MILAN TODOROV: MAJSTOR TETOVAŽE

 

Милан Тодоров

МАЈСТОР ТЕТОВАЖЕ

- Пре две хиљаде година на Земљи је живело само седам милиона људи. Они су живели седам стотина, па и хиљаду година, те је јасно да је њихова душа после смрти могла да се настани у неком другом телу. За сваку душу умрлог постојало је једно ново и живо тело. Не више! Али данас...данас нас има више од седам милијарди. Међутим, број душа не може да се повећава. То је космички закон. Тај број душа је – понављао је мајстор татуа Подманицки, покушавајући младој клијенткињи да образложи своју теорију о реинкарнацији – константан, те је душа сада принуђена да се дели и цепка, не би ли настанила све силне, новорођене људе.

Мајда је схватала, али је та прила старог мајстора тетоваже није нимало занимала. Једини што је желела сада била је тетоважа на интимном делу, коју нико, осим „извођача радова“ и особе којој дозволи да јој се толико приближи, неће моћи да види. И да буде нешто тајно, тако, насмејала се: за сва годишња доба.

- Уверавам вас, драга моја госпођице, да у основи несреће данашњег света лежи хронични мањак душе. Сложићете се да је тако?

Мајда погледа на сат.

Није јој се нигде журило.

Богдан је радио до четири поподне, али је долазио код ње око три, понекад мало раније. Зна се и зашто. Да његова супруга, са којом има троје клинаца, не би ништа посумњала.

Пошто му ништа није одговорила, него је само наставила да прелистава албум са свим могућим тату обележјима света, мајстор се лецнуо.

Да ли он, који с правом зна много о људским, па и женским телима, јер тетоважу ради у великом граду, на мушкарцима свих раса и женама свих профила, заиста зна ишта више о сеоби душе после смрти, о препорађању и бесконачности, да не каже бесмртности духа?

Могао би, када би себи ласкао, казати да је радећи тетоваже са будистичким и хинду мотивима, дубоко заринио и у филозофију реинкарнације.

Међутим, шта је то без сопственог искуства смрти?

У стварима које се тичу оностраног није довољно ослонити се на писана или цртана сведочења. Она могу да буду плод уобразиље, страха од потпуног нестанка, жеље да се буде упамћен по нечему екстремном а измишљеном, пука доза хвалисања и тетошења јадне људске судбине.

Листајући каталог са сликама за тетоважу, Мајда је постајала љута на себе. Зар је могуће да људи пристану да им неки шизофрени мајстор татуа ко зна каквим иглама које он сада, наравно, зое ласери – исцртава њиховом сопственом крвљу овакве ступидарије по телу?

Било је ту, у том мало већ азпрљаном каталогу, заиста свега. Од смешних, старовремених мотива, које више нико не ставља, попут облих податних курвица за морнаре, преко религиозних симбола, до анархистичких, геј или расистичких цртежа и порука. Било је ту тушта и тма змајева, змија,шкорпија, лептира, , риба, гуштера, лавова, мачака, слонова, јелена, мудрих сова, пужева и вукова који завијају на пун Месец.

Размишљала је да приупита власника тату студија које цртеже он препоручује, нарочито за нинтимни и осетљиви део тела, али знала је да се неће одлучити ни за један који би јој он, евентуално, саветовао. Јер порука коју она хоће да испише на свом телу мора да буде јединствена, непоновљива, да је се никада не постиди, да показује да она не припада никоме осим самој себи и Богу и, што је најважније, да не прашта лицемерје. То је, заправо, најважније.

А да испише: „Само Бог опрашта“?

Насмејала се.

Не, неће бити ниједно слово. Хоћу да моје тело све каже само собом ономе коме је стало до мене.

Изненада паде јој на памет да би њена порука требало да буде двосмислена. На тај начин себе никада неће излагати опасностима. Мушкарци су склони грубостима. Што је жена нежнија, мушкарци постају грубљи. Као антиподи. Није могла себи то да објасни.

А Богдан?

Он је исти така, само се још вешто скрива иза маске успешног пословног човека, патријархалне гкаве породице која, ето, понекад пожели да му нека девојка, млађа безмало дупло од његове жене, завуче прсте у боксерице.

-Да, драга моја госпођице - пренуо је власник студија – ту ћете све наћи, осим себе. Покушајте прво да схватите ко сте ви и шта представљате, па ћемо лако одабрати шару.

Назвао је моју одлуку да постанем трајно обележена - шаром, помисли са иувесним гнушањем Мајда, али му не рече ништа. Овај маторац је потпуно луд. Њему се, јасно је, одавно не диже. Толика тела на том вештачком кожом пресвученом сивом медицинском кревету!

Колико мора да има година, запита се у истом тренутку мајстор посматрајући је у огледалу. Огледало је било специјално и већина посетилаца га се плашила. Одраз у њему је био као поглед кроз снажно увећану диоптрију. Посматрајући многа туђа тела у њему, могаомје да види и оно што странке свакако нису никад раније виделе на свом телу. Јер, могао је да види оно што ће се са тим телом, па, дакле, и његовим власником догодити: тек назначену бору, црну пупећу ружу младежа, пигмент који се претвара у нешто што не би требало да буде, ткиво које постаје флуидно и непоуздано, црвене и модро плаве жилице које избијају из страшних пустопољних дубина организма у свој претећој и грубој егзистенцијалној функционалности.

Видео је сваки пут, кда би многоструко увећао делић коже клијенткиње, како се смрт, претворна и још скоро лепушкаста, прикрада кроз видљиве и невидљиве пукотине, кроз поре година, смерајући да власника заскочи једног дана, скоро изненада, али коначно. И то је било поражавајуће у овом његовом послу такозваног улепшавања. Зато младу жену, још несигурно смештену у фотељи И(она се још предомишља, свакако) само упита:

-Који део тела сте, девојко, хтели да тетовирате?

Ћутала је накратко. Није могла да претпостави колико му је година. Био је стар, то је неспорно, али није се то јо сасвим јасно уочавало на његовој појави. Могао би да има преко шездесет. Тешко јој је било да га замисли у младости, то његово згасло око које је толико тога, интимног а туђег, већ видело.

Да ли је и он патио?

Наравно.

Зар би се бавио овим неизвесним послом на ивици закона и морала да није тако?

Да ли је постао свој када је одлучио да пређе с ону стране патње и призна да га је живот поразио?

То, ипак, није могла да докучи.

Зато одлучи да буде дрска.

- Венерин брег - рече гледајући га право у очи. – То сам мислила прво, а после, ко зна.

Мајстор Подманицки није био изненађен или се само правио да је равнодушни професионалац.

- Пубис – рече замишљено. – У реду, госпођице.

-Да ли је то нешто скаредно – упита Мајда сада већ решена да разговара без скрупула, штавише да га изазива, те додаде – Да ли је потребно да вам га претходнопокажем?

- Не – рече Подманицки одлучно а мирно. -Није потебно да ми га претходно показујете. Припремићу тај ваш простор кад се одлучите за конкретну слику, боју, величину и тако те ствари.

Мајда хтеде да се насмеје. Уметник татуа је то њено међуножје, због кога су толики мушкарци били спремни и живот да дају, назвао простором.

Добро, рече себи, пошто је дубоко уздахнула. Нека то буде простор. Шта друго? Вероватно је то и за Богдана само простор. Усељиви простор на одређено време. Ушушкана девојачка гарсоњера која га склања од погледа и у којој ужива у чистој мушкој охолости, из луксуза такорећи и мушке незаситости.

-Дакле – упита је Подманицки. – Да ли сте добро размислили? Знајте, да ће вас оно што сада урадите са собом обележити за цео живот. Имајте на уму – додаде осмехујући се – да је цели живот пред вама. То сада вама делује као отрцана фраза, зар не – упита је.

Она је пребирала колорисане стране.

Али то заиста и јесте фраза – помисли Подманицки. Шта значи цео живот пред неким уколико је, захваљујући сеоби душе из тела у тело, живот вечан? И наново помисли да ће о сазнати тек онда када својом смрћу порекне ту исту вечност, бескрајност живот сопствене душе.

-Не могу да се одлучим – рече млада жена. – Пошла сам ка вама са сасвим јасном одлуком у глави, а сада не могу да изаберем ништа што би ме задовољило.

Мајстор татуа нахери главу. Знао је шта значи та неодлучност. Несигурност пута. Немогућност трајног везивања.

Знао је много таквих жена. Једну због које данас ради ово што ради. Из празне учтивости је упита:

-Да ли сте желели нешто конкретно, нешто, како бих рекао, опредмећено?

-Не- рече Мајда сада сасвим одлучно. – Није то било ништа директно, него више као уверење да ставим на себе нешто што ће бити само моје. Ако ме разумете?

- Наравно, госпођице, то сте изврсно рекли – примети мајстор Подманицки. – Само…

-Само!? – подиже Мајда своје пажљиво очупане па исцртане обрве.

Он хтеде да јој исприча до каквог закључка је дошао анализирајући сва тавтела по којима је писао или сликао ово и оно, али је само упита:

-Драга – и она тада осети јасни разлику у том његовом ословљавању – ко ће населити толика безлична, пуста телесна пространства?

Она га више није слушала. Желела је само да што пре оде. Ускоро ће три. Још ће стићи да се истушира хладном водом и најеена сачека да Богдан два пута кратко и једном дуги позвони на вратима.

Изненада опет помисли, можда бих могла и да останем на том меком кревету код мајстора тетоваже. Што да не? Под условом да је он још мушкарац, да ли бих остала?

Можда, помисли, можда бих остала.

Сада је само још требало одлучити се.

Подманицки то осети, осети да јој његова непомичност само одмаже, те јој лагано, скоро неосетно, својим јаким, тврдим кажипрстом пређе преко надланице а затим и финих танких прстију под којима су се свечано разлиставали узорци тетоважа: предмети, бића, анђели који лепршају испод невидљивог небеског свода.

(прича из збирке НЕ МОГУ ОВДЕ ДА ДОЧЕКАМ ЈУТРО, Архипелаг, Београд, 2014.)