RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE
Ratko Dangubić
MALE PRIČE
Ostavio sam šolju u sudoperi da vidim koliko dugo može ostati šolja,
a da ne postane obaveza. Prvog dana bila je samo šolja. Drugog dana
bila je mala odluka koju sam odložio. Trećeg dana postala je dokaz: da
sam čovek koji ostavlja šolje. Četvrtog dana oprao sam sve oko nje, pa
je ostala sama, gotovo dostojanstvena, kao predmet izdvojen iz
vremena. Počeo sam da zamišljam da pripada nekom drugom životu,
možda nekom ko je otišao i nikad se nije vratio. Petog dana učinilo mi
se da je drugačija, kao da pamti ruke koje je nisu oprale. Kada sam je
napokon oprao, voda je potamnela više nego što je trebalo. Od tada
nisam siguran da sam uklonio prljavštinu ili trag nečega što je počelo
da postoji.
2.Korisna misao
Imao sam misao koja je bila izuzetno korisna, ali samo jednom.
Zapisao sam je da bih je ponovo upotrebio, ali kada sam je kasnije
pročitao, delovala je obično. Posumnjao sam da korisnost nije bila u
misli već u trenutku koji ju je proizveo. Pokušavao sam da prizovem
taj trenutak, ponavljajući okolnosti, mesto, čak i položaj tela. Jedne
večeri učinilo mi se da sam mu se približio, ali tada je zapis počeo da
se menja — ista rečenica, a drugačije značenje. Kao da je neko drugi
bio autor. Sada čuvam tu misao kao dokaz da postoji znanje koje
odbija da se ponovi i da nas, možda, koristi samo jednom.
3.Svetlo kod komšinice
Moja komšinica ostavlja svetlo u kuhinji upaljeno cele noći. U
početku sam mislio da je zaboravna. Zatim da se plaši. Onda sam
pomislio da bdije nad nečim što ja ne vidim. Jedne noći ostavio sam i
ja svetlo, da vidim hoće li ona ugasiti svoje. Nije. Sledeće noći ostavio
sam ga ponovo, i tada sam primetio da se svetlost iz njenog prozora ne
menja, kao da nije vezana za struju već za neku stalnost. Počeo sam da
računam sate i shvatio da je uvek ista. Kada sam jedne večeri pokucao
na njena vrata, niko nije otvorio. Sledećeg jutra, stan je bio prazan, ali
svetlo je i dalje gorelo.
4.Izvinjenje
Planirao sam izvinjenje u detalje: ton, držanje, čak i pauze. Kada je
došao trenutak, izgovorio sam ga pažljivo. Druga osoba ga je
prihvatila brzo, gotovo bez slušanja. Osetio sam razočaranje, kao da
moj trud nije prepoznat. Kasnije sam shvatio da se nisam izvinio da
bih bio oprošten, već da bih bio shvaćen. Te večeri sam pokušao
ponovo, sam sa sobom, izgovarajući iste reči drugačije. U jednom
trenutku učinilo mi se da ih neko drugi izgovara kroz mene, kao da
izvinjenje pripada nekom starijem događaju. Od tada nisam siguran
kome sam se zaista obratio.
5.Uputstvo za spavanje
Ako ne možeš da zaspiš, lezi mirno. Ako to ne pomaže, misli na nešto
jednostavno. Ako jednostavno postane složeno, prestani da misliš.
Ako ne možeš da prestaneš, posmatraj misli. Ako to pogorša stanje,
ustani. Ako ustaneš, bićeš umoran sutra. Ako si umoran, zaspaćeš.
Ova metoda funkcioniše, ali ne večeras. Jer večeras, dok sam sledio
korake, primetio sam da se oni ponavljaju, ali ne sasvim isto. Kao da
postoji drugo uputstvo, skriveno ispod ovog, koje vodi ka nečemu
drugom osim sna. I dok sam pokušavao da ga dokučim, shvatio sam
da možda nikada nisam ni bio budan.
6.Izgubljeno dugme
Dugme je otpalo sa mog kaputa. Nosio sam ga u džepu nekoliko dana,
nameravajući da ga ušijem. Bez njega, kaput se zatvarao nepravilno,
što mi se s vremenom dopalo. Kada sam dugme konačno izgubio,
osetio sam olakšanje. Sada je nesavršenost bila konačna. Međutim,
posle nekoliko dana pronašao sam drugo dugme u istom džepu — isto,
ali ne i isto. Nisam mogao da se setim odakle je došlo. Kada sam ga
prišio, kaput je ponovo bio celovit, ali mi više nije pripadao na isti
način. Kao da je pripadao nekom ko nikada nije izgubio prvo dugme.
Zanimljivi ljudi
Upoznao sam čoveka koji je delovao zanimljivo jer je malo govorio.
Kada sam ga ponovo sreo, govorio je više i bio manje zanimljiv.
Pokušao sam da i sam govorim manje, ali niko to nije primetio. Kada
sam ponovo počeo da govorim, neko je rekao da sam tiši nego ranije.
Počeo sam da razmišljam da zanimljivost možda ne pripada osobi, već
razlici između očekivanja i stvarnosti. Jedne večeri sam sreo tog
čoveka treći put. Nije me prepoznao, ali je govorio tačno onako kako
sam ja ranije govorio. Tada sam posumnjao da zanimljivost prelazi s
jednog na drugog, kao neka vrsta nevidljive uloge.
Коментари
Постави коментар