paradoks

  (odlomak) „ Portret Dorijana Greja“ predstavlja, u novije vreme, prvu, vešto skrivenu odu homoseksualizmu. Teško je složiti se sa većinom kritičara koji u ovoj drami koja se događa u viktorijanskoj Engleskoj vide ideju da je lepota jedini aspekt života kome vredi težiti a ne pomisliti da je, pošto je reč o slavljenju muške lepote i mladićkog tela, sve samo stvar filozofije estetskog manirizma. Štaviše, ideja u koju veruje junak drame a oličena je u stavu da je naša slika, ono što svet vidi o nama i kako nas vidi, važnija od onog što jesmo zaista. Na toj ideji, na žalost svih nas, zasnovane su potonje tobožnje istine i to ne samo iskazivane u običnom životu nego i na polju politike, moći, slave i istorije. Dorijan Grej naslikan kao viktorijanski Apolon u ateljeu osetljivog, ali perverziji potajno sklonog umetnika Bazila Holvarda postao je tajna religija noog sveta jer je oličavao težnju za večnim životom, ali ne poput hrišćanske vere kroz stradanje i neminovnu patnju, nego upr...

  RATKO DANGUBIĆ/ MAPA ANĐEOSKOG STRPLJENJA Kažu da za Beograd treba imati anđeosko strpljenje da bi ga video kakav jeste. Ne ono što predstavlja, ne ono što pamti, ne ono što skriva — nego ono što jeste u jednom jedinom, neponovljivom trenutku u kojem se čovek poklopi sa njegovim disanjem. Tek tada grad pokaže svoje puteve, koje ni sam ne zna da ima. Meni se ovo desilo jedne zime, koja je počela ranije nego što je trebalo, a završila se kasnije nego što bi iko voleo. Sedeo sam u svom stanu iznad Bajlonijeve pijace, u sobi koja je postojala samo noću sa likovima iz rukopisa koji su čekali kuda ću da krenem sa njima. Danju bi se moja soba izgubila, stanjila, pretvorila u neku običnu sobu sa stolom, lampom i prozorom koji vodi ka ničemu posebnom. Ali noću, kad bi grad utihnuo i ostao samo šum reke, soba je bila šira, dublja, kao da ima još jedan skriveni zid, i likovi ožive. Možda sam sve samo zamišljao, ali bilo je tu. Na stolu je ležao rukopis koji nisam umeo da shvatim. Nekad mi...

  DUGE UZDRŽANOSTI Ta mlada žena sa cvetnim imenom dolazi mi iz sećanja sa teretom svoje proćerdane prošlosti. Florijana je bila mlada, imala tek dvedeset i koju godinu, razvedena ne svojom krivicom kako je uvek govorila. Došla je u grad iz malog sremskog sela. Pobegla, u stvari, od priča da je netrotkinja. Nikad se nije saznalo da li je ona krivac za nemanje porod a ili njen suvonjav i sumnj i čav suprug koji je često danima pa i nedeljama bio odsutan baveći se, kako j e govorio, opasnim i teškim geodetskim poslom merenja međa među krvno zavađenim komšijama, merenjem u kome često padaju glave. Sve to vreme Florina je, pod teretom očekivanja da mužu rodi nastavlja č a imena familije, sve to podnosila vedro, jer je imala vedar i širok karakter nerođen za mržnju. Kada ni posle tri godine nije ostala trudna, dokone susetkinje su joj otrov n e svojim uglavnom rđavim i obljutavelim bračnim životom govorile da nađe drugog pevca a da prvi petli ć, odnosno muž za to ne mora da zna...

  TRI TAČKE Ne postoje rezervni delovi za nešto što je nekad bilo ljubav ili samo virtuelna ljubav u simultanim snovima. Moguća ljubav kao tajna zavukla se u monitore ličnih kompjutera i zazirući od dostupnosti šarenom bordelu novih svetskih majstora šarenih anđela hajkovanja prekinula je vezu. Do kraja ni ona ni on neće saznati da li je to kraj. Loše spavaju. Bude se noću u tri ili pola četiri, proveravaju da li je im je poslata poruka. Ali znaju da je to put koji ne vodi nikuda osim do mesta na kome se jedna tačka spaja sa drugom pa sa trećom, ovako ...

  STAROMODNA MUŠKOST Kažu da je 328 godine pre N ove ere Aleksandar Veliki pošto je osvojio ceo svet klekao na zemlju i plakao. Istoričari sklon i formatizmu smatraju da je plakao zbog toga što više nije imao šta da osvaja. Ne bih to uzeo zdravo za gotovo. Ne mora se pokoriti svet da bi se plakalo. Ne mora se uostalom nimalo plakati. Staromodna muškost vraća se u modu. Biti jak da nastaviš posle kraja sveta i recimo da je d ovoljno videti lepu ženu u retrovizoru i da posle ne radiš ništa da bi je poput sveta osvojio ne nužno fizički nego nadom malog odsustva koje nije večno jer ništa nije večno svet se sastoji od veštine odlaženja jer svet je u kretanju i verovanju u neistine.

  MIRISI PARADAJZA U POGREŠNO VREME Sve je to bilo u prošlom stoleću. Možda sada deluje neverovatno. Međutim, tada, pre ratova devedesetih godina i najzad bombardovanja Novog Sada, za koji je tadašnji predsednik Amerike Bil Klinton isto veče kada su pale prve bombe rekao da je bombardovan glavni grad Kosova – kao da smo predosećali da ćemo izgubiti osećanje pripadnosti svojim precima i svojoj staroj veri u zemlju. U našoj kući tome smo se suprotstavljali tako što smo čuvali stara semena raznih biljaka, a naročito seme novosadskog jabučara koga mnogi još pamte po odmerenoj kiselosti i punoj slasti mirisa. Mama je od sv o je bake čula za čarobni trik kojim se može prevariti red stvari, produžiti leto i život paradajza jabučara. Trik se sastojao u tome da se zeleni plodovi, koji bi inače istrulili pod jesenjim kišama i snegom, uberu a zatim bez pranja, umotaju u hartiju ili novine i ostave u unutrašnjem delu prozora. U toj svojevrsnoj tampon zoni između spoljašnjeg i unutrašn...