МИЛАН ТОДОРОВ: О ДНЕВНИЧКИМ ЗАПИСИМА

Милан Тодоров

О ДНЕВНИЧКИМ ЗАПИСИМА

Многе кратке приче које сам написао потичу из дневничких записа или успутних бележака. У том смислу, свакодневно писање није навика, већ стално померање. Оно прати тренутак доживљаја који је још без облика и закључка, и покушава да га задржи у његовој неуређености, пре него што се расплине.

Та неуређеност није недостатак. Напротив, она је услов да запис уопште настане. Бележим оно што не разумем до краја, не да бих то одмах разјаснио, већ да бих сачувао његову почетну отвореност. У том облику, доживљај остаје подложан каснијем преобликовању.

Са извесне временске удаљености, ближи сам разумевању себе у догађају. Не зато што је он постао јаснији, већ зато што се променио однос према њему. Оно што је било споредно излази у први план, а оно што се чинило важним губи тежину. Тада се појављује питање: зашто ме је то што се догодило довело у позицију да о себи мислим на одређен начин?

У тој пукотини између нејасног доживљаја и накнадног одговора који се у њега уклапа на нов начин, настаје могућност приче. Она не почиње из јасноће, већ из потребе да се нешто доврши. Прича није објашњење догађаја, већ његово продужено трајање.

Зато дневнички запис није припрема у уобичајеном смислу. Он је почетни облик пажње, иницијација. У њему остаје сачуван тренутак пре него што је добио значење — и управо ту, при поновном читању, открива се правац у коме прича може да настане.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: STAROST

Слика
  RATKO DANGUBIĆ/ KADA TI STAROST DOĐE PRVI PUT Kad ti starost dođe prvi put, ne otvaraj vrata naglo — pusti je da pokuca još jednom, da se malo ugreje na sopstvenom dahu, da shvati da nije svaka kuća spremna za njenu senku. Onda joj, naravno, otvori. Ponudi joj da sedne. Stavi pred nju šoljicu kafe, onu tamnu kao zaboravljena obećanja. Iznesi kolače što mirišu na detinjstvo, i liker od badema, za retke trenutke kad blagost spusti ruku na rame života. Reci joj tiho, kao da se poveravaš vetru: Rano je da ostaneš pod mojim krovom . Još je kod mene mnogo pesme, još odzvanja buka prijatelja koji svraćaju nenajavljeno, još se smeh penje uz zidove kao vinova loza što nema mira. Reci joj i nešto što bi rekao samo noći: Poranila si, draga. Biblija je skup priča sa srećnim završecima za one koji umeju da ih čitaju srcem. Život je meni još podnošljiv, još me ne steže oko grla, još ga nosim pod pazuhom kao knjigu koju nisam završio. Idi negde drugo, molim te, u vrtove gde cvetaju trešnje,...
Прикажи све