MILAN TODOROV: DALGA

 

Milan Todorov

DALGA

Postoje tolike stvari o kojima ne razmišljate dok prolazite pored njih. Najčešće su to one glomazne reklame pored puteva, često na raskrsnicama tako da vas istovremeno zbunjuju i zaklanjaju semafore, ali nikoga nije briga za to. Međutim, prolazeći danas gradom, pogled mi se, dok sam čekao da neka debela studentkinja kod univerzitetskog centra tromo i sa telefonom pred očima pređe zebru, ipak zadržao na reklami neke, ne znam koje, parfimerije ili kako se danas zovu drogerije, koja je reklamirala veštačke trepavice sloganom „Trepavice van okvira stvarnosti“.

Učinilo mi se da je to dobar slogan i za mnoge stvari koje nisam do sada uspeo da objasnim sebi.

Tog predvečerja išao sam na sastanak sa čovekom koji je išao u istu gimnaziju kao i ja, ali je bio dve godine mlađi.

Kad sam ga prvi put posle troliko godina ugledao - u prvom trenutku nisam mogao da ga prepoznam. Bio je u ritama, na njegovom odelu bile su zakrpe šarenih boja, nosio je u ruci zamašćenu plastičnu kesu a na glavi crveno belu kupastu kapicu koja je neverovatno ličila na one stare reklame za sladoledžije.

Sećao sam ga se kao u nekom dalekom snu.

On je bio u drugom a ja u četvrtom razredu. Oboje društveni smer, dakle mladi ljudi koji se još nisu opredelili za konkretne visoko pozicionirane zanate lekara, pravnika, inženjera, farmaceuta, matematičara, tehnologa, fizičara ili mikrobiologa nego za nesigurna i uglavnom slabo plaćena zanimanja profesora, novinara, pisaca i bibliotekara.

Njegov stariji brat, stariji od mene, znao sam upisao je medicinu. On je pak imao lošu ocenu i morao je na popravni ispit iz istorije kod profesora Karaule, koji ga je glatko oborio na godinu.

Međutim, on, zvaću ga Miroslav, nije bio ni najmanje glup.

Jedino je imao drugačije principe po kojima je živeo.

Osim toga bio je vrlo samokritičan. Već prilikom prvog susreta rekao mi je da se rado seća profesora Karaule koji ga je oborio na popravni.

Ne pitamo se za zdravlje. Izgleda da to sada i meni i njemu godi.

Pitam ga kako mu je brat, čuo sam da je uspešan i cenjen očni lekar.

-Umro je letos - kaže. – Bio je poslednja garda dobrih lekara. Ovi danas ne znaju ni krajnike da operišu.

Očigledno je, uprkos svom životu u ritama, bio dobro informisan, jer su baš tih dana dva pacijenta preminula posle banalne rutinske operacije krajnika u čačanskoj bolnici.

Kad sam došao ispred malog bifea u zakazano vreme on još nije stigao.

Padala je kiša, pomislih to je razlog.

Možda neće ni doći.

Nije imao telefon. Ništa se tu nije moglo, osim čekanja.

Razmišljao sam o njemu i zašto se, očito sopstvenim voljom, pretvorio u prosjaka.

Njegovi roditelji su imali vilu u najlepšem delu grada. Osim toga, otac, koji je bio uspešan advokat a zatim trgovac nekretninama, nasledio je više desetina hektara zemlje. Problem se sastojao u tome što mu je država nacionalizovala, odnosno otela svu tu zemlju jer su posle rata smatrali da je stečena otimanjem od poštenih seljaka.

Kad smo prilikom prvog dužeg zaustavljanja u prolazu pričali o tome, tačnije on je pričao kako pokušava da vrati u svoj posed dedovu i očevu zemlju, rekao mi je da postoji muško i žensko nasleđe. Žensko je uglavnom malo u obliku miraza prilikom udaje, ali muško je pitanje istorije porodice. Ponovo je između nas iskrsla ta reč istorija, ta pojava kao tamni oblak koji se stropoštava s vremena na vreme na zemlju i ljude ubijajući ih ili osakaćujući za ceo život.

-Taj proces još traje – rekao je – i ne znam da li ću doživeti njegov kraj. Ja sam samo jedna od mnogih nedužnih žrtava blesave istorije ove jadne zemljice.

I tako smo došli do zajedničkog profesora nam istorije, gospodstvenog Miloša Karaule, koji je bio težak srčani bolesnik i umirao na svakom času pokušavajući mimo svoje volje da nama, još deci, pokaže kako je sve, ama baš sve u čovekovom životi dalga, kako je on govorio.

Dalga je, shvatili smo, drugi naziv za loše vreme, ali ne loše samo u meteorološkom smislu, nego loše zato što ljudi umiru bez vidljivog razloga. Odjednom to dođe čoveku – govorio nam je profesor Karaula – hvatajući se za levu stranu pluća. – Dođe kao dalga koju poneko plati glavom, a poneko se izvuče, izmakne, ne znajući ni sam kako, uglavnom svako ima svoju formulu, koju, ako ima sreće, otkrije tek u krajnjoj teskobi, ponekad čak i u tunelu svesti o kojima su svedočili oni koji su se vratili iz kliničke smrti.

Naravno da nas je plašio. Ne samo da nismo znali ništa o kliničkoj smrti i životu posle takve smrti, nego nismo znali ništa ni o, kako je profesor govorio, neophodnosti da stupimo u stanje stalne kosmičke aktivnosti, koja je jedini donekle uspešan odbrambeni mehanizam čoveka steranog u ćošak života u kome su samo demon i anđeo, oboje sasvim neupotrebljivi.

Kašnjenje nije bilo nimalo čudno za Miroslava koji se najzad pojavio sa vetrom pokidanim kišobranom koji je teatralno širio ispred nas govoreći da želi da ga osuši.

Sećao se vrlo dobro profesora Karaule. Čak me je podsetio na neka njegova predavanja i kerefeke koje je pritom izvodio.

Jedna od najvažnijih bila je stiskanje leve šake. Ušao bi u razred, ostavio dnevnik na stolu i zatim ćutke šetao između klupa da bi kad je najzad došao do katedre zastao ukipljen i počeo grčevito da steže levu šaku. Radio je to ritmički a mi smo ćutali očekujući najgore. To najgore se, srećom, nikad nije dogodilo.

U međuvremenu učili smo o Prvom svetskom ratu o krizama između dva rata, o pobedi komunista u Drugom svetskom ratu, pa o hladnoratovskoj podeli sveta…

-A nas je učio o Vizantiji, Karlu Velikom i krstaškim ratovima – prekinuo me je Miroslav. Zatim je nastavio: -Nije to bilo loše saznanje. Ljudi su skloni idolopoklonstvu i da ubiju za svog boga.

Bili smo blizu stadiona Vojvodine na kome se očito upravo odigravala neka značajna utakmica na kojoj su protivničke navijačke horde urlale iz sveg glasa o ubistvu protivnika a gomila policajaca pod punom opremom za razbijanje demonstracija dosađivala se unaokolo.

-Oni misle – rekao je Miroslav pokazujući glavom na udaljene tribine – da je fudbal reinkarnirani bog i veruju da će taj njihov bog pobediti. A profa Karaula je znao da nije važno pobediti nego preživeti.

-Pa da li je?

-Čuo sam da je umro, ali u dubokoj starosti, posle devedesete.

-Izgleda – rekoh – da ono njegovo grčenje leve šake nije bilo bez razloga.

-Dalga ga je mimiošla, reče. -Samo to.

Neka vitka ženska silueta zastade pa prođe ispred nas. 

On je na trenutak zaćutao, kao da je zaboravio gde se nalazi.

-Primećuješ – reče tiše nego do tada – kako ljudi prolaze jedni pored drugih kao da su već jednom sve to odživeli. Kao da samo ponavljaju nešto što im je već bilo dato.

Nisam bio siguran šta želi da kaže.

-Onaj ko se zadrži predugo – nastavio je – počne da veruje da ima pravo na nešto. Na razgovor, na objašnjenje, Ako se ne pomeriš na vreme, uhvate te i onda si gotov..

Pogledao sam ga, pokušavajući da se setim da li je oduvek govorio na taj način ili je to došlo kasnije, zajedno sa tim zakrpama i kesom u ruci.

-Zato ne treba čekati  – rekao je gotovo mirno. – Kraj je odmah tu.

Nisam stigao ništa da odgovorim.

On je već, bez pozdrava, načinio nekoliko brzih koraka, kao da prati neku neku svoju nevidljivu i ničim određenu liniju.

Bilo je loše vreme. Hladno proleće i sada je napolju opet kiša zasipala za vrat. Nisam verovao u dalgu i da nema veze sa klimom. Išao sam polako niz stepenište velikog šoping mola misleći kako dalgi nikad ne vidimo oči i kako je ovaj ranoprolećni sumrak poput žene u dugoj beloj haljini kojoj ne vidim lice, koja hoda ispred mene držeći tanku porcelanski belu šaku sa plavo obojenim noktima na rukohvatu, ne grčeći je naravno i izgledalo je sve to, sa starim dugoživećim profesorom Karaulom, i prosjakom sa završenom gimnazijom i najzad sa mnom, kao da nam je na trenutak sve dozvoljeno, čak i beskraj, čak i beskraj...