MILAN TODOROV: MENJAČNICA

 

Milan Todorov

MENJAČNICA

Ušao sam u predvorje banke u kome se nalaze bankomati za isplatu novca .

Prišao sam prvom, ugurao karticu i naveo iznos koji želim da podignem. Automat me je upitao da li želim potvrdu o podignutom iznosu i ja sam odbio jer mi je ionako previše papirnatih papira i kartica u džepovima. Posle nekoliko sekundi vraća mi se Dina kartica, ali ne čuje se reski zvuk koji uvek prati mašinsko brojanje novca. Zatim se na ekranu pojavljuje poruka da ne mogu da podignem traženi iznos. Bez bilo kakvog drugog objašnjenja. Pošto sam kod kuće prethodno online proverio stanje na svom računu siguran sam da razlog nije nedostatak sredstava. Zato odlazim do drugog bankomata u istoj prostoriji. Ponavljam radnju, ali ni tu ne mogu da podignem svoj novac. Uveren da su bankomati ispražnjeni zbog predstojećeg praznika i bogate trpeze, odlazim u centar grada i tamo najzad uspevam. Ne gledajući, trpam novac u novčanik kasno primetivši da je jedna novčanica oštećena.

To veče, dakle pred Uskrs, pokušavao sam da, kupujući neku sitnicu koja mi nije bila neophodna, na trafici, zatim u marketu, zamenim tu jedva vidljivo oštećenu novčanicu od pet hiljada dinara. Niko nije hteo da je primi. Ja sam, rekao sam sebi žrtva mašine, nešto poput modernog ludiste koji ipak nema smelosti da uzme rasklimatani behaton sa trotoara u centru grada i razlupa banokomat koji mu je izlistao novčanicu bez malog dela u sredini.

Jednoruki momak koji je radio u Korner kiosku u kome se prodaju novine i cigarete rekao mi je da je najbolje da pokušam u menjačnici. Oni će je primiti i sutradan ili koji dan docnije zameniti u Narodnoj banci.

Imao sam loše iskustvo sa menjačnicom na čijem šalteru sam, kad bih imao neki dinar viška, menjao novac.

Jednom mi je mlada, uvek ćutljiva i namrgođena žena sa naduvanim ustima, u malom svežnju, koji nisam pred njom pregledao, dala novčanicu koja je imala selotejpom zalepljen ugao. Trebalo je da ga dam majstoru koji mi je ugrađivao behaton u prilaznu stazu kući.

Zamolio me ja da se sklonimo u stranu.

-Ne moraju oni – pritom je pokazao na radnike koji su radili pod njegovim nadzorom - da sve znaju.

To mi je bilo sumnjivo, ali nisam imao kud. Kad sam mu pružio svežanj, on je, onako pijačarski, prebrojao novac u šaci, listajući banknote samo dopola. Dogodilo se da mu je za oko zapala baš loša polovina, odnosno ona okrznuta polovina novčanice od sto evra.

-Brate, ovo ne mogu da primim.

Isto mi se desilo u menjačnici.

Imao sam nesreću da je za pultom bila opet ona plavokosa sa naduvanim usnama za koju sam, ne znajući zašto, verovao da mi ije naklonjena.

Brzo je prebrojala novac i vratila mi oštećenu petohiljadarku.

-Ovo ne mogu da primim. Kome to da vratim?

-Šta ja da radim s tim?

-Ne znam.

Uvek je bila hladna, ušuškana iza debelog stakla.

Razmišljao sam o njoj. Izgledala je kao Ruskinja. Govorila kao Ruskinja.

Doduše, uvek vrlo kratko i možda nisam najbolje odredio njeno poreklo koje me je ne znam zašto kopkalo.

Stojim ispred neme menjačnice i osvrćem se. U stvari, osećam potrebu da se brzo udaljim odatle, a u stvarnosti opipavan oštećenu novčanicu. Izgleda kao da je neka životinja zarila zub i nju i odgrizla parče.

Pitam se kako to mašina koja broji novac nije primetila.

Vraćan se na prozor menjačnice i u mikrofon koji me deli od žene sa napupelim usnama kažem da mi je baš ona jednom prilikom dala novčanicu od sto evra kojoj je nedostajalo parče pa bilo zalepljeno selotejpom.

-Dešava se – kaže i nezainteresovano okreće glavu.

Pokušavam još nešto.

-Sutradan sam vašoj koleginici koja je tada radila reklamirao novčanicu i ona mi je, bez mnogo reči, zamenila za ispravnu.

Neočekivano, ova sada odgovara:

-Mašina koja broji novac ne uočava mala oštećenja. Nju samo zanima izgled. Fotografija. Da li je sto zaista sto. Da li je 300 zaista tri stotine. Rekla je tri stotine, zapazio sam, što je bilo gramatički pravilno. To znači da je naša a ne Ruskinja.

Ne želim da joj se približim, ta toliko puta je prema meni bila arogantna i jednom, vrlo verovatno, čak pokušala da me prevari.

Oko mene se stvara gužva. Sklanjam se se šaltera menjačnice. Pokušavam kvarnu novčanicu da strpam u novčanik, ali brzam i veoma sam usplahiren tako da je gužvam i stavljam u zadnji džep farmerica.

I dalje sam ljut ne toliko zbog sume koju sam, najverovatnije, izgubio nego zbog osećanja u dnu stomaka: opet sam prevaren. I to osećamnje ne da mi mira. Kao da imam mačku u stomaku koja me grebe, cvili i pokušava da pobegne.

Ali, mislim, ja sam bogat baš zbog toga. Mogu sa tom novčanicom koja je postala običan papir da radim šta god hoću. Mogu da je gužvam, seckam, i najzad zapalim.

Ljudi pored mene prolaze. Staju na pokretne stepenice koje ih spuštaju negde nadole, ali ih stepenište čini nepokretnim, vezanim.

Pomišljam kako je novo vreme donelo te čudne i neprirodne stvari. Hodaš a stojiš.

Od automata koji nema ništa sa tobom, tražiš svoj novac.

Idem zatim ka pokretnim stepenicama.

Iznad mene nema neba.

Na tu pomisao se smešim.

Još sam na zemlji.

Astronauti koji su obletele Mesec bezbedno su se spustili na zemlju.

Ja se spuštam pokretnim stepeništem sa levela na kome je menjačnica i mlada žena sa napućenim ustima na prvi niži nivo.

Mislim na nju. Kao da me je hipnotisala. Bila je obučena u crno. Da, u crnu usku majicu kroz koju se jasno naziru male okrugle dojke dok se naginje ka sefu da izvadi svežanj uvezanih novčanica i dok se naginje ka staklu predamnom dok ih broji rukom da bi ih zatim stavila u mašinu za brojanje.

Deluje nesvesno onoga što je okružuje.

Njena kosa je plava i oči su joj plave.

Ruskinja. Pobegla od rata.

Ubrzo, posle malog besciljnog lutanja, vraćam se do šaltera menjačnice ignorišući mladu Ruskinju koliko mogu.

Ipak, iz bezbedne daljine posmatram šta se dešava.

Pada mi u oči službeničin isti lenji, skoro nezainteresovani odnos prema klijentima i njihovom novcu.

Hteo bih još nešto da kažem službenici menjačnice, ali osećam da ne bih znao šta da joj kažem a da se ne zgadim samom sebi.

Izgleda tako usamljeno kao niko iza neprobojnog stakla, krhka, sa belim rukama na kojima se vide plave, bolesno plave žile kojima struji njen život.

Konačno postajem svestan opšte prevare. Ona je prevarena na jedan a ja na drugi, za sada mnogo banalniji i manje bolan način. Postaje mi bliska.

Ona, službenica u menjačnici po nuždi, sada mi se čini mnogo pristupačnijom bez preterivanja i izmišljanja.

Ne znam zašto sam bio toliko krvnički težak danas.

Izlazim iz šoping mola. Na vratima me dočekuje prosjakinja sa ikonom Bogorodice Trojeručice.

Kaže: Udelite tako vam boga za vaskrs Isusa Hrista.

U prvom trenutku, priznajem, pomislio sam da joj uvalim faličnnu novčanicu. Ali odustajem, jer osećam da bih tada iz sveta prevarenih ušao u produžetak sveta prevare samog sebe. Ili tako nešto, manje patetično.

U svakom slučaju, podmetnuo sam joj sebe.

Neobično za mene, jer ne volim da pomažem mladim ljudima koji su još spodobni da itekako povuku - mašim se za novčanik i dajem sto dinara mladoj prosjakinji.

Pritom znam da me je i ona prevarila.

Pitam se da li sam tim gestom ušao u savezništvo sa svetskim odelom za prevare.

Da li je to preuveličano?

Šta je večnost?

Ovo svakako nije.

Ja sam samo protok sadašnje krvi večnosti.

Možda je fluid na osnovu koga reagujem takođe prevara.

Pomešanog osećanja tražim izlaz na bulevar. Postoje tri a možda i četiri izlaza. Zbunjen sam. Hodam kao moj bolesni otac Molinarijevim parkom. Nikad, rekao mi je, ne možeš stići do lepšeg kraja, onog koji očekuješ.