MILAN TODOROV: MOTOCIKLISTA

Milan Todorov
MOTOCIKLISTA

Vraćam se automobilom iz velikog šoping-centra na kraju grada.
Ne volim da idem u taj šoping zbog toga što je vikendom preplavljen provincijalcima koji u njemu traže nešto po čemu će se istaći u svojoj sredini. To su uglavnom skupe krpe, najverovatnije kineske jeftine proizvodnje, ali oni se osećaju svečano dok sa ženom i decom hodaju hodnicima u kojima su prodavnice zvučnih imena na engleskom, koje u prevodu deluju naivno i smešno.

Osećam se loše. Ne zbog njih, nego zbog svega. Temperatura vazduha je odjednom, praktično u jednom danu, skočila sa desetak stepeni na dvadeset pet. Saobraćaj je gust i svi su nervozni. To su dani kada, čuo sam na vestima, ima najviše sudara i najviše srčanih udara. Osećam kako me povremeno nešto zaboli na levoj strani grudi, zaboli pa prođe. Zatim mi se čini da nemam dovoljno vazduha. Otkopčavam kaiš i dišem duboko, sa otvorenim prozorom na mojoj strani.

Prilazim semaforu pre mosta. Neverovatno je da je ispred mene uvek crveno svetlo na njemu. Dok stojim, neki korpulentni mladić ili sredovečni čovek na jakom motoru obilazi me bez znakova upozorenja sa desne strane, a zatim, kad se na semaforu upali zeleno svetlo, krene cepajući auspuh kao jerihonsku trubu. Vozim brže no što bih inače.

Da li se povodim za njim?
Da li želim da se na taj način poistovetim sa njim?
Ne znam.

Potrebna mi je energija, makar i tuđa, da ubrzam osećanje života, ne život sam, jer on se ne može ni ubrzati ni osporiti, nego samo osećanje radosnog, čak prolećno raspusnog i svesno pustahijskog života.

Pre pola sata u Dekatlonu kupio sam kupaće gaćice, tamnoplave, nešto veće nego one koje sam prošle sezone nosio. Uzeo sam broj XL samo zato da bih se bar u nečemu osećao manje stegnuto. Osim toga, tamnije boje prikladnije su, mislim, mojim godinama.

Dok je mladić jurcao na svom motoru levo-desno ispred mene, pomišljao sam da sam umesto plavih trebalo da uzmem baš drečavo crvene gaće. Još sam pomislio kako je bezrazložno da se ceo život povodim za nekim nepisanim pravilima oblačenja u određenim godinama. Ličio sam odjednom sebi na udovicu u crnoj suknji koja se kaje što je nije još juče skratila. Imala bi tako bar mogućnost, jedan prema milion, da svoju tužnu sudbinu iznenada, na zgražavanje porodice i okoline, preokrene iz večne tuge u jednostavan nastavak života, istina sa novim čovekom — ali zar je moguće da se nastavi tamo gde je već zakovan kraj?

Ispred mene motociklista je počeo da izvodi vratolomije.
Znao sam da se iza mosta nalazi patrola saobraćajne policije jer sam je uočio prilikom prelaska na ovu stranu, na kojoj smo se još nalazili i ja i on.

Sigurno će ga zaustaviti i tako možda sprečiti da se ubije na tom prokletom motoru. Ili da ubije mene iza njega.

Opet, pomislih, taj strah — za moj život.

Kao da momak nema život, i to život mlađi, manje trošen i manje haban, te prema tome i sa više mogućnosti.

Ali šta ako pogine upravo sledećeg sekunda, pre policije, pre svega, ispred mene, koji ću ga neverovatnom slučajnošću i neverovatnim refleksom izbeći u poslednjoj sekundi?

On će poginuti bez mene.
Ja u tome neću imati nikakvog udela.

Ipak, na neki neobjašnjiv način, nosiću ga na duši, jer možda sam mogao da ga upozorim, da mu svirnem, ablendujem dugim svetlima ili sugestijom odredim mirniji put ka tom mostu, mišljah, naših teških sudbinskih događaja?

Ali onda pomislim zašto se ja uopšte bavim smrću motocikliste koga uopšte ne poznajem.

Njegova sada već sasvim izvesna smrt ne može da ostavi dalekosežne posledice na moj život. Misliću o njemu verovatno nekoliko dana posle njegove tragedije. Kliknuću znakom odobravanja, jer drugi i ne postoji, na vest o njegovoj smrti na nekoj društvenoj mreži, najverovatnije Fejsbuku ili možda popularnijem Instagramu, i to je sve.

Koliko uopšte ima godina?
To nisam mogao da utvrdim.

Ispod tih oklopa od kacige za glavu i kožnih prsluka, preširokih, kao i pantalona i debelih zimskih čizama, možda je čovek u šezdesetim koji pokušava da produži mladost, uzaludno naravno.

Ima devojku, koja takođe ima više od šezdeset i ne želi da ostatak života provede sama. On joj hita na dogovoreni sastanak. Doći će ispred kuće u kojoj stanuje, zatrubiće kratko da ne izazove radoznalost suseda. Ona će izaći odmah zatim, noseći sigurnosnu, obaveznu kacigu u ruci. Poljubiće se. Ona će polako stavljati kacigu na glavu, smešeći se nevidljivim posmatračima. Zatim će sesti iza njega na sedište i najzad zagrliti muškarca.

Taj muškarac za sada još vozi ispred mene, odlažući onu priču o kasnoj ljubavi.

Vreme je bilo, kažem, neočekivano teško.
I dalje sam osećao napetost u grudima. Nisam želeo da se prepustim sažaljivosti i svojoj saputnici, ženi, nisam ništa govorio o tome kako se osećam.

Ona iznenada, mada nije imala običaj da komentariše moj način vožnje, na osnovu čega sam uvek do sada zaključivao da je njime zadovoljna, sada reče da dodam gas i preteknem idiota — tako se izrazila — na motoru koji izaziva sudbinu.

Čiju, nije rekla.

Odjednom smo oboje osetili da težina moguće nesreće motocikliste ima sasvim jasne, do sada neiskazane, iako postojeće a skrivane, duboke veze sa našim životima.

Sada sam posmatrao leđa tog motocikliste u crnoj kožnoj jakni sa precrtanom lobanjom na njoj ne sa gađenjem, nego sa lagano rastućom mržnjom.

Kao da je linija našeg sređenog dotadašnjeg života sada postala nešto što se razmotava bez kontrole, poput rolne kuhinjskog ubrusa palog sa visoke kuhinjske police.

Motociklista je dodao gas i motor ispod njega se propeo na zadnji točak i išao tako ispred nas na toj staklenoj nozi, nezamislivo, a ja sam se nadao da ipak neće napraviti salto mortale.

– Šta je to što ljude nagoni da sebe dovode u životnu opasnost? – pitala me je žena. – Zar sam život nije ionako prepun tumbanja?

Nisam joj ništa odgovorio.

Motociklista je i dalje vozio na zadnjem točku nekoliko dugih sekundi, gotovo nepristojno dugo, kao da izaziva ne samo zakon nego i neku vrstu prirodnog poretka. Zatim je, bez ikakvog dramatičnog razloga, spustio prednji točak i nastavio sasvim mirno, čak sporije nego pre.

Iza mosta, tamo gde sam znao da stoji patrola, zaista su bili. Dva policajca, jedan naslonjen na automobil, drugi sa podignutom rukom. Očekivao sam da će ga zaustaviti, gotovo sam usporio da bih prisustvovao tom razrešenju, tom malom prizoru pravde i opomene.

Međutim, motociklista je prošao pored njih bez ikakve reakcije. Kao da ga nisu ni videli. Ili kao da u njemu nije bilo ničega što bi trebalo zaustaviti.

– Vidi ovo – rekla je žena tiho.

Nisam odgovorio. U tom trenutku više nisam bio siguran šta sam zapravo želeo: da ga zaustave ili da produži, da padne ili da se izvuče. Sve se nekako izjednačilo, kao kada se posle duge buke iznenada pojavi tišina pa više ne znaš da li ti prija ili te uznemirava.

Pretekao sam ga bez naglog pokreta. Bio je sasvim blizu desne ivice kolovoza. Dok smo prolazili, okrenuo sam glavu više nego što je bilo potrebno.

Video sam lice.

Nije bio ni mladić ni starac. Lice bez posebnih oznaka, sabijeno ispod kacige.

Ne znam kakvo sam lice očekivao.
Ličio je na pogrešnog čoveka. Nije uopšte ličio na nekog ko ima potrebu da se ubije.

Malo je reći da me je razočarao.

To me je, iz nekog razloga, najviše uznemirilo. Njegovo telo i moja misao, koja je pokušavala sve vreme da ga sruši na asfalt — sada je postalo jasno — bili su u nesrećnoj kombinaciji. Kako ići dalje u množini nejasnoća u vezi sa tuđim i sopstvenim stvaranjem minijaturnog sveta u kome nisi upriličen da odrediš svrhu ne samo nečijeg, tuđeg života, nego ni sopstvenog.

Vratio sam pogled na put. Saobraćaj se razređivao posle mosta, ali mi se učinilo da vazduha ima sve manje. Ponovo me preseče bol, ovog puta oštrije, određenije. Ruka mi je sama otišla ka grudima, koje su pod šakom gradile štitnik od prikaza spoljašnjeg sveta.

– Jesi dobro? – pitala je žena.
– Jesam – rekao sam, ne želeći da sazna u kakvom sam trenutno stanju.Motociklista je ostao iza nas. Nisam više gledao u retrovizor. Nije bilo potrebe. Njegova sudbina se udaljavala, postajala nevažna; oko nje ništa nije bilo čvrsto i pouzdano, nego je sve što se dogodilo a nije se dogodilo bilo ono što vidimo kao čoveka koji nam se usred bezvoljnosti našao na putu.

Ili smo se bar nadali da je tako.

Prošli smo još nekoliko kilometara bez reči. Bol je bio isti kao i pre mosta i nije prolazio.

Pokušao sam da udahnem dublje, ali vazduh kao da nije imao gde da se zadrži. U jednom trenutku učinilo mi se da bi bilo jednostavnije da stanem nasred puta, da uključim sva četiri i ostanem tu, između traka, kao neko ko je konačno odustao od daljeg kretanja.

Nisam to uradio. Susret sa nepoznatim motociklistom, susret koji se možda nije ni dogodio, učinio mi se kao zbir ljudi koji u dolini tupog nedeljnog popodneva nesvesno razmenjuju fantazme, obmane i potrebu čovekove vrste da svojim nejakim snagama učini svet neprilika koliko-toliko još potrebnim.

(Crtež: autor)