина сантиметара или метар, мачјим кораком, који су ми се, морам да признам, одмах свидели, јер прешао их је полако, без узбуђења, као да чини нешто просто, свакодневно и рутинско, помало закривљених спортских ногу, што ми се такође свидело, и једним, јаким замахим, мушким цимом затворио та проклета врата на којима се одмах за тим указала богиња Јана.

Не знам како се то догодило, да она бане тек тако, готово истовремено са њим. Обично бисмо се договориле за састанак. Понекад додуше не, али то је бивало само у случајевима изненадних веома лепих и пријатних ствари, или ужасних. Овог пута стварно нисам знала шта је разлог њеног неочекиваног доласка.

У савком случају,одмах сам је позвала да нам се придружи.

Питала сам мушкарца да ли је за неко пиће.

-Може чај, ако већ инсистирате – рекао је.

-Можда имаш нео бело вино – питала је Јана кад смо с енашле саме у кухињи.

-Мислим да имам у фрижидеру.

Јана је отворила фрижидер.

-Одлично – рекла је.

Вино је било хладно и зелено, етикета мокра, али добра, како је рекла.

-Ипак ћу вам се придружити – рекао је професор социологије – кад је видео јану са орошеном боцом у руци.

Ја сам полако изручила врелу воду из чајника у судопер.

Јана је изгледала необично свеже, онако као што би, мислим, требало да изгледа свака млад ажена која јеустала, истуширала се хладном водом, зачешљала дуги плаву косу, погледала се у огледалу и задовољно закључила да се мушкарци на улици с разлогом окрећу за њом.

Тако некако, мада је Јана имала већ четрдесет и у уобичајеним ситуацијама ипак је изгледала другачије.

Али то са нама женама је ствар преврнуте коже, нешто попут свлака змије, како смо често говориле ја и Јана, смејући се једна другој.

Хтела бих да кажем да је свака жена лепа изнутра.

И Јана је тог дана, сасвим без разлога, вероватно била срећна изнутра. Дођу такви дани,ничим изазвани. И то је најлепше. То, кад те упеца такав дан.

А ово је био, очигледно, тај њен дан.

Видело се то по свему. По начину на који је пружиларуку мом мушкарцу, рецимо.

Добро, тај мушкарац још није био мој мушкарац. Био је само неко кога је неко препоручио мени или мене њему, па ако ствар после упознавања крене – крене.

Било је заиста шанси да ствари крену добро да се није појавила Јана.

Била је стварно добра женска.

Сигурно је и тај мушкарац то помислио.

И тако су се они спетљали на први поглед.

И после само три месеца Јана ме је позвала да им будем кума на грађанском венчању.

Кумство се не одбија, Уосталом, зашто бих? Ја с њеним будућим мужем, помоћним куварем на броду а не професором социологије како јеу првом моменту тврдио, нисам ништа ни започела. Према томе, нисам имала шта да прекидам. Нити да се због нечега љутим. Боже сачувај!

Венчање је било у пограничној Бањи, на крајњем северу зенкје у коме смо тада јани Јана радиле.

Постоји тамо један скровити хотел уз запуштено језеро. Служио је за смештај посетилаца бањским болесницима. Врло дискретно место. Мени је само сметало то нешто бањско, тај неки нездрави нанос у иначе, како сви кажу, врло питком бањском ваздуху. Сви ти старци, а нарочито старице које су се грчевито држале штапова, колица или неких других инвалидских помагала и повремено ипак парили у том плесњивом хотелчићу са собама за дневни одмор – били суми одвратни.

Јани пак није сметало то киселкасто присуство смрти. Радила је с мушким пацијентима. Увлачила им катетере у пенисе.

-Четири хиљада пениса годишње сма ја, драга моја, морала да ухватим овом мојом риком!

Смејале смо се.

Боже, колико је то само у односу на она моја три и по!

-Просечна жена у свом просечном животу једва да има посла са пет или шест пениса, рекла је Јана. – А, замисли, ја ово радим већ три године. Три пута четири хиљаде. Колико је пениса прошло кроз моје руке? Боже!
Смејале смо се и томе.

За разлику од мене Јана је увек бикла сретна. Можда зато што је имала среће у љубави, премда се врло брзо растала од оног, смем да кажем, нашег професора – кувара.

Шта је љубав?

О томе смо знале понекад да расправљамо.

Јана је тврдила да није баш сигурна шта је љубав, али је била сигурна у то да је секс за њу добра врста бекства.

-Бекства од чега – питала сам.

-Од старости и смрти, душо моја.

Отприлике тако некако, ако сам је добро разумела.

Али, о томе смо све мање расправљале. Она је имала мушкарце, ја нисам. И чему онда улене расправе?

После неког времена одлучила сам да променим средину и једног јутра прешла границу и нашла се у малој мађарској вароши С.

Имала сам стару, слабо покретну тетку, која је имала такође стару, невелику кућу близу моста на Тиси, уз неку рибарску чарду, где су долазили гости да једу љуту аласку чорби и пију бело вино продужено содом.

Иза чарде, узводно уз реку, само неких пола километара икли мало више, налазила се градска болница.

Опет болница, помислила сам.

Али, шта је било природније него да се тамо запосли једна медицинска сестра.

Ту је све, ипак, било другачије. Болница је била велика и изгледала је заиста моћно за разлику од оне моје бање. Овде је владао осећај да се болест може победити, односно да се скоро увек побеђује.

Било је то ново искуство.

Повремено бих се чула са Јаном.

Нисмо причале о послу. Углавном смо причале о њеним мушкарцима. Углавном је она причала.

-Они, мушкарци – говорила је – дефинитивно нису нормални. Не смем ни да ти кажем шта је соноћ један тражио од мене. Не би веровала!

-Реци – копкало ме је.

-Они си луди, апсолутни шампиони у лудилу. Видећеш, пре или касније, једног лепог дана свакако. На твоју срећу или жалост – казала је.

И, као и обично, била је у праву.

У болници сам упознала једног човека. Био је прилично старији од мене, тако око петнаест година, али сасвим пристојан. Нисам ни тетки причала шта ради, а радио је у болници чудан посао као што сви ми радимо разне , па и чудне послове на таквим местима, у разним приликама које људе стављају у непријатне или, благо речено, неприродне положаје.

Звао се Јанош Гуљароши и био је брица, део помоћног особља у болничком одељењу хирургије. Не морам, ваљда, да објашњавам да је Јанош избријавао пацијенте пре операције и да су то лесто, врло лесто биле и лепе младе жене у снази с проблемима који су се обично тицали непромишљене љубави и нежељене трудноће или неких углавном рутинских интервенција у гинекологји.

Јанош о томе никад није говорио. Ни ја га нисам ништа питала. После радног времена, понекад пре подне обично око десет сати, када се завршавала ноћна смена, лаганим кораком бисмо пошли низ Тису. Сунце је пузало по нама долазаћи с југоисточне стране, управо из смера из кога сам и ја дошла пре скоро две године.

Стизали бисмо до чарде, бирали сто у углу иза завесе од црвених љутих папричица.

Он наручује две палинке, како они називају обичну, просту ракију. Ракија је добра за крвне судове, говорио ми је тада. Али, највише једна, евентуално две дневно.

Онда бих ја попила пола чашице, а остатак би олизао он, после бисмо ту и ручали и зтаим одлазили свако својој кући.

Понекад бисмо из болнице излазили увече. Понекад касно ноћу. Поседели бисмо на клупи уз Тису, држали се за руке и љубили се. Били смо зрели људи а само смо се држали за руке и љубили се. Мало.

Невероватно да тај човек никада није пожелео нешто више. Почела сам да мислим да са њим нешто није у реду. Три месеца се озбиљни људи понашају као пубертетлије у полумраку, испод неке шкиљаве обалске светиљке… и онда журе свако својој кући. Ја парализованој тетки а он болесној мајци.

Онда ми је једно вече рекао да му је мајка сада већ тешко болесна и да неће још дуго. И још ми је, безмало стидећи се, признао да га то кочи као мушкарца.

Имала сам разумевања и нисам инсистирала више на томе,на том изостанку дубље везе међу нама. Не знам да ли сам га волела, али привлачио ме је на некиначин и нисам могла да замислим јутро или вече без њега.

И онда се десило то да да му је током једне ноћи умрла мајка.

-Само је заспала – рекао је – и ујутро нисам могао да је пробудим.

Била сам уз њега на сахрани.

На тамно мрком ковчегу је писало Илона Гуљаши 77.

-Убиле су је те две секире – рекао је Јанош алудирајући на бројке које су означавале године живота његове мајке.

Он је стајао на челу одра, уз сам зид тесне старе капелице на периферијском гробљу, на коме се више није сахрањивал, осим оне који су од раније ту имали породичне гробнице.

Било је мало света. Ушли би, поклонили се, прекрстили шаком, погледали у измучено воштано лице покојнице, стегли руку Јаношу или га пријатељски потапшали по раменима и изашли напоље.

Напољу је, очигледно, све било другачије. Сунце, тихи жамор људ, понека птица и мириси хлорофила јер гробље беше у старој боровој шумици. Онда је почела да ромиња киша, нека ситна, сасвим неочекивана, бил је онако мартовски мало мало кише, па затим мало сунца. Људи су поотварали кишибране. Ти Мађари на све мисле, помислила сам. И поп је изашао из капеле. Гробари су већ изнели венце и све што уз то иде. Остали смо само Јанош, ковчег његове мајке, сада већ закован и ја уз њега. Тада је неочекивано Јанош узео моју руку. Помислила сам да му је потребна рука коју ће се придржати. Премда, било је бесмислено.

Био је снажан човек, изгледао је као неко кога ништа не може да избаци из чврсте осе здравог живота. Узео је, дакле, моју руку и нежно, али неумољиво је спустио на своје бедро, али на такво место да сам морала, иако ми то није могло пасти ни на крај памети, да осетим његову мало пропету мушкост.

Болонд*, промуцала сам и заридала.

Али, гробари су поново ушли, сада по ковчег и та црна колица на којима је лежала Јаношева мама.

И ми смо изашли напоље.

Поп је читао опело.

Киша је престала да пада. Само је светлуцала на зелено маслинастим иглицама борова, који су сада оштрије мирисали него раније.

*Болонд, луда ма мађарском.

(прича из књиге "Не могу овде да дочекам јутро", Архипелаг, Београд, 2014)