MILAN TODOROV: OSTARELI FUDBALERI

 

Milan Todorov

OSTARELI FUDBALERI

Ne znam zašto sam te večeri prišao stolu u kafeu Branch za kojim su, kao i svako veče, sedela sva starija čoveka.

Viđao sam ih kako parkiraju auto na nedozvoljenom mestu u garaži a zatim teško izlaze iz crnog Audija A4.

Odlazili bi zatim na kafu. Jedan od njih, belo sed i vitak uvek u sportskim trenericama i patikama i drugi, vozač, poguren, teškog hoda, krupan i jak u izrazu lica.

Prišao sam im najviše iz razloga što me je bledi čovek u prolazu uvek zagledao više nego što je uobičajeno i pritom se smešio krupnim zdravim zubima.

Odlučio sam da prekinem tu nemu igru.

Zastao sam ispred njih koji su upravo ispijali espreso. Onaj snažniji je čitao novine, neki sportski žurnal a bledi se ponovo upiljio u mene svojim dugmetastim očima i zubatim srdačnim smehom

-Izvinite – rekoh. – Viđam vas već neko vreme i činite mi se odnekud poznatim. Da li ste bili fudbaleri?

Ne znam otkud mi to pitanje. Ja nikad nisam bio zaljubljenik u fudbal a daleko od toga da sam bio navijač jer sam to oduvek smatrao lukavom zamkom posle koje upadaš u političko idolopoklonstvo.

Pogledali su me bez velikog iznenađenja.

Očekivao sam da će oni reći da i mene odnekud poznaju.

Međutim, to se nije desilo.

-Ja sam iz Temetina – rekao je bledi čovek misleći verovatno na obližnje mesto Temerin, iako ga to nisam pitao.

Da bi, shvatio sam, spasao stvar, u razgovor se ubacio onaj, korpulentniji ali istrošeniji, poguren i klecav lik:

-Ja sam bio fudbaler, a to se vremenom prenelo na njega.

Bledi čovek se nasmejao ponovo i bez povoda me upitao da li je moja žena Slovenka.

Osećao sam da se u komadiće raspada mogućnost stvarne komunikacije među ljudima koji, ko zna zašto, pokušavaju da razumeju, pa možda i doneklke upoznaju jedni druge.

Nepostojeće mestašce Temitin, lažna Slovenka u mojoj pratnji -

čak ni reč ovaj, sasvim običan život, nije obuhvatala ništa od toga.

Odjednom smo mimo svesne namere ušli u paralelni svet.

Ja, i inače,verujem u paralelnost života u univerzumu.

Upravo tog jutra sam u nekim novinama pročitao da je Nasin rover Kjuriositi otkrio organske molekule na Marsu, uključujući hemikalije koje se smatraju gradivnim blokovima za nastanak života na Zemlji. Pet od sedam molekula identifikovaih u osušenom jezerskom dnu bazena blizu ekvatora nikada ranije nisu primećeni na crvenoj planeti. Postavlja se pitanje da li su ta organska jedinjena povezana sa potencijalnim prošlim životom na Marsu, odnosno ako je život nekad postojao i napredovao na Marsu što ne bi bi bio i danas tamo moguć?

Pogledao sam njihove ruke. Osim staračkih pega i pomalo kvrgavih malih prstiju za koje sam znao da su posledice gihta, odnosno preteranog izlučivanje mokraćne kiseline u krvotok – nisam mogao da zaključim ništa o njihovom trajanju, poreklu, otiscima u stvarnosti mimo Svemira.

Videvši me uglađeni konobar prilazi i pita me – šta drugo -nego da li ću nešto da popijem.

Jedna krupna, crna ranoprolećna nagovešteljica žarkog leta, odjednom je počela da kruži oko nas.

Kelner je uzalud vitlao svojom belim peškirom, dotada besprekorno uvijenim i složenim na podlaktici upozoravajući nas da je naš svet zamišljene veličine koji smo ovojili zapravo samo svet u kome pokušavamo nešto da ulovimo, makar to bilo beznačajno i često beznadežno.

Sutradan, potražio sam ih pogledom ali ih nije bilo na uobičajenim stolicama.

Kroz poluzatvorene žaluzine u kafe su ulazile senke.

Mešali su se mirisi kafe arabike i ljutih soseva kojima su crni dečaci iz Iraka prelivali šačice girosa u papirnatim tubama.

Pravog i lažnog fudbalera nije bilo i uzalud sam u polumraku pokušavao da u gomili glasova prepoznam njihov nadajući se da su, s obzirom na neobičnu gužvu, pronašli neko drugo, zaklonitije mesto za sebe.

Sada sam bio siguran da ih nikada ranije nisam video, ali pomisao da su ti moji slučajni novi poznanici zauvek izgubljeni za mene izazivala je u meni neočekivano nezadovoljstvo.
Pitao sam se kako ljudi i njihovi životi u jednom trenutku bljesnu u savršenom i potpunom izdanju a docnije traju samo u bledolikom izdanju, kao umor od života za kojim još žude.

Ni narednog dana nisu bili na svojim mestima.

Uzimao sam svoju kafu sa mlekom i odlazio na stolice sa kojih sam mogao da posmatram svet u prolazu. Oko mene su sedeli mladi ljudi, ali i stari, i sredovečni i svi su ćutke i zamišljeno pili svoja pića ili jeli pomfrite zalivajući ih nezdravo slatkom Kolom.

Instinkt mi je govorio da će se stari fudbaleri pojaviti i da ćemo nastaviti ono što je u prvom trenutku i njima i meni izgledalo kao slučajan povod za razgovor.

Sve to je postajalo čudno.

Šta mi oni mogu doneti?

Šta ja njima i oni meni znače?

Nisam to mogao sebi da objasnim. Štaviše, nisam imao osećaj za sport. Dodati loptu nekome da bi postigao gol, odnosno cilj – razmišljao sam – nesumnjivo je izraz jedne vrste plemenitosti za koju je osim fizičke snage potrebno i neko neobjašnjivo osećanje pripadnosti jedno drugom u nastojanju da svoje postojanje učinimo vrednijim.

Posle nekoliko dana ulazeći i veliki trgovački centar sa gornjeg platoa videh gomilu policajaca koji si stojali uz staklenu ogradu sa koje se pružao odličan pogled na fudbalski stadion Vojvodine.

Prišao sam im bliže, uprkos mrkim pogledima policajaca pod punom opremom za razbijanje demonstracija.

-Ko igra – pitao sam jednog visokog mršavog.

-Vojvodina i Partizan -reče zagledan u travnati teren.

Na tribini sa moje leve strane, pretpostavljam zapadnoj, vijorile su se crne zastave i navijači jednog od timova, urlali su na svaki potez igrača na terenu.

-Koji ludaci – rekoh i udaljih se.

Policajac se, ne usuđujući da komentariše, samo nasmejao štp sam shvatio kao znak razumevanja. Dovukli su ga ko zna iz kog gradića u Novi Sad da obezbeđuje taj sportski događaj a onda će ga, udrvenelog, posle šest ili sedam sati stojanja pod teškom opremom vratiti u njegov gradić da se prepusti nepomičnim predelima u noći posle onoliko igre na fudbalskim stadionu.

Ušao sam u tržni centar.

Ni sada u njemu nisam nikoga poznavao. Pitao sam se gde su toliki ljudi koje sam nekada držao za dobre poznanike i prijatelje. Nemoguće da su svi umrli, da su svi postali deo kućnog nepokretnog nameštaja.

Prolećno, ali jako sunce bilo je na zalasku.

Prilazio sam Branču. Onaj konobar koji se uzaludno borio sa prvom ovogodišnjom muvom stojao je pored šanka besposlen.

Imao je zift crnu kosu koju je verovatno farbao a zatim prskao nekim jakim lakom. Na ivicama njegovog friza video se oštar prelaz sa nje na belo čelo, gotovo kao rez oštrim nožem.

Činilo mi se kao da ceo taj prizor počiva na mom prolazu pored njega i pogledu na njega kao pogledu na daleki život i svet Svemira.

Dva starca, vrlo kočoperna, uzalud su krivila svoje vratove prema prolaznicima.

Bili su u senci, u novom uglu, dobri, srećni u svom laganom istrajavanju. Bledi muškarac je bio staklast a njegov staratelj, jer to sam shvatio naknadno, čitao je kao i obično sportski žurnal.

Ne znam ko je juče pobedio.

Možda je bilo nula nula.

To je često.

Prošao sam pored njih bez pozdrava.

A svi smo imali već prilično godina ali smo i dalje bili žedni nekog novog početka.