MILAN TODOROV: PRIČA O ŠTUKASTOJ RIBI

 Milan Todorov

ŠTUKASTA RIBA

Skoro svake noći sanjam ljude koje sam poznavao a koji su, manje više, odavno mrtvi.

Ne znam odakle mi to. Zašto se vezujem za prošlo vreme koje sada nije ni njihovo ni moje?

Pantu sam poznavao iz viđenja, kako se to kaže. Obično bih se sretao sa njim kraj kioska na kome su uz štampu već počeli da prodaju žestoka pića u malim staklenim fraklićima.

-Idem ja tako pored starog barskog korita a voda samo što se povukla iz njega kad u travi ugledam nešto crno, duguljasto i sluzavo. Priđem bliže i imam šta da vidim. Ispred mene se koprca čudna velika riba od, brat bratu, pet kila. Liči na štuku a nije štuka. Nije, na moju sreću a njenu nesreću, uspela da sa vodom utekne u Dunav.

-I šta je posle bilo – podstičem ga. On zastaje, zatečen mogućnošću da mu konačno neko veruje. Jabučica u grlu, ispod razdrljane bele košulje mu drhti dok ispija lozu od 25 gradi, ako ne lažu na sumnjivoj etiketi koju miluje njegova drhtava ruka.

Riba koja se bacaka u vodenoj travi postaje šareni vatromet jedne dugo skrivane stvarnosti, sasvim neočekivane, teško objašnjive.

Panta se fizički povlači pred tom slikom.

-Nisam odoleo. Kad sam joj prišao morao sam da je pomilujem. Svog me je odrala svojim oštrim krljuštima – kaže i pokazuje ruku, crveno i natečeno meso sa jasno vodljivim kapilarima, kako to već biva kod hroničnih pijanaca.

Smeši se dok to govori jer oseća da se udaljava od sopstvenog besmisla i da se stvarnost povlači zajedno sa vodom prethodne noći. Ceo svet mu je na jeziku. On je sada dinamičan, nešto mu se najzad dešava, površan život sa škrtom Danom, sa kojom nema dece i nema više skoro ništa osim lanaca ćutanja i prezira dok je gleda kako se suši i srozava u muškobanjasto nelepo stvorenje je obezličen u novom prostoru koji se otvara pričom.

Laž postaje način da mu se vrati pravda što u životu nije bio slušan i poštovan. Vreme drugačije teče i na kraju prestaje da bude važno.

Svet koji mu nije bio naklonjen nenadano je ustuknuo pred novim svetom podvodnih trava i riba, svetom koji se mrsi i zapliće u osu nečeg, ne zna još čega, ali nečega novog i boljeg.

Panta grabi hitro veliku glibavu ribu iz trave, čisti je šakama velikim kao lopate, riba je mirna očekuje od njega spas i on od nje, tako da skoro postaju neophodni jedno drugom. 

Sve vreme u blatu je do pojasa. To je trenutak opasnosti. Možda ga proguta mrak koji ćuti ispod vrbovog korenja svuda unaokolo. Ali, držeći se za veliku ribu, Panta ulazi poletno u novu, mada kratku, večnost ushita sobom.

Ta koliko je samo plehanih varalica, najlona 0,5 i štapova izgubio u borbi sa ribljim grabljivicama uzalud a sada je to sve stiglo na naplatu i to na naplatu u njegovu korist.

Opijen slavom nepostojećeg, najgorom vrstom delirijuma, Panta je već sasvim ubeđen da se ono što se nije dogodilo i o čemu je mislio da laže, ipak dogodilo. On to smatra pravednom nadoknadom za prošle dane svog života. Ali, ako je to prevelik zalogaj, on prihvata da je sada neko drugi, neko ko se otrgao predodređenosti.

Nije se dogodilo, dakle, samo ono što se nije dogodilo u nečemu. A ovo se događa u svim njegovim i mojim čulima. Najpre govora, pa sluha i pažnje.

Panta oseća da nije uzalud protraćio tolike godine u ribolovu, tolika jutra u šetanju po mokroj obali ispod niskih grana samoniklih vrba, ćekajući ovaj događaj.

Događaj sa veličanstvenom ribom se uramljuje sada kao dragi kamen u krunu dotadašnjeg slabog života.

Panta pritom, ne pitajući, na moj račun naručuje dve loze od nezainteresovanog prodavca u kiosku.

-Ja sam samo došao na kratko, po Politiku – kažem.

-Samo riba i ja – kaže Panta. – Uhvatim je za krvave crvene škrge i vežem kaišem za korman na biciklu. Njen rep se vuče po travi i prašini. Kad sam stigao do kuće skoro je nije bilo. Istrla se sasvim.

Od tog vremena „istro“ se i Panta i više ga nije bilo. Ali, ja sam ga, pokojnog, sada sanjao.

Pre toga nisam dugo mogao da zaspim, a onda sam se neočekivano setio tog davnog susreta sa njim pred novinarnicom.

Nisam se, sa naknadnim saznanjem, raspravljao sa njim, odavno mrtvim.

Zašto i kako ti bljeskovi pamćenja prošlih života koji se prepliću i nadopunjuju u mom snu, u prastaroj igri između stvarnog i nemogućeg, pretežu na stranu očigledne naivne, nevine izmišljotine?

Možda, pomišljam, nemam na čemu drugom da gradim svoje snove o budućem.

Može biti da bih, umesto ogorčenju, u mojim godinama trebalo da se okrenem pomirljivosti makar to značilo i mirenje sa neistinama.

U stvari, baš to!

Neistine su, premišljam, jednako važne kao i istine i mi ih nikad ne možemo u potpunosti ukloniti.

Možda je neosvrtanje na stvarne doživljaje jedna od tajni sreće koju bi tek trebalo upoznati.

Najzad, zar svako od nas nema više identiteta poput Pante u svetu koji nije ni sasvim crn ni potpuno beo?

Sa tim saznanjem kao da dolazi privremeno olakšanje i ja sada okrećem drugu stranu jastuka i najzad, providno, spavam.

Štukasta riba pliva u vlažnoj zelenoj travi.

Tačno vreme je dva i četrdeset iza ponoći, ali to nije važno,